NIŠ – U Galeriji „Sinagoga“u četvrtak veče je otvorena izložba „Niš – ratna prestonica Srbije 1914/1915“, koju je finansiralo Ministarstvo kulture kao deo državnog projekta obeležavanja 100 godina od početka Velikog rata.
Izložbu je pripremio ovdašnji Narodni muzej, a osnovna zamisao autora, Bojane Nešić, Marine Vlaisavljević, Ivane Gruden Milentijević i Nebojše Ozimića, bila je da predstave kako je izgledao svakodnevni život u Nišu od početka rata do bugarske okupacije 1915. godine.
Do 15. marta 2015. godine, do kada će izložba trajati, posetioci će, između ostalog, moći da vide dva telegrama koje je Nikola Pašić poslao iz Niša posle prvih velikih pobeda srpske vojske, te zastave i oružje 16. moravskog puka, fotografije iz privatnih kolekcija, animirani prikaz Niša iz tih ratnih godina…
Podsećanja radi, Beograd je, iako prestonica, tada bio pogranični grad. U očekivanju napada sa severa, preko Save i Dunava, bilo je neophodno da se na bezbedno izmeste najvažnije državne službe i tako omogući njihovo nesmetano funkcionisanje tokom rata. Izbor za ratnu prestonicu pao je na Niš, gde su premešteni Vlada, Dvor, Skupština i druge važne institucije.
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – сестре Соколовић (из Ивања са Радана, Мира и Шоле) (Бела Тукадруз)
Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име и светитељи. Све је Свет и Свет је Све. А Светост Његова држи га светим.
Ко на свет дође дошао је у светост из Светости Његове. И не сме да постане светован. Мора да остане светлост света јер је зато и послат у светогрђе на кушање.
Светлијег света од Божјега нема у шта светина не верује, већ по мраку пали чуче и фењере, лојанице и ломаче да себи осветли пут.
Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво.
И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје.
Свет је жртва јер те примио у себе да се просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светозаре, Светомире, Светиславе, Светоличе… Светојаде.
Свету се не може угодити, ал ти не угађај свету, ни веку, но само Светом, Светој Светлости Света.
Нек свет прича шта хоће по белом свету, ти живи у твом Свету и буди светлост од светлости света, светларниче и светиониче Света.
А свет је грађен по мери срца, да сав може у њега да се смести. То су светске ствари којима се вечно бавиш на овом и на оном свету.
Посветило ти се, дабогда.
О ВОЉИ
Вољом Вољенога све ти је на вољу дато, и све си у невољу преобратио. Вољан да све буде по твојој вољи, извољеваш и вољност своју у самовољност облачиш.
И све ти се чини да је вољно за тебе – недовољно. Ни узвољно, ни низвољно – није ти довољно.
Није ти по вољи ни то што си још увек у Вољи Највољенијега, већ од невоље своје правиш зло и горе. Вољу своју стављаш изнад Воље Његове. И држиш да је воља света – Света Воља.
Вољу си Божју претворио у своје вољевање, па вољујеш и војујеш по војишту зловољноме.
Добровољно си се запутио у Невољно, невољниче, јер сматраш да се само у невољи познаје ко је у Божјој Вољи.
А што се не досетиш па да своју вољу бациш пред Вољу Врховне Воље и кажеш: “Нека буде Воља Божја,,?
И видећеш кад сваком пустиш на вољу, тада ће ти једино све бити по вољи.
Учини тако срце задовољи и души удовољи. У невољи.
О ГРЕХУ
Од грешке до греха нема великог растојања, веле грешилни људи. Погрешка је пола грешке, грешна ли јој душа, и у пуну грешку води. Кад се две грешке грешкају на зубатом сунцу, ту је и грех.
Грдно ли греше они што тврде да се грех грехом избија, и да може бити безгрешнога греха.
Грех грехује, као што цар царује. И смеје се грехотним грехом као цар грохотним смехом.
Грехота је греховати тако грехохотно.
Грехотљиво је и мисао о греху, акамоли ово гресилиште, што и јесте греха мрестилиште.
У греху су брзе ноге, ал споро испаштање, ако грешни и свегрешни не окрену лице Оном Безгрешноме, што безгрешно у телу се заче и безгрешно небу се ваздиже.
Ту Безгрешног Сина Човечјега оде Небу у Врху Престола.
О МЕРИ
Тешко оном ко закине на мери, преврши или прекардаши меру. Тога не треба преко сваке мере, већ по мери. Не трипут, девет пута мери, а једном сеци, али ни то неће испасти тачно. Само оно што се од ока одмери – од срца се извага.
Пази се док ти не узму меру. Мера се узима и капом и шаком, а враћа се мотком, проштаком и колцем. То је овде мериторна мера за немериторне мернике. Меркај испод ока да урипиш у меру. Ал ни за мерицу злата не мерачи на туђе.
Боље да ти је рука мерна него жена верна. Жену ћеш другу наћи, ал рука се не купује у касапници. А мерак је кад се јунак на јунака намери, па нико да претегне, ни да одвади. Алал им мера.
Одмерено одмери, ако судиш и у свему одмерен буди. Не замерај се ни са ким. На тој мери можеш зачас да испаднеш лакши.Теже ти је проклетство од мере, него од вере. Одсеби кад мериш. То је тачна мерка мерено људском размером. Да не дође до размерице.
Нека и буде да је човек мерило свих ствари, али је душа мајка свих мерних јединица. А њу баждари сам Свети Арханђел Михаило. И не замери штогод.
(Из „Духовних беседа“ – изабрана дела Мирослава Димитријевића)
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – Соколовић, Шоле, Бела Тукадруз)
PRAVO i pravda nisu isto. Zato priča o zlatu koje je ustaški režim NDH opljačkao od Srba i Jevreja u Drugom svetskom ratu neće biti tema ni na predstojećem srpsko-hrvatskom procesu pred Međunarodnim sudom pravde. Američki sudovi odbili su tužbu svojih građana, Srba, Jevreja i Ukrajinaca, potomaka žrtava genocida u NDH. Oni su tužili Vatikansku banku (zvanični naziv je Institut za verske poslove) i franjevački monaški red zbog „pranja“ nacističkog blaga. Optužbe nisu opovrgnute, ali je posle intervencija Vatikana u Stejt deparmentu utvrđeno da banka Svete stolice uživa imunitet.
Katolički sveštenici i ustaše
Ipak, na videlo je izašlo dovoljno dokaza o licemerju hladnoratovske politike: dragocenosti koje su opljačkale ustaše korišćene su za finansiranje vatikanskih pacovskih kanala kojima su zločinci sklanjani u Južnu Ameriku.
Da bi spasli naciste, kao što su Adolf Ajhman, Martin Borman, Klaus Barbi, Jozef Mengele, Franc Štengel „korisne“ za hladni rat, američke i britanske službe napravile su sramni pakt s hrvatskim sveštenikom Krunoslavom Draganovićem, obelodanio je Džon Loftus, bivši oficir američkog kontraobaveštajnog korpusa.
On je Draganovića, kreatora zakona o pokrštavnju Srba u NDH, imenovao kao ključnu ličnost pacovskih kanala, koji je u spasavanju više od 30.000 ustaša i nacista neposredno sarađivao s državnim sekretarom Vatikana, kardinalom Montinijem, potonjim papom Pavlom Šestim. Odabrani sveštenici odlazili su u zarobljeničke logore i ustaškim i nacističkim zločincima pomagali da pobegnu s lažnim identitetima.
EVROPSKA I VATIKANSKA BANKA POTOMCI žrtava genocida u NDH koji žive u SAD, nisu odustali od tužbe protiv Vatikanske banke i franjevaca kao „perača“ krvavog ustaškog blaga. Pošto su se kalifornijski sudovi oglasili nenadležnim, zastupnik tužbe, advokat Levi, 1. jula 2010. podneo je zahtev Evropskoj centralnoj banci da pokrene istragu o pranju novca i nacističkog zlata u Vatikanskoj banci.
Oni su štampani u franjevačkoj štampariji vatikanskog Papskog hrvatskog zavoda Svetog Jeronima, sigurnoj kući i štabu pacovskih kanala.
Zločinci nisu otišli praznih ruku u izbeglištvo.
Po izveštaju CIA iz 1951. Pavelić je uneo 250 kilograma zlata i dijamanata u Argentinu. Franjo Cvijić, šef Državne banke NDH, američkim obaveštajcima je priznao da je ustaški režim 1945. raspolagao s 1.700 kilograma zlata i 40.000 kilograma srebra. Američka Centralna obaveštajna grupa (CIG) je 6. maja 1947. izvestila da su Pavelić i njegova pratnja u januaru iste godine izašli iz Austrije sa zlatnim polugama u dva kamiona „koje su Hrvati predali britanskim okupacionim vlastima i tako se spasli“. Finansijski ekspert Emerson Bigelou iz Jedinice strateških službi (USS) u izveštaju od 21. oktobra 1946. zaključuje: „Nema sumnje da su Britanci pomogli bekstvo Pavelića“.
Svedok na suđenju protiv Vatikanske banke, bivši američki agent Vilijam Gauen, ispričao je da su Britanci ili Hrvati u britanskim uniformama doterali deset kamiona s dragocenostima u Rim. On nije bio siguran u identitet prevoznika zlata, jer je u to vreme već bila organizovana grupa „križara“. Bivše ustaše su spremani da kao „antikomunistički borci“ idu u Hrvatsku i podignu ustanak, a agenti Kontraobaveštajnog korpusa SAD u izveštajima navode da su oni imali britansku vojnu opremu. Posrednik koji ih je povezao s britanskim službama bio je pop Draganović, a uniforme, oružje i sredstva veze kupljeni su zlatom opljačkanim od Srba i Jevreja. Tužba sa suđenja pohapšenim „križarima“ u Zagrebu 1948. naglašava da je teroriste u Jugoslaviju uputila „jedna strana obaveštajna služba“.
Deo dragocenosti otkrivenih na Kaptolu
Američki obaveštajci uvek su sumnjali da ustaše imaju još neotkrivenih skloništa opljačkanog blaga. Na to je ukazivalo i otkriće Ozne u januaru 1946. u franjevačkom samostanu na zagrebačkom Kaptolu. Ispod ispovedaonice pronađeno je 36 sanduka s predmetima od plemenitih metala opljačkanim od žrtava u ustaškim logorima. Uglavnom su to bile sitnice zgodne za trgovinu na crnom tržištu: zlatnici, srebrnjaci, satovi, prstenje, lančići i zlatni zubi.
ZALIHE KRVAVOG BLAGA
DA zalihe krvavog blaga nisu potrošene ni do devedesetih, otkrilo je svedočenje Ferdinanda Jukića, bivšeg operativca Tuđmanove tajne službe. On je nedavnio otkrio da mu je Tuđman u vreme rata lično dao dijamante, vredne oko 40 miliona dolara, da ih proda ili zameni za oružje. Jukić je drago kamenje odneo na procenu u jednu austrijsku juvelirnicu gde ga je „visoko pozicionirani Jevrejin iz Izraela, koji je pregledao dijamante, upozorio da prestane da trguje takvom robom, ako želi da sačuva živu glavu“. Jukić je tvrdio da je dragulje Tuđmanu doneo kardinal Kuharić, pa je posumnjao da su oni poticali iz blaga opljačkanog od Jevreja u NDH.
JOŠ od početka šezdesetih godina prošloga veka, pa u naredne dve decenije pisac Vojislav Lubarda bio je na neprekidnoj meti ideološki ostrašćenih kritičara i političara, optuživan za kako se onda govorilo raspirivanje nacionalne mržnje. Svojim oponentima nije ostajao dužan, odgovarao im je često i žestoko da bi se u poslednje dve decenije isključio iz javnog života, povukao u tišinu, a i duga bolest ga je skolila.
Rođen u Rogatici 1930. Lubarda je srednju šumarsku školu i studije književnosti završio u Sarajevu. Kao pisac oglasio se knjigom „Bližnji svoj“ (1962), a već drugi roman „Ljuljaška“ (1963) odmah po izdanju bio je zabranjen u Sarajevu. Posle objavljenog članka u jednom časopisu smenjen je sa uredničkog mesta u Televiziji Sarajevo, a ubrzo je dobio i otkaz. Novi roman „Gordo posrtanje“ (1970) doneo mu je nove nevolje, doživevši nesvakidašnji politički progon koji je kasnije opisao u knjizi „Svileni gajtan“. Kada su mu sarajevski dani postali nepodnošljivi, 1975. preselio se u Beograd gde je radio i živeo do kraja.
U svojevrsnoj trilogiji „Preobraženje“, „Pokajanje“ i „Veznesenje“ bavio se zločinima nad Srbima u Podrinju. Opsednut ovom tematikom jednom prilikom je ovako objasnio: „Filozofiju praštanja, tako prisutnu u mojim romanima, naučio sam u ranom detinjstvu. Time što je moja majka Ljubica odbila da pljuje ustaškog logornika Jamakovića, koji je bio krvolok i direktno kriv što su nam ubili oca, što je imala razumevanja za iznakaženog zlikovca – jer više nije bio zlikovac već nesrećnik – majka je, i ne znajući, spasila sve nas od pokolja. Kada su u Rogaticu ponovo stigle ustaše poklale su sve Srbe koje su u njoj zatekli, a nas šestoro decu i majku – niko nije ni prstom pipnuo. I koljači su, dakle, imali razumevanja, dirnuo ih je jedan ljudski gest. Takva me škola naučila, da kao pisac i u likovima zlikovaca vidim ljude, a ne mašine ispunjene mržnjom“. Za roman „Vaznesenje“ Lubarda je 1989. dobio NIN-ovu nagradu.
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ 
You must be logged in to post a comment.