Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име и светитељи. Све је Свет и Свет је Све. А Светост Његова држи га светим.
Ко на свет дође дошао је у светост из Светости Његове. И не сме да постане светован. Мора да остане светлост света јер је зато и послат у светогрђе на кушање.
Светлијег света од Божјега нема у шта светина не верује, већ по мраку пали чуче и фењере, лојанице и ломаче да себи осветли пут.
Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво.
И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје.
Свет је жртва јер те примио у себе да се просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светозаре, Светомире, Светиславе, Светоличе… Светојаде.
Свету се не може угодити, ал ти не угађај свету, ни веку, но само Светом, Светој Светлости Света.
Нек свет прича шта хоће по белом свету, ти живи у твом Свету и буди светлост од светлости света, светларниче и светиониче Света.
А свет је грађен по мери срца, да сав може у њега да се смести. То су светске ствари којима се вечно бавиш на овом и на оном свету.
Посветило ти се, дабогда.
О ВОЉИ
Вољом Вољенога све ти је на вољу дато, и све си у невољу преобратио. Вољан да све буде по твојој вољи, извољеваш и вољност своју у самовољност облачиш.
И све ти се чини да је вољно за тебе – недовољно. Ни узвољно, ни низвољно – није ти довољно.
Није ти по вољи ни то што си још увек у Вољи Највољенијега, већ од невоље своје правиш зло и горе. Вољу своју стављаш изнад Воље Његове. И држиш да је воља света – Света Воља.
Вољу си Божју претворио у своје вољевање, па вољујеш и војујеш по војишту зловољноме.
Добровољно си се запутио у Невољно, невољниче, јер сматраш да се само у невољи познаје ко је у Божјој Вољи.
А што се не досетиш па да своју вољу бациш пред Вољу Врховне Воље и кажеш: “Нека буде Воља Божја,,?
И видећеш кад сваком пустиш на вољу, тада ће ти једино све бити по вољи.
Учини тако срце задовољи и души удовољи. У невољи.
О ГРЕХУ
Од грешке до греха нема великог растојања, веле грешилни људи. Погрешка је пола грешке, грешна ли јој душа, и у пуну грешку води. Кад се две грешке грешкају на зубатом сунцу, ту је и грех.
Грдно ли греше они што тврде да се грех грехом избија, и да може бити безгрешнога греха.
Грех грехује, као што цар царује. И смеје се грехотним грехом као цар грохотним смехом.
Грехота је греховати тако грехохотно.
Грехотљиво је и мисао о греху, акамоли ово гресилиште, што и јесте греха мрестилиште.
У греху су брзе ноге, ал споро испаштање, ако грешни и свегрешни не окрену лице Оном Безгрешноме, што безгрешно у телу се заче и безгрешно небу се ваздиже.
Ту Безгрешног Сина Човечјега оде Небу у Врху Престола.
О МЕРИ
Тешко оном ко закине на мери, преврши или прекардаши меру. Тога не треба преко сваке мере, већ по мери. Не трипут, девет пута мери, а једном сеци, али ни то неће испасти тачно. Само оно што се од ока одмери – од срца се извага.
Пази се док ти не узму меру. Мера се узима и капом и шаком, а враћа се мотком, проштаком и колцем. То је овде мериторна мера за немериторне мернике. Меркај испод ока да урипиш у меру. Ал ни за мерицу злата не мерачи на туђе.
Боље да ти је рука мерна него жена верна. Жену ћеш другу наћи, ал рука се не купује у касапници. А мерак је кад се јунак на јунака намери, па нико да претегне, ни да одвади. Алал им мера.
Одмерено одмери, ако судиш и у свему одмерен буди. Не замерај се ни са ким. На тој мери можеш зачас да испаднеш лакши.Теже ти је проклетство од мере, него од вере. Одсеби кад мериш. То је тачна мерка мерено људском размером. Да не дође до размерице.
Нека и буде да је човек мерило свих ствари, али је душа мајка свих мерних јединица. А њу баждари сам Свети Арханђел Михаило. И не замери штогод.
(Из „Духовних беседа“ – изабрана дела Мирослава Димитријевића)
= видети више:Димитријевић
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ 