Писмо ауторима „Заветина“ уз ауторски примерак најновијег броја књижевног часоиписа „ЗАВЕТИНЕ+“, 2 /2013
Веома уважени,
Драге колеге,
Ево изашао је, као што сам и обећао, нови број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 2, и шаљем Вам ауторски примерак. Ја Вам не могу забранити ни наредити, да тај примерак не поклањате пријатељима и родбини, али мислим да би било целисходније да све оне, заиста заинтересоване, за Ваш рад, стваралаштво и објављивање, упутите на овај јуче објављени чланак:
*
(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) Публикован нови број часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014)…
Ових дана је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. …бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ + имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање), Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге: Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе из “Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о “уметности махагонија” и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу, прилоге на тему “Зашто нема промаје”, стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте,
…видети више: >>>>>>>>>>
Па, нека они поруче, ако их стварно занима, овај број директно од «Заветина». Тамо је укратко објашњено како. Тиме ћете Ви порадити прво за себе, онда за овај часопис, а онда кроз време и за «Заветине».
Ја сам обећао да већ овај број буде одштампан на папиру, а не само на Цду; међутим, штампари – више њих, који су ми урадили калкулације, у међувремену, за 1000 примерака на обичном новинском формату таблоида (формат «Политике», 16 стр.), траже по броју од 42.000 – до 36.000, односно 25000, ако би се одштампало десет бројева годишње. Значи, да би се у ову пустоловину упустило, потребно је, најмање око 300. 000, 00 дин, а толики новац ја нисам могао скупити, и поштено је да Вам то признам. И зато ћете разумети, надам се, зашто сам Вас замолио, да свој ауторски примерак не поклањате, јер онда радите против себе, «Заветина» и часописа. Ја се надам да ћу новац за штампање овог часописа и на папиру прикупљати и на тај начин, продајом дигиталног издања часописа, на Цду.
По мени, реално је, можда, штампати 6 бројева годишње, убацивати их у мрежу за штампу, како би допрли и до најширих слојева, или барем до српских општинских места. Када будете прочитали овај број, и ако Вам се учини да вреди, покушајте да заинтересујеете филантропе из Ваше средине, или људе (како у Србији, тако и по свету) који би могли да нам помогну да штампамо барем 6 бројева годишње.
Прилике су невеселе, али не можемо седети и чекати скрштених руку, или се надати у помоћ државе и министарстава – видели сте какве они часописе помажу и стимулишу. Ми тамо, као што добро знате, ретко објављујемо…
Молим Вас да пажљиво ишчитате овај број часописа и да, ако стигнете, ако будете сматрали за сходно, наравно ако будете имали примедбе и умесне и неумесне, да се јавите.
Све Вас поздрављам старински: Бог са Вама!
Најсрдачније,
56. Бела Тукадруз, јесен 2010, у малој цркви Св. Петке у Мишљеновцу. – 109 одабраних фотографија. Фотодокументација Заветине
недеља, 26. јануар 2014.
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – сестре Соколовић (из Ивања са Радана, Мира и Шоле) (Бела Тукадруз)
Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име и светитељи. Све је Свет и Свет је Све. А Светост Његова држи га светим.
Ко на свет дође дошао је у светост из Светости Његове. И не сме да постане светован. Мора да остане светлост света јер је зато и послат у светогрђе на кушање.
Светлијег света од Божјега нема у шта светина не верује, већ по мраку пали чуче и фењере, лојанице и ломаче да себи осветли пут.
Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво.
И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје.
Свет је жртва јер те примио у себе да се просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светозаре, Светомире, Светиславе, Светоличе… Светојаде.
Свету се не може угодити, ал ти не угађај свету, ни веку, но само Светом, Светој Светлости Света.
Нек свет прича шта хоће по белом свету, ти живи у твом Свету и буди светлост од светлости света, светларниче и светиониче Света.
А свет је грађен по мери срца, да сав може у њега да се смести. То су светске ствари којима се вечно бавиш на овом и на оном свету.
Посветило ти се, дабогда.
О ВОЉИ
Вољом Вољенога све ти је на вољу дато, и све си у невољу преобратио. Вољан да све буде по твојој вољи, извољеваш и вољност своју у самовољност облачиш.
И све ти се чини да је вољно за тебе – недовољно. Ни узвољно, ни низвољно – није ти довољно.
Није ти по вољи ни то што си још увек у Вољи Највољенијега, већ од невоље своје правиш зло и горе. Вољу своју стављаш изнад Воље Његове. И држиш да је воља света – Света Воља.
Вољу си Божју претворио у своје вољевање, па вољујеш и војујеш по војишту зловољноме.
Добровољно си се запутио у Невољно, невољниче, јер сматраш да се само у невољи познаје ко је у Божјој Вољи.
А што се не досетиш па да своју вољу бациш пред Вољу Врховне Воље и кажеш: “Нека буде Воља Божја,,?
И видећеш кад сваком пустиш на вољу, тада ће ти једино све бити по вољи.
Учини тако срце задовољи и души удовољи. У невољи.
О ГРЕХУ
Од грешке до греха нема великог растојања, веле грешилни људи. Погрешка је пола грешке, грешна ли јој душа, и у пуну грешку води. Кад се две грешке грешкају на зубатом сунцу, ту је и грех.
Грдно ли греше они што тврде да се грех грехом избија, и да може бити безгрешнога греха.
Грех грехује, као што цар царује. И смеје се грехотним грехом као цар грохотним смехом.
Грехота је греховати тако грехохотно.
Грехотљиво је и мисао о греху, акамоли ово гресилиште, што и јесте греха мрестилиште.
У греху су брзе ноге, ал споро испаштање, ако грешни и свегрешни не окрену лице Оном Безгрешноме, што безгрешно у телу се заче и безгрешно небу се ваздиже.
Ту Безгрешног Сина Човечјега оде Небу у Врху Престола.
О МЕРИ
Тешко оном ко закине на мери, преврши или прекардаши меру. Тога не треба преко сваке мере, већ по мери. Не трипут, девет пута мери, а једном сеци, али ни то неће испасти тачно. Само оно што се од ока одмери – од срца се извага.
Пази се док ти не узму меру. Мера се узима и капом и шаком, а враћа се мотком, проштаком и колцем. То је овде мериторна мера за немериторне мернике. Меркај испод ока да урипиш у меру. Ал ни за мерицу злата не мерачи на туђе.
Боље да ти је рука мерна него жена верна. Жену ћеш другу наћи, ал рука се не купује у касапници. А мерак је кад се јунак на јунака намери, па нико да претегне, ни да одвади. Алал им мера.
Одмерено одмери, ако судиш и у свему одмерен буди. Не замерај се ни са ким. На тој мери можеш зачас да испаднеш лакши.Теже ти је проклетство од мере, него од вере. Одсеби кад мериш. То је тачна мерка мерено људском размером. Да не дође до размерице.
Нека и буде да је човек мерило свих ствари, али је душа мајка свих мерних јединица. А њу баждари сам Свети Арханђел Михаило. И не замери штогод.
(Из „Духовних беседа“ – изабрана дела Мирослава Димитријевића)
Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – Соколовић, Шоле, Бела Тукадруз)
Кривудави путеви, мусави ловци,
за селом задављене кесе по дрвећу.
Ђубришта.
Промаја круни оплату са дотрајалих
зидова салаша. Старинске оргуље окречених
собица музицирају за свет.
Муве златице, лете у потрази за мршом
баченом у јаругу. Нек те не секира
тако стварна слика. Муве се умивају
трљајући предњим ножицама очи.
Ластавице лепе гнезда, од блата
и пљувачке под гредом шупа.
Долете с пролећа, саграде гнезда,
излегу пилиће, а пред зиму оду.
Гнезда остану празна.
Домаћи изглед.
Доба детињства, тако се јасно сећам.
Китњаст, избија цвет ђурђевка из ноћи.
Моје чисто срце које сам био.
СЛЕТ ПТИЦА
Голуби злаћани, голуби гаћани,
бели лепезани, зобају зрневље кукуруза
из моје шаке, калупа једне дојке.
Можда то са небеса трговац огревом,
истоварује црни угаљ баш овде.
ЈЕМСТВО
Казао сам остани будан – како је срце будно?
Опази роморење кише – киша сипи,
пада у таласима са црвеним песком
Африке у себи, бежи у кућу.
Ништа се није изменило, јадни човече,
лудо! То смо ми, јуче цвет, а данас кртоле.
Од исте крви и меса. Кркљав звижд.
Сусрет за којим чезнемо изван је времена.
Изван светлости, изван тајне.
Дотле се простире поезија каткад,
сводећи живот у тачку. Не мршти се!
Владај се по сопственом узору. И квит.
ЧЕКАОНИЦА
Само што нисам прозван.
Изаћи ће бели анђео медицинске сестре
и гласно изговорити моје име.
У несмајној гужви најстарији бејах.
Уочи доласка у болницу,
где без пардона саспу болеснику
дијагнозу у лице –
увече након скромне вечере
од два колачића и шоље чаја,
окупао сам тело, обријао лице,
поштруцао длачице из ноздрва.
Сањах одлазак у болницу.
Двориште болнице деценијама запуштено.
Беше то плац облика кутије шибице,
из чијег атара у сну назирем
дрворед зелених јабланова.
Ветар им њише врхове,
метлице ибзиле из доњег света.
Не, ипак, нисам спавао читаву ноћ.
Чекао сам јутро, а да савладам бол у полусну
шетао сам градом, старинским улицама
поплочаним калдрмом.
У чекаоници пристојно обучени људи.
Жене умотале главе у мараме.
Разабрао сам извесна лица касирки.
Неки су се колебали да се врате кућама,
како се каже са душом у носу.
Још ме не прозивају.
Досад бих већ испио јутарњу
кафу, прочитао новине,
запалио ко зна коју цигарету?
Шта ћу рећи лекару, кад будем ушао унутра?
Зашто живим? Какав осећам бол,
чињеницу да водим самачки
живот – на шта да се жалим?
Опростио сам увреде задобијене од
поквареног човечанства.
У овој ћелији душа моја открива
зашто сам се обрео у чекаоници?
Могли смо избећи стерилност
болнице, укрцати се у трамвај
и сићи на обалу реке – преко пута Ратног острва.
Али и тамо би бол био исти, као и овде.
Откуда долази бол? Из несавршенства?
Из жеље за савршенством?
Глува вајдо.
Мој живот на пропланку,
мој живот изван чекаонице
потопљен у плаветнилу неба,
заслужих.
ПОЈАВИО СЕ КОНАЧНО НУЛТИ БРОЈ НОВИНА СРПСКЕ РЕНЕСАНСЕ
ЗАВЕТИНЕ +
Већ дуже времена „Заветине“ најављују појаву једног књижевног часописа, који би истовремено био и следбеник свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“…), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ се појавио, управо, и он представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“
Насловна страница часописа, управо публикованог (Фотодокументација Заветине, јун 2013)
Овај НУЛТИ број је – тематски, у целини је посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио Управник и одговорни уредник
Белатукадруз, а уредио заменик уредника Александар Лукић.
Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новин српске ренесансе.Стооки дух, васељенски новина будућности…
Тако на 110. стр. Овог часописа читамо: Напомена Управника Сазвежђа
До овог тренутка, тј. до 30. јануара 2013. године, публиковано је 125 Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, у просеку сваки Билтен садржи најмање 10-ак прилога. Значи – до сада је публиковано преко 1.250 прилога (песама, есеја, одломака из романа, вести, филмова, критика, осврта, коментара, иницијатива, и др.), чиме је отворен један планетарни хоризонт, и полигон са кога се може узлетати према лествицама српских ренесансних духова… И према једном васељенском књижевно- уметничком часопису, стооком, Часопису будућности…
Заиста, стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива. Већ овај НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?
Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин, Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић, + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945), + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић, Александар МЕЉНИК (1961),Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић, Бекет, и др.
У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (http://novinebuducnosti.wordpress.com ) – први линк одозго десно. Ту се овај нулти или пилот број без икакве надокнаде може прелиставати, истраживати до миле воље почев од 20. јуна 2013, поподне. А у наредним данима биће инсталиран и на једном од Веб сајтова „Заветина“ уз подршку GOOGLa, где ће моћи у целини да се уз пријаву преузима.
Подвлачимо, нулти или пилот број „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова на „Сазвежђи Заветие“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.
ЗАВЕТИНЕ+ излази (најмање) 2 пута годишње Годишња претплата за Србију 1100 дин.. За претплатнике из Европе 30 evra За претплатнике из Америке 35 dolara
Управник и одговорни уредник Белатукадруз miroslav7275@gmail.com
Заменик уредника Александар Лукић Издавач Сазвежђе ЗАВЕТИНE Београд
Адреса 180 309 Београд Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13 tel. +381653006950
Овај број је припремио Бела Тукадруз, А уредио Александар Лукић
Слика на насловној страни: Из албума „Резиденција, маслачак“ (мај 2013)
Слика на полеђини корица: Лутка са буњишта (мај 2013)
Следећи двоброј часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!!
Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +: верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у каквом се друштву живело и гушило и онемугућавало…И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ 
You must be logged in to post a comment.