Сви чланци од Белатукадруз

Управник.

Исповести злостављаних жена


петак 9. март 2012. у 18.00

Удружење књижевника Србије, Француска 7, Београд

 Говоре:

Предраг Аздејковић, новинар Раде Божовић, публициста, Владан Глишић, публициста, Зорица Кубурић, социолог, Игор Митровић, издавач, Марко Новаковић, редитељ

Учествују:

Љубица Вујић, Сандра Делић, Тамара Марковић, Бојана Милићевић, Драгана Петровић, Заки Шалтаф и гости из „јавног дискурса“

Јунаци:

Аида Димов, новинарка, Емилија Недељковић, учитељица, Петра Петровић, сликарка, Мина Јанковић, бизнисвумен, Кристина Сеочанин, инспекторка, Слободанка Пижуровац, пензионерка, Звонимир Кељ, терапеут

 Аутор: Оливера Дуњић 

„Можда су се времена променила и можда би држава реаговала друкчије, али из ове куће нема више ко да је позове.“

(Извор:УКС)

Advertisements

Поводом нове књиге професора Мила Ломпара: „Дух самопорицања“ / Владимир Димитријевић


……Тобож, какав титоизам кад је Тито умро?

Али, „Дух самопорицања“ нам доказује да је Тито својим делом живљи него икад. Главни ударац развоју наше интелигенције у правцу „српског становишта“ нанео је титоизам, као специфична врста комунизма иза кога је стајала НАТО Империја (сви знају да је, после раскида са Стаљином, Тито склопио чак и војни споразум са Турском и Грчком, као чланицама НАТО пакта, и да се знало да би у склучају рата између блокова Титова Југославија била на страни Вашингтона, а не Москве. )

Титоизам је био комунистички тоталитаризам маскиран у причу о самоуправљању и културним слободама, чија је основа, још од Четвртог конгреса Коминтерне, била сробофобија (борба против „великосрпског хегемонизма“ ).

Зато су у титоизму били могући полуинтелектуалци попут Ђиласа (који ће постати дисидент, али остати идеолошки једностран и непокајан за штету коју је нанео српском народу): такви су били спремни на све, па и да стварају нове нације, попут Црногораца, упркос свим доказима историје и културе.
…….
Титоистички интелектуалац је био мајстор кетмана, претварања и мајмунисања, спреман да за паре обави сваки партијски задатак и покрије све лажи једне неслободе причом о „социјализму са људским лицем“, „Младом Марксу“ и „Тезама о Фојербаху“.                             .
Оно што је основно запажање Ломпарове књиге тиче се недостатка српске културне политике – у сферама политике, пословне и медијске делатности. ….

Видети више: http://www.dverisrpske.com/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/vladimir-dimitrijevic/zadatak-intelektualaca-prikaz-knjige-mila-lompara.php

Vrtovi književnosti zagađeni „kiselim kišama“ – i oni izvan vrtova


Opredeljujući se za ove predloge imao sam na umu metaforu koja nas uči da je savremena srpska književnost, kao i ostale u svetu, “prolazna kuća”, u kojoj je teško naći svoje književno mesto kada se vrtovi književnosti zagađuju “kiselim kišama” smešnih protežiranja i nagrađivanja od strane ružnih književnih političara. Miroslav i Aleksandar Lukić u svojim romanima brane granice jednog posrnulog žanra. U toj akciji oni sažimaju građu za renovirani pogled stvarnosti na prošlost i sve rezonance njenih priča koje se ulivaju iz jedne Srbije u drugu. Braća Lukić su verujući pobunjenici kojima je u književnim operacijama makar na mah blizak M. R. Simić sa svojim esejima. Pesnički nebesnik M. Jankovića je, takođe, snažan, moralan i emocionalan jav za podizanja pogleda i tela književnosti iz smeća njenih postmodernističkih turbulencija. Fragmenti iz proznog kataloga esejmorfnih zapažanja S. Ignjatovića samo su dopuna priče po kojoj književnost nije hotel za iznajmljivanje soba jadnim pisarima, a još manje prolazna soba u kojoj oni navodno ostavljaju nekakvo blago.

(videti više: http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:365129-Nagrada-Mesa-Selimovic-Nova-lica-klasika )

Контроверзе око романа године, бајато, вреди погледати


 

 Узимање и враћање 

Прошлонедељно писмо којим Сретен Угричић повлачи свој роман из конкуренције за НИН-ову награду само је најновији случај контроверзи и спорења у историји најпрестижније домаће књижевне награде

 

Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније. Књижевна награда критике за роман године, познатија као НИН-ова, будући да дуго траје, ово јој је 56. година, има светло лице и наличје које обилује пикантеријама.
Кренимо од самог почетка: године 1954. Добрица Ћосић је објавио роман Корени, а Иво Андрић Проклету авлију. Жири је рекао – Добрица Ћосић, и он је био први добитник будућег, тако прижељкиваног признања.
Да не би наградили роман Црвени петао лети према небу, Миодрага Булатовића, пресудитељи су 1959. године одлучили да уопште не доделе НИН-ову награду! Булатовић ју је, већином гласова, добио 1975. године за књигу Људи са четири прста, али жири није дао никакво објашњење. На округлом столу о марксистичкој критици, коју су организовале редакције „Комуниста” и часописа „Опредељење” у Сарајеву, уз оштре критике одлуке жирија и самог романа, Миро Ласић оценио да Булатовићев роман Људи са четири прста није истинско уметничко дело и да је било „беспредметно уметнички га вредновати”. Редакција НИН-а је реаговала краћим текстом под насловом „Пети прст”, у коме је Ласићеву неаргументовану критику означила повратком на „догматско третирање уметности”….

видети више: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=58291