Bratislav Stojavić / Foto: D. Nikolić
ŽIVOT se baš poigrao KV zidarom Bratislavom Stojanovićem (43) iz Niša. Bez porodice, doma, posla, živi od danas do sutra od otpadaka iz kontejnera, spava na mestu koje je namenjeno mrtvima. Bratislav kaže da mu ne smeta što živi u napuštenoj grobnici na niškom Starom groblju jer tu barem „ima svoj mir“. Dokle? Nema odgovora na to pitanje, niti zna gde da ga traži.
Staro groblje na Paliluli napušteno je još pre tridesetak godina i na njemu niko od 1971. godine nije sahranjen. Većina spomenika prepuštena je zubu vremena, neosvetljena, razgrađena, deluje sablasno i tokom dana, pogotovo u tmurnim zimskim popodnevima. Umoran od celodnevnog preturanja po kontejnerima, Bratislav nas polako od kapije Starog groblja vodi do svog „doma“.
– Ne plašim se mrtvih. Neće oni nikome nažao učiniti. Iskreno, pored njih sam najmirniji. Plašim se živih što dolaze noću, divljaju, kradu, lome, opisuje svoj komšiluk biranim rečima Bratislav. – Nikada ne bih oskrnavio grob. Ova grobnica u koju sam se uselio nema vlasnika i već je bila obijena. Bio je neki sanduk sa kostima, ali sam to lepo složio, neka je laka zemlja pokojniku, i napravio malo mesta za sebe. Ne znam kome pripada, ali me niko ne juri i ne uznemirava, priča Bratislav kako je svio svoje gnezdo pod zemljom.
Hladno i mračno ko u grobu. Ponjavama je napravio krevet, a nedogorele sveće pali samo dok se ne smesti. Posle mu ne treba svetlost, brzo zaspi, a onda izjutra ponovo krene da prebira po kontejnerima.
– Jednostavno, nisam se snašao u životu. Završio sam srednju školu, živeo sa ocem, a onda prekid filma. Otac mi je nastradao u požaru u kome sam izgubio i dom. Ratovi, inflacija, bombardovanje, i sada sam tu gde sam. Imao sam i prijatelje, možda neki i znaju gde živim ali to ne pokazuju. Nikada ne bih pristao da nekome budem na teretu. Samo sam jedan jedini put tražio novčanu pomoć od Centra za socijalni rad i kada posle šest meseci nisam dobio odgovor izgubio sam strpljenje. …
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ 