Архиве категорија: Druga Srbija

Pamćenje, Posvećeno drveće, Zavetine,
tradicija, kultura, književnost, Druga Srbija

Тоне сјеничког сира за депонију


Село Фијуље код Сјенице чини двадесет домаћинстава која укупно имају око 60 тона познатог сјеничког сира спремног за бацање, јер немају коме да га продају

11-nurco-i-yumreta-ugljanjn-foto-M-DUGALICH

Нурчо и Зумрета Угљанин са кацама непродатог сира (Фото М. Дугалић)

Фијуље код Сјенице – Необичан рекорд, можда и за Гинисову књигу рекорда, стицајем разних околности, држе ових дана мештани села Фијуље код Сјенице. У млекарима двадесет домаћинстава, 18 бошњачких и два српска, ускладиштено је око 60 тона сјеничког сира, оног по квалитету надалеко познатог, белог, полумасног, од крављег и овчјег млека. Рачуница показује да свака кућа у просеку има по три тоне овог производа којег сада нико неће – ниоткуда купца. Стога очајни домаћини, како који дан пролази, дижу руке од потраге за муштеријама и све биркају место где ће сир одложити а да еколошки не загаде село и околину на пространој и чистој Пештерској висоравни.

– Ја за још двадесетак дана имам простора у млекару. У случају да за то време сир не продам одлучила сам да стари, сву количину од 25 каца, одвезем до јаме „Голубњаче”, која је ту надомак села. Та јама је дубока и из ње се неће ширити непријатан мирис. Мислим да ће тако поступити и моје комшије, јер шта друго можемо – стиже нови млади сир, а са старим немамо куда. Не можеш га продати ни по цени „дај колико даш” и зато морам да продајем краве. Зимус смо муж Негослав и ја продали шест и приморани смо да фарму даље смањујемо – каже Десимирка Вујовић, која од 15 крава дневно помузе око две стотине литара млека и у једном дану произведе око 30 килограма сира.

Старина, деведесеттрогодишњи Момир Вујовић нам објашњава да не памти теже године за сточарство на Пештери и откуп сточарских производа, рачунајући чак и време ратова. Његов унук Марко Вујовић, двадесетједногодишњи младић, школовао се за за руковаоца-механичара пољопривредне технике, јер је намеравао да остане на селу.

– Међутим, сада размишљам шта да радим упркос томе што у штали имамо 17 крава, десетак јунади, два бика… Имамо и двадесетак хектара пашњака. Џаба све то кад оно што произведеш не можеш продати, нити динар зарадити… Зато се често питам да ли шталу треба испразнити и кренути у трговину, шверц, у потрагу за неком бољом зарадом без велике муке – каже за „Политику” Марко Вујовић.

SIR-desimirka-vujovic-foto-M-DUGALICH

Десимирка Вујовић: Врхунски производ нема ко да купи (Фото М. Дугалић)

Све каца до каце и у млекару Нурча и Зумрете Угљанин. Има их 80, а то је четири тоне старог сира. Ту је већ и неколико каца младог, још, како се то каже, незрелог. Тако су пуним кацама крцати и млекари Нумана, Фехима и Ахмета Долићанина, Илма и Рагипа Пешковића, Ћемала и Исмета Угљанина… У селу је, заправо, укупно око 1.200 пуних каца сира.

– Ама, сиром бисмо цело село поплочали – каже, ипак уз шалу, Нурчо Угљанин. Он нам даље објашњава да има око 40 грла крупне стоке, а тренутно музе 15 крава и сваког дана има по 300 литара млека, односно усири 50 килограма сира.

– Шта то вреди кад за сир нема купца ни по два евра за килограм, а за млеко ни по 13 динара. Стварно не знам шта да чинимо. Ето, да сам продао лањски сир, мој приход би био више од двадесет хиљада евра. Овако, нигде динар да зарадиш, јер тешко се и стока продаје, а поред мене, овде у селу, још су два сина и кћерка… Ја и моје комшије смо звали, обилазили купце, нудили на вересију… Нико неће, кажу нема више тржишта, сир се месецима не испоручује Косову, Црној Гори, а за Београд иде мало… – објашњава нам Нурчо Угљанин.

Наши саговорници своју муку једино шалом „лече”, тако да, на крају разговора, један од њих шаљиво примећује да су се „ето, овде и мишеви сира заситили, и они би радо дочекали неког богатог купца, рецимо Мишковића…”

Мирољуб Дугалић

Извор:[објављено у Политици: 13/05/2009]

Коментари :

Mrđo , 12/05/2009, 22:07

Ja bih kupio jednu kacu, ali kako kada ne znam koliko košta kilo? Novinar se nije setio da napiše taj osnovni podatak.

PK , 12/05/2009, 22:16

Sigurna sam da cete naci veliki broj gladnih porodica koje zive na ivici egzistencije, decu u sirotistima, starcadi, kojima bi to vise znacilo nego da bacite sir u jamu.

Milica , 12/05/2009, 22:17

Ja obozavam taj sir,hocu i ja jednu kacu!

Toma , 12/05/2009, 22:31

E,to je naša država.Mnogi su željni sira tog kvaliteta,a o mogućnostima izvoza da ne govorima.A naša vlast ko o čemu,samo o novim zaduženjima od mmf-a i kako povećati pdv.Sela prazna a onaj ko je ostao i ko ozbiljno radi, poslednja je rupa na svirali ovoj ali i svakoj prethodnoj vlasti.Svi redom ko navijeni „mi moramo,mi trebamo“ a ovamo ode sir u propast i svi mi i država,…kao da nam nema spasa

FFerum , 12/05/2009, 22:32

Ovo je neverovatno! Šta je sa poslovnim i preduzimljivim ljudima i šta je sa lokalnim udruživanjem samih proizvođača? A tek, lokalna samouprava? I na kraju šta je sa našom čuvenom humanošću i solidarnošću? Možda se neke od ovih količina mogu nekome i pokloniti? Recimo nekom staračkom domu, narodnoj kuhinji, siromašnoj porodici … nikako u jemu sa sirom!!

Domacica , 12/05/2009, 22:33

Na pijaci , gde kupujem namirnice, ima sira , ali je preskup. Kako se niste setili da donosite sir na pijace i prodajete ga po normalnim cenama? Cekali ste da se pokvari pa biste sada prodali budzasto Tako se radi u svemu. Prodavci dozvole da im se pokvari voce, povrce i SIREVI , pa ih tek onda nude po snizenoj ceni. Nisam luda da to kupujem i otrujem porodicu…. Uostalom, stvarno mi vas je zao. Ali planirajte bolje .

итд., итд.

Сведочанство – уз „Змију чуваркућу“


                                                Аутор Мирослав Лукићlukic-2004

НАПОМЕНЕ  (на крају књиге)

 

    Књигу  песама  Змија чуваркућа  аутор је уобличавао током  последњих неколико година. У  књигу  је укључен и известан број написан много раније , 1977 -1978. године, а има и једна песма написана 1971. године.

    Рукопис  Змија чуваркућа чине пет самосталних кругова :

   1. Шумска мајка .Песме и стихови овог круга  овде се објављују први пут.

       2. Мала магаза . Била је намењена подгоричком часопису „Стварање“(да буде објављена  као књига „Стварања). Две песме из тога круга Мала магаза и Змија бела као снег  беху прелиминарно објављене у „Књижевној речи“, када је тамо пре неколико година дошло до смене . Ново уредништво је објавило те  песме, које су биле послате старом. Рукопис Мале магазе је у своје време понуђен СКЗ, али га је она одбила…

     3. Кућа светих ратова (турско име Београда)  монтажа текстова, који се овде први пут објављују.

      4. Краљевске инсигније чине две целине : Домаћи паук, рукопис песама, који сам у своје време понудио београдском „Нолиту“ (1978). Пошто ми је срећом враћен, чамео је годинама у мојим фиокама. И Краљевске инсигније , стихови и песме којима су најмање потребни моји коментари.

       5. Архив у оснивању . Године 1995. београдски часопис Савременик (бр. 30- 31 – 32) , у свом додатку „Плус“ под насловом Змија чуваркућа, објавио је , у целини, песме Архива у оснивању , као и РЕЧНИК Архива у оснивању , стр. 102 – 121. Овде се све те песме прештампавају, онако како су и прелиминарно објављене у поменутом часопису.

 

    Данас је субота, 26. јули 1997. године – млади или летњи Свети Аранђел, Лукићска преслава или ПОСЕБНА ПОРОДИЧНА ЗАВЕТИНА. Ја нисам у Мишљеновцу, нашем родном месту и дому, где моји укућани преслављују е, већ у Јовановој 22, у Београду.

     У пустом школском дворишту разлеже се грактање вране или гаврана, као у забранима у Звижду мојих дедова.                        

 Ова се књига може читати, верујем, као литургија, јер на свој начин превазилази трагедију националну и појединачну, и у оној мери у којој је, заиста, ТО, у тој мери је историја, фактографија и трагедија ту  нешто што може помоћи да се донекле разуме страва : дисконтинуитета, судбине и коби…

   Завршио сам књигу којој сам посветио доста времена, и коју сам уобличио после  романа ЛИТУРГИЈА.  Управо листам  Јиречекову  Историју Срба, поглавље о опсади Београда 1440, и поглавље о Стефану Вукчићу и Црнојевићима. Деспот Ђурађ је у своје време затражио гостопримство у Дубровнику, „те га тако једна дубровачка галија донесе из Будве у град. Овога пута остао је деспот у Дубровнику скоро четири месеца, од средине априла до краја јула 1441. Његови сродници путовали су обично у политичкој мисији. У Дубровнику виђала се чешће стара тетка деспотова, „царица Деспина“, ћерка кнеза Лазара и некада жена султана Бајазита  И . Њу би обично дубровачке лађе довезле са ушћа Неретве, а чешће је путовала до Будве и Бара. Њена сестра Јелена (+ 1443), удовица Ђуре Страцимировића а доцније Сандаљева, живела је на двору Стефана Вукчића. У Дубровнику су у два маха чекали зета деспотова, грофа Улриха Цељског. ……

      Одлазак деспотов из Дубровника убрзан беше због турских претњи, које је Дубровчанима доставио Стефан Вукчић. Дубровачка Република одмах склони своје сеоско становништво у сигурна места, а на вису Томба код Бргата постави логор италијанских најамника. Из унутрашњости Србије стизали су жалосни гласови. После дуготрајне опсаде, Ново Брдо, најзад, морало се предати румелијском беглербегу, евнуху Шехабедину (27 јуна 1441). Али, најцрња вест беше да је султан деспотове заробљене синове , Гргура и Стефана, због тајне пресписке с оцем, дао пренети у Малу  Азију. Пошто их је о Ускрсу, 16 априла оковао, дао их је у Токату ослепити 8 маја 1441. Молба њихове сестре, султанице Маре, доцкан беше стигла. Деспот се из Дубровника упути преко Сења у Угарску, где се потчини краљу Владиславу, трудећи се да га придобије за офансиву против Турске“… итд. 

 

     Био сам прилици да обиђем малу, гробну цркву  деспота Стефана Лазаревића, Копорин, у време кад је сазревао јечам и кад је лишће горуна било слично сребрним литицама низ које се сливају слапови мира. . Зујале су пчеле у крошњама дворишне липе, и ја сам – мислећи на сва она три места у мом ужем завичају, која су ми се чинила као створена за Музеј Немогућег Ратара – шаптао за себе :  Мајчин мираз, Дубраве, Столица…Гледајући кроз  дубоке а уске,   исликане прозоре цркве Копорин, видео сам Витеза – алхемичара, и  на благом брегу Архив закопаног блага…Видео сам Средиште из кога се оглашавају Духови. Чуо сам :

       – Ми се морамо огласити из ове ужасне усамљености. Ми морамо о себи рећи, макар то : шта нас тишти, мучи, нервира. Јер, ми смо Духови, зар не? Бића светла и често невидљива, која су прошла кроз Преображење. Нисмо биље, беле раде, ни трешње, ни кајсије. Код њих је све друкчије : у априлу пупе, неколико дана касније отварају се прекрасни цветови – егзалтација биљног живота и екскламација лепоте. После се замећу плодови, испрва мали и горки, а чим сазру, опадну, иструле…Слушали смо вековима злато, окружени срмом и сребром. Сребро су све наше речи…

         Чуо сам рефрен песме Витеза – алхемичара:

          Не, туга неће

          да нас мине,

          ни ови неописиви

          часови тишине.

 

          Туга навире

           и усов тишине

           из дубине

           из које извире

 

          Сребро и злато,

           реч и ћутање:

           једине се Лепота,

          Духови и суза гутање…

 

           И чуо сам грактање гавранова у шумама које окружују  мале српске манастире…           

    Ја сам у ствари кренуо да сретнем Витеза – алхемичара , који је негде у средишту мрачног Лавиринта  убио Кентаура , да би  коначно  његов град, Нови Јерусалим постао наш. Наша кућа, кућа трговаца светлошћу…     

    Витез – алхемичар, онај који  чује то грактање што се разлеже једним великим школским двориштем, опустелим због летњег распуста, чује и нешто друго, оно што ја не чујем, што можда само понекад наслућујем, у сновима и морама, у одјецима историје и катастрофа, базајући туробан и  несрећан мрачним собама некадање Куће светих ратова , тражећи дућане трговаца светлошћу, јер то је једино вредно што треба купити, упити – Светлост. Кроз ту мрачну кућу спроводи ме пратиоц – бела змија… 

  

      ( Четвртак, 31. јул 1997. )

Кратка историја два посвећена дрвета


Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.

 Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…

Друго посвећено дрво уздизало се  на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.

Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!

Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…