Писмо ауторима „Заветина“ уз ауторски примерак најновијег броја књижевног часоиписа „ЗАВЕТИНЕ+“, 2 /2013
Веома уважени,
Драге колеге,
Ево изашао је, као што сам и обећао, нови број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 2, и шаљем Вам ауторски примерак. Ја Вам не могу забранити ни наредити, да тај примерак не поклањате пријатељима и родбини, али мислим да би било целисходније да све оне, заиста заинтересоване, за Ваш рад, стваралаштво и објављивање, упутите на овај јуче објављени чланак:
*
(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) Публикован нови број часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014)…
Ових дана је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. …бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ + имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање), Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге: Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе из “Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о “уметности махагонија” и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу, прилоге на тему “Зашто нема промаје”, стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте,
…видети више: >>>>>>>>>>
Па, нека они поруче, ако их стварно занима, овај број директно од «Заветина». Тамо је укратко објашњено како. Тиме ћете Ви порадити прво за себе, онда за овај часопис, а онда кроз време и за «Заветине».
Ја сам обећао да већ овај број буде одштампан на папиру, а не само на Цду; међутим, штампари – више њих, који су ми урадили калкулације, у међувремену, за 1000 примерака на обичном новинском формату таблоида (формат «Политике», 16 стр.), траже по броју од 42.000 – до 36.000, односно 25000, ако би се одштампало десет бројева годишње. Значи, да би се у ову пустоловину упустило, потребно је, најмање око 300. 000, 00 дин, а толики новац ја нисам могао скупити, и поштено је да Вам то признам. И зато ћете разумети, надам се, зашто сам Вас замолио, да свој ауторски примерак не поклањате, јер онда радите против себе, «Заветина» и часописа. Ја се надам да ћу новац за штампање овог часописа и на папиру прикупљати и на тај начин, продајом дигиталног издања часописа, на Цду.
По мени, реално је, можда, штампати 6 бројева годишње, убацивати их у мрежу за штампу, како би допрли и до најширих слојева, или барем до српских општинских места. Када будете прочитали овај број, и ако Вам се учини да вреди, покушајте да заинтересујеете филантропе из Ваше средине, или људе (како у Србији, тако и по свету) који би могли да нам помогну да штампамо барем 6 бројева годишње.
Прилике су невеселе, али не можемо седети и чекати скрштених руку, или се надати у помоћ државе и министарстава – видели сте какве они часописе помажу и стимулишу. Ми тамо, као што добро знате, ретко објављујемо…
Молим Вас да пажљиво ишчитате овај број часописа и да, ако стигнете, ако будете сматрали за сходно, наравно ако будете имали примедбе и умесне и неумесне, да се јавите.
Све Вас поздрављам старински: Бог са Вама!
Најсрдачније,
56. Бела Тукадруз, јесен 2010, у малој цркви Св. Петке у Мишљеновцу. – 109 одабраних фотографија. Фотодокументација Заветине
недеља, 26. јануар 2014.
Oštre kritike na debati o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama zakona o kulturi. Kultura i umetnost poniženi i svedeni na birokratiju, ocena umetničkih udruženja
JAVNA rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, koju je u Narodnoj biblioteci u sredu organizovalo Ministarstvo za kulturu, proteklo je u oštrim i žučnim kritikama koje su uputili predstavnici umetničkih udruženja i mnogobrojni kulturni radnici.
Predloženi nacrt jednoglasno je ocenjen kao konfuzan, kontradiktoran i apsurdan u mnogim tačkama, naročito član 8 koji se odnosi na kulturnu delatnost i oblasti kulturne delatnosti, i da su ovakvim odredbama kultura, umetnost, ustanove od nacionalnog značaja, kulturna dobra i kulturni radnici svedeni na birokratiju i poniženi.
– O kulturi i kulturnoj politici obrazloženja daju samo pravnici, nigde nema radnika iz kulture, i ako je prethodni Zakon o kulturi bio loš, sada su još lošiji predlozi za njegovu izmenu i dopunu – istakao je Slobodan Vujović, član Nacionalnog saveta za kulturu.
– Ovde je reč o nedozvoljenom odnosu države prema vrlo bitnom i značajnom pitanju kao što je kultura, a bojim se da kultura ovde zaista doživljava potop. U spisima koji su dostavljeni, Ministarstvo kulture tvrdi da je ispoštovalo proceduru i da je obavilo razgovore sa Nacionalnim savetom za kulturu. To je istina, ali je druga stvar netačna – Nacionalni savet dao je preko 30, 40 primedaba i predloga za izmenu ovog nacrta smatrajući da on nije dobar, od toga je uvaženo jedva trideset ili dvadeset odsto sugestija, a iz Ministarstva smo pre desetak dana dobili obaveštenje da je 70 odsto onoga što smo predložili usvojeno. To apsolutno nije tačno. Plašim se da će i ovu raspravu birokratija da iskoristi samo da bi u Skupštini mogla da kaže da je obavila razgovore i sa umetničkim udruženjima i kulturnim radnicima.
Slobodan Fidanovski, savetnik u Narodnom muzeju, istakao je da član 8 ovog nacrta ne korespondira sa Zakonom o kulturnim dobrima. Zakon o kulturnim dobrima, u članu 65 decidirano, u 11 tačaka, navodi šta sve spada u ono što se po tom zakonu zove delatnost zaštite kulturnih dobara.
– Postoji u nacrtu još mnogo apsurda, kao što je odredba da se ustanove kulture od nacionalnog značaja utvrđuju odlukom Vlade. Tu je još jedna „neobičnost“ – da to svojstvo može i da se izgubi, opet odlukom Vlade. Da li iko na ovom svetu može da ukine svojstvo ustanove od nacionalnog značaja narodnom muzeju, narodnom pozorištu, narodnoj biblioteci, nacionalnom arhivu, kinoteci, pa to su notorne činjenice, a one se u zakonodavstvu ne dokazuju.
I ostali kulturni radnici u ime svojih esnafa, Božidar Zečević, Miladin Ševarlić, Hana Selimović, Slavko Spasić, apostrofirali su nepreciznost, zbrku i elementarno neznanje o kulturi koje je pokazano ovakvim nacrtom. Po rečima Smiljane Stokić, balerine NP, koja je govorila u ime umetničkih udruženja baletskih umetnika, kompozitora Srbije, dramskih umetnika, Srpskog književnog društva i književnih prevodilaca Srbije, balet je izbrisan kao izvođačka umetnost, a u tu kategoriju kulturne delatnosti svrstani su – cirkus i pantomima! Kinematografsko stvaralaštvo takođe više ne postoji, umesto filma kao kulturna delatnost pojavile su se floskule koje nikome nisu jasne.
RADNA VERZIJA
ČLANOVI Radne grupe koja je donela Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi – sekretar u Ministarstvu kulture Igor Jovičić (zadužen za registrativu, organizaciju državne uprave, javnih službi i za ljudske resurse), dr Predrag Blagojević (uža struka pravna dimenzija sistema kulture), i Vladimir Nedeljković, savetnik za normativne poslove u oblasti savremenog stvaralaštva i kreativnih industrija – rekli su na diskusiji da su iste tribine već održane u Novom Sadu i Nišu, i da do 15. decembra svi zainteresovani imaju mogućnost da svoje primedbe i sugestije dostave Ministarstvu kulture putem sajta.
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – сестре Соколовић (из Ивања са Радана, Мира и Шоле) (Бела Тукадруз)
Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име и светитељи. Све је Свет и Свет је Све. А Светост Његова држи га светим.
Ко на свет дође дошао је у светост из Светости Његове. И не сме да постане светован. Мора да остане светлост света јер је зато и послат у светогрђе на кушање.
Светлијег света од Божјега нема у шта светина не верује, већ по мраку пали чуче и фењере, лојанице и ломаче да себи осветли пут.
Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво.
И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје.
Свет је жртва јер те примио у себе да се просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светозаре, Светомире, Светиславе, Светоличе… Светојаде.
Свету се не може угодити, ал ти не угађај свету, ни веку, но само Светом, Светој Светлости Света.
Нек свет прича шта хоће по белом свету, ти живи у твом Свету и буди светлост од светлости света, светларниче и светиониче Света.
А свет је грађен по мери срца, да сав може у њега да се смести. То су светске ствари којима се вечно бавиш на овом и на оном свету.
Посветило ти се, дабогда.
О ВОЉИ
Вољом Вољенога све ти је на вољу дато, и све си у невољу преобратио. Вољан да све буде по твојој вољи, извољеваш и вољност своју у самовољност облачиш.
И све ти се чини да је вољно за тебе – недовољно. Ни узвољно, ни низвољно – није ти довољно.
Није ти по вољи ни то што си још увек у Вољи Највољенијега, већ од невоље своје правиш зло и горе. Вољу своју стављаш изнад Воље Његове. И држиш да је воља света – Света Воља.
Вољу си Божју претворио у своје вољевање, па вољујеш и војујеш по војишту зловољноме.
Добровољно си се запутио у Невољно, невољниче, јер сматраш да се само у невољи познаје ко је у Божјој Вољи.
А што се не досетиш па да своју вољу бациш пред Вољу Врховне Воље и кажеш: “Нека буде Воља Божја,,?
И видећеш кад сваком пустиш на вољу, тада ће ти једино све бити по вољи.
Учини тако срце задовољи и души удовољи. У невољи.
О ГРЕХУ
Од грешке до греха нема великог растојања, веле грешилни људи. Погрешка је пола грешке, грешна ли јој душа, и у пуну грешку води. Кад се две грешке грешкају на зубатом сунцу, ту је и грех.
Грдно ли греше они што тврде да се грех грехом избија, и да може бити безгрешнога греха.
Грех грехује, као што цар царује. И смеје се грехотним грехом као цар грохотним смехом.
Грехота је греховати тако грехохотно.
Грехотљиво је и мисао о греху, акамоли ово гресилиште, што и јесте греха мрестилиште.
У греху су брзе ноге, ал споро испаштање, ако грешни и свегрешни не окрену лице Оном Безгрешноме, што безгрешно у телу се заче и безгрешно небу се ваздиже.
Ту Безгрешног Сина Човечјега оде Небу у Врху Престола.
О МЕРИ
Тешко оном ко закине на мери, преврши или прекардаши меру. Тога не треба преко сваке мере, већ по мери. Не трипут, девет пута мери, а једном сеци, али ни то неће испасти тачно. Само оно што се од ока одмери – од срца се извага.
Пази се док ти не узму меру. Мера се узима и капом и шаком, а враћа се мотком, проштаком и колцем. То је овде мериторна мера за немериторне мернике. Меркај испод ока да урипиш у меру. Ал ни за мерицу злата не мерачи на туђе.
Боље да ти је рука мерна него жена верна. Жену ћеш другу наћи, ал рука се не купује у касапници. А мерак је кад се јунак на јунака намери, па нико да претегне, ни да одвади. Алал им мера.
Одмерено одмери, ако судиш и у свему одмерен буди. Не замерај се ни са ким. На тој мери можеш зачас да испаднеш лакши.Теже ти је проклетство од мере, него од вере. Одсеби кад мериш. То је тачна мерка мерено људском размером. Да не дође до размерице.
Нека и буде да је човек мерило свих ствари, али је душа мајка свих мерних јединица. А њу баждари сам Свети Арханђел Михаило. И не замери штогод.
(Из „Духовних беседа“ – изабрана дела Мирослава Димитријевића)
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – Соколовић, Шоле, Бела Тукадруз)
Човек у црвеном, у средишту слике -Бела Тукадруз – снимљене током касног пролећа 2013 у Звижду (Иван Лукић)
Да ли су српски ренесанс и др Јован Скерлић, који је у том раздобљу заузимао једно врло, врло значајно место; нарочито оно професора енергије и будитеља и вође једне омладинске генерације, међу којима је било и врло бриљатних епигона тог ренесансног доба у коме су цветали сви цветови, довољно схваћени, схваћени на прави начин?
Одговор је – не. Зашто?
« …Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 – 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су Иван Мештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића… Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима….. Питање је велико… шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике…
Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чисто филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића…
…Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била сувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целом фолклору. Његово врло рано социјалистичко васпитање одстранило га је далеко од тих наших појава и облика.Био је у ствари врло велики антитрадиционалиста. Били су му страни сви наши обичаји, нарочито црквени, и смејао се громким и даровитим беседама др Николаја Велимировића, и кад сам требао о њему да пишем за Гласник о Речима о свечовеку, просто ми је сугерирао да на то ударим…»
Тако пише Бранко Лазаревић, уредник «Крфског Забавника» и несуђени заменик на катедри Београдског универзитета Јована Скерлића. Дакле, имали смо Прву ренесансу, Лазаревић је описао и побројао њене актере.
Да ли је после 1920. године све отишло доврага? Можемо ли наслутити макар силуете Друге српске ренесансе? И ко би били њени актери? И докле траје та Друга српска ренесанса?
Да ли су се у овом 21. веку, сто година после смрти Јована Скерлића, појавили актери Треће српске ренесансе? Или су још увек недовољно видљиви, укривени сенкама тотализма и комунизма, аветима титоизма, и неописаним марифетлуцима и смрадом превртача, јањичара и камелеона?
Музеј Николе Тесле – постоји. Хвала Богу и добрим људима. Тако треба.А Музеј Михаила Петровића Аласа? Милутина Миланковића? Пупина? И најмање десетак других ренесансних духова – духова тзв. Прве српске ренесансе? (Скерлића, Лазаревића, и других?)
Да ли је упутно говорити о томе, о непостојању Музеја српске књижевности, на пример – у ово доба, у коме је једна поплава имала катастрофичан карактер?
Ко би данас да диже Музеј српских ренесансних духова? Сањари? Али, они нису у милости – ни државе, ни богате ни сиромашне (колико знамо). Ко онда? Филантропи? Српски филантропи – где су? Али упркос свему постоје, поред снова, и дубоки разлози за оснивање музеја српских ренесансних духова…
Хоће ли, и када, бити основани?Одустао сам, морам одмах признати, од скривеног и правог наслова овог рада – Српски ренесансни духови – јер је можда одвећ преширок, а могао би бити протумачен и као претенциозан и непрецизан…
«Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић.
Сигурно да их је било – тих ренесансних духова, и после 1920. године, и после 1950. године. Сликар Леонида Шејка, на пример. М. Главуртић.
Шејкин цртеж
Пријатељи ми повремено пишу и питају када и где ће бити подигнут „Музеј Немогућег Ратара“, који сам наводно обећао.Шта сам могао да иим одговорим, ја, српски писац скромног иметка? Написао сам једну књигу, која има такав један наслов, и тамо има одговор на та питања која ми стижу и из Србије и изван Србије.
„Музеј Немогућег Ратара“ је – саздан у Духу, где све почиње. Данас ми се ипак чини да би реалније било да подигнем један салаш у свом завичају, „Салаш Севераца“, где би се номинално гајиле козе и можда малине, дакле на планини (Звижд, Хомоље; може и Црна Трава, или Власина, околина Власине, може и прелепа планина „Радан“, и ако бих се ја питао, подигао бих тај салаш баш у оним селима која су далеко од прометних путева и аутострада, какво је село Драги Дел, или друга скоро сасвим запустела села Сврљига, Књажевца… ) Салаш мојих дедова је, током овог пролећа, иако зидан од тврдог материјала, однео набујали Пек. Оно што бих ја желео да сазидам , било би – баш зато – зидано на врху Нерезина, или на једном шубарастом брежуљку – миразу моје покојне мајке (Вратима Звижда), а не на несигурном терену – на обалама Пека, које једном у сто година задеси катастрофа неописивих размера. И тај би „Салаш“ био, верујем, такакв како га понекад видим у својим визијама, један од многих других српских истурених легата будућег Музеја ренесансних духова. Јер овде се овакве и сличне иницијативе примају са великим закашњењима и сумњама, неверицама; понекада треба да прође и читав један век, и можда читава два века, да се снови неких песника и визионара, остваре.
Да би био подигнут,рецимо, „Музеј Немогућег Ратара“, уз Дунав, или негде у тзв. „Новој Србији“ (Мита Ракић), потребно је много снова и визија, као и за „Академију алхемије“, па и музеј ренесансних духова! Српски богаташи га неће сазидати, али могли би удружени и имућнији појединци, визионари и велики људи, а не средњи људи, каквих је највише, и јуче и данас, и пре двеста година и пре двадесет година. Пријатељи ме убеђују да напишем књигу о српским ренесасним духовима, уверени да би она могла подстаћи моћне и успаване да одобре такав један пројекат, јер вероватно има много великих и напуштених зграда по великим градовима, као што и широм планинске Србије зврје на хиљаде и хиљаде хектара празних простора, без људи. Можда то и није толико апсурдно и глупо, јер као што из највећих болова ничу највеће радости, тако би и из тих понора минулог века и амбиса дисконтинуитета, опустошења, могао да се уздигне и један музеј ренесансних духова – српских ренесансних духова?
Управо сам , пишући одговор једном пријатељу, написао следеће: Прелиставам поново „Крфски Забавник“, тренутно један сјајан есеј Владимира Черине, о једном заборављеном песнику, Николи Томазеу, који је био Словен, за кога Черина мисли да је имао много више „песничке интуиције него научнога знања“. Допада ми се ова мисао Черине (објављена је 15. јуна 1918, подсећам у „Крфском Забавнику): „ Међу људима и онда када се они најмање познају, постоји кроз сва времена, једна тајанствена коресподенција између њихових мисли и осјећања; између Назаранчевих Рибара, на примјер, и Косовских Слијепаца. И кад се та осјећања и мисли сударе на пучини дана, година и столећа, онда је те мисли саградило вријеме: а ништа не зна више ни дубље но што нијемо вријеме зна…“.
Замислите тај Музеј ренесансних духова, српских ренесансних духова, који би био израз, најгрубље речено, коресподенције српских ренесансних духова, духова прве, друге и треће српске ренесансе. Да ли је то немо време наклоњено подизању музеја ренесансних духова?
То ја вас питам. Био бих вам захвалан када бисте ми одговорили и јавили ми се…
ЗНАК ПРЕПОЗНАВАЊА З Plus ultra 
You must be logged in to post a comment.