Titov sapun istopila kriza

RECEPTURA  Maršalovog sapuna

RECEPTURU sapuna (u svesci) sačuvao je nekadašnji tehnolog u „Luksolu“,danas penzioner Laslo Hanak, jedan od malobrojnih od kojih ona nije bila sakrivena. Zahvaljujući njemu, tržištu je 2009. ponuđen isti sapun kojim se kupao Tito – od domaćih prirodnih ulja, kleke, meda i drugih mirisnih komponenti.

Titov sapun istopila kriza | Reportaže | Novosti.rs.

Vaso Milinčević: Kultura u pogrešnom vozu

* Koji profesori su svojom ličnošću, delom ili moralnim stavom ostavili na vas najjači utisak?

– Izdvojio bih kao prvog Jovana Cvijića, geografa i antropologa svetskog značaja, koji je proslavio Srbiju u svetu. Kao nacionalni delatnik, u najplemenitijem vidu značenja, dao je neka upozorenja koja nisu izgubila aktuelnost: „Za svako pravo i za svaku akciju Srbije treba strani svet zadobiti i raspoložiti istinitim i što je moguće preciznijim dokazima. Naročito ne treba upotrebljavati poznate šovinističke fraze. Takav način nacionalnog rada i odbrane škodi, dakle u stranom svetu, isto koliko i podvala… Mesto šovinističkog laskanja narodnoj taštini, treba oštrom kritikom proceniti sposobnosti, prava i moć svoje države i svog naroda“. Pomenuo bih i Stojana Novakovića, filologa, istoričara, državnika. Autor je čitave biblioteke naučnih studija iz istorije, književnosti, etnologije… Znalac devet jezika koje je savladao u Srbiji.

* Po moralnom stavu najjači utisak na vas je ostavio akademik Ljubomir Stojanović.

– Naučnik i državnik, Stojanović je jedan od najznačajnijih dobrotvora Beogradskog univerziteta, kome je poklonio svoju celokupnu imovinu. Posebne naučne zasluge su fotolitografsko izdanje „Miroslavljevog jevanđelja“ i objavljivanje Vukovih dela, kao i znamenite studije. Njegov sud o Vuku – da je on „u tom svetu više raširio ime srpsko nego sve pobede Karađorđeve i svi uspesi Miloševi u stvaranju nove države“ i danas stoji, takoreći nepomeren. Podsetimo se da su srpske narodne pesme iz Vukove zbirke, prevedene na oko 50 svetskih jezika.

* U knjizi ističete i neke nepravedno skrajnute pisce, kao što su Sava Mrkalj, Milan Ćurčin, Ljubomir Micić i Miodrag Bulatović…

– Svako od njih zaslužuje ozbiljnu studiju, a posebno je zanimljiv Bulatovićev slučaj. Duže vremena bio je takoreći van korpusa srpske književnosti, iako obilato prevođen na svetske jezike. Sedamdesetih godina objavljeno je čak 52 izdanja njegovih dela na nemačkom, engleskom, francuskom, poljskom… Kao avangardni pisac značajno je uticao kako na svoje savremenike, tako i na mlađe stvaraoce. U današnje vreme Bulatović je opet zapostavljen, bez novih izdanja knjiga i preocenjivanja….

Vaso Milinčević: Kultura u pogrešnom vozu | Kultura | Novosti.rs.

Profesionalni moberi: Plaćeni da šikaniraju nemoćne

ČOVEK je vodio finansije u firmi u Užicu kad se posle dolaska „stranih investicija“ našao u ulozi koju nije mogao da ispuni. Bugarin koji je privatizovao firmu je od njega tražio „da vodi finansije na nezakonit način“, priča za „Novosti“ Olga Kićanović, samostalni savetnik u Republičkoj agenciji za mirno rešavanje radnih sporova. Čovek to nije hteo i nije mogao da radi. Degradiran je u radnika u obezbeđenju i obeležen kao nepoželjan.

– Novi gazda je podelio radnike na „lojalne“ i „nelojalne“, pa je „lojalne“, između ostalog, mesečno nagrađivao sa 5.000 dinara za šikaniranje „nelojalnih“. Predmet pažnje je bio i novi radnik obezbeđenja. I – posle nekoliko meseci ovakve torture čovek se – obesio – završava priču savetnica Kićanović.

Ovaj slučaj evidentiran je kao najtragičniji u Viktomološkom društvu Srbije, a dogodio se 2009. na jugu Srbije, kada još nije postojao Zakon o zabrani mobinga.

 

Profesionalni moberi: Plaćeni da šikaniraju nemoćne | Društvo | Novosti.rs.

СЕТВА ПЛАКАТА И ОБЕЋАЊА / Мирослав ТОДОРОВИЋ

Сређујући своје белешке за нови рукопис наиђем на запис из 1984. Пролеће, време сетве. Председник Председништва ЦК Дража Марковић у посети југу Србије. Насловне странице извештавају o пролећном орању, сетви, прогнозира се родна година, рекордна жетва. И после Тита Тито бруји са свих страна. Свита са  другом Дражом Марковић обилази јужне крајеве Србије. У Лесковцу секретар комитета дочекује са својим избраницама Председника Председништва. Одушевљен народ, крцате улице, радост на лицима и домаћина и гостију. Извештава секретар: „Друже председниче наши стручњаци су поуздано знали да долази пролеће, извршене су припреме, планови су урађени у складу са тенденцијама и платформом ЦК, повећање је 10 %,   у  свим сегментима је позитиван раст…“

Осмехнута лица, Председник  пита: -Одлично, а у контексту тога  да ли вам шта недостаје?

– Трактори,  само нам трактори недостају, каже секретар, али ми ћемо превазићи и тај недостатак.

Аплаузи, трубе, народно весеље у част доласка високог главешине…

Сачувао сам исечак из Политике са том белешком  у којој је виспрени новинар осликао у једној реченици  дух оног времена.

Шта се после тога дешавало? Пар – Непар, Рестрикције, Стабилизације, Народни хлеб…у потоњој деценији страшног века – вукодава (Мадељштам) растури се кула од карата звана Југославија…и оно што оста  и даље се парча, регионализује. У 1 деценији више историје  морије него код других народа за  неколико столећа. Били смо сви милионере, милијардери…плаћали хлеб милион динара (за по столећа динар је изгубио деноминацијама 28 нула), стигле  санкције, бомбардовање…и ево нас у 2012. У минуле две деценије има материјала за писце целог света, али ко више књигу  чита, стиже  нова генерација, само оно што је на on-line мотри…

У штампи нема више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве  плаката, обећања… Обећање, то је нашем народу и те како познато. О томе у књизи Свети мученици стихови: Сто пута су нас жедне преко воде превели / Хајд у здравље. Живели.

И малинарима обећане нове цене. Али треба малину радити, а како је то тежак посао, зна потписник ових редова који то и у песму стави. Тај тегобан посао описује у рукопису новог романа и  знаменити писатељ Добрило Ненадић: „Има ту посла да се отелиш. Треба да се чисти од сувих изданака, па онда да се дотегне жица и да се стубови учврсте ако се који рас­климо, па онда да се малина повеже, па да се прек­рати. То ако не урадиш како ваља боље да ниси ни почињо јер ако то претаврљаш на двоје на троје ништа од тога неће испасти. Или ради ка­ко ваља или се мани ћорава посла. Док се  из­гра­буља, док се сав онај рљуг изнесе и запали да изгори, па док се окопа и нађубри, иха, има ту да се запне и то како. Зато и јесте малина тако скупа, нај­скупље воће на свијету. Да није тако заметно сва­ко би је гајио. Поготово је зајебано кад је чоек сам ко што смо сви ми сами и ино­косни па нема нигђе никог да нам помог­не да нам, макар, ако ништа, скува каву и да нам пру­жи чашу воде кад ожеднимо. Нема човек кад ни да пиша а камоли да сам себи приготови какво јело, да завати кашиком..“

Грабуљам, и у предаху по мало пискарам, поново читам „Плодове гнева“, батргам се матор, пензија слаба, хонорара нема , национална је за бесмртнике, псујем   и стихујем  Животе скоте… у мом малом малињаку у Трешњевици. А када  ми све дојади, када  од умора вас клецав зинем ко тић укључим транзистор  да слушам како  пљушти пролећна сетва обећања, какви трактори, какво орање, хоћеш  боље, хајд на гласање. И као Ћамил из Андрићевих записа и ја могу да велим: „Кад год хоћемо да чујемо како нам је добро, ми навијемо радио. Нигдје нема селамета као на радију’.“

______

Драги Имењаче, дан завршавам са читањем твојих записа, а поподне сам пробдео над теби знаним приказом Пасије по Амарилису објављеног у часопису Наше стварање. Извршио сам исправке, изменио неке речи, реченице…Планирам да идуће године објавим у УНУСУ књигу приказа, избор оних које вреди на овај начин окупити, сачувати. Неки није требало ни писати, или се ја као увек варам. С друге стране све оно што се дешава у тзв. култури онеспокојава. Н е треба се ни чудити, ако је цео систем криминализован, како је култура могла да буде поштеђена? Неће се ништа променити, драги мој имењаче, али ја ти се јављам да те поздравим, јер сам на неки начин данас добар део  дана „провео“ са тобом. И ове твоје дневничке белешке су у мени оживеле моје доживљаје. Невероватно је како ми у задње време, повремено, испловљавају догађаји, људи,… за које сам мислио да су за свагда заборављени.Сутра је први дан пролећа, 30. марта одлазим у село. На жалост тамо нема могућности за бежични интернет тако да ћу бити у блаженој изолацији, са ветром, косовима, облацима…Сутра треба да се састанемо у Сврљигу око БДЕЊА…УНУС је у штампи, ја се батргам у овој ступици (солитеру) и смишљам како да се преселим у Ариље. Све у мом животу касни 10 година….сада живим као они моји теренци у збирци СВЕТИ МУЧЕНИЦИ.Итд…Уз ова два текста желим ти пријатно вече, твој Мирослав из Трешњевице