[ Штампано у оквиру темата КЊИЖЕВНА КРИТИКА ИЛИ ПРОВЕТРАВАЊЕ КРИТИЧАРЕСКИХ ЛОЖА у књижевном часопису БРАНИЧЕВО 3-4/2011 ]
I ФРАНКОФИЛСКЕ ЗАЧЕ ШЉАНЕ ГЛАВЕ
Познавалац Глигорићевог дела с лакоћом ће издвојити један драгуљ међу његовим текстовима. То је есеј о Владиславу Петковићу Дису који је Зоран Мишић с правом уврстио у Антологију српских критичких текстова од Вука до шездесетих година нашег века.[1] Никада Глигорић није био надахнутији, острашћенији, речитији. Правник по професији, Глигорић се овде и представио као прави мајстор одбране.[2]
Предисторију знамо: Скерлић је својевремено брутално (1911) насрнуо на Дисову поезију, а то је у време критичарског апсолутизма и култа Скерлићеве личности могло имати погубне последице за Дисову песничку егзистенцију. По свему судећи и имало је: потоња Дисова збирка Ми чекамо цара вероватно је тежила задовољењу укуса критичара Скерлићевог кова.
Као свака добра (правничка) одбрана, и Глигорићева је срочена као оптужба. Он оптужује Скерлића, али никако као јединку него као део механизма, као „много у једном“. Скерлић је део енергије целог једног погона. Није реч о тајној организацији нити о мистичним силама. Скерлић припада „интелектуалном Београду“ односно „теразијској интелигенцији“ што у Глигорићевим текстовима (не само у овом о Дису) има крајње негативан предзнак. У српској култури то је империја зла: „интелектуални Београд“ са осом на Универзитету и у спрези са „теразијском интелигенцијом“ околних институција – Академијом наука, Српском књижевном задругом, Српским књижевним гласником, после Првог светског рата са издавачем Гецом Коном, итд. „Владислав Петковић Дис појавио се у доба када је наша књижевност постала универзитетска, теразијска, када се увелико сузбијао дарданелизам који унижава социјални углед књижевника“ (77). Сазнајемо, поред осталог, да су „Теразијски интелектуалци (…) увек имали великих симпатија према ренегатима“ (80). Из „полуслужбеног теразијског сенакла“, као из централе којој су мотиви културног напретка споредна брига, одашиљу се поруке и декрети. Ако двојица раде исто, није исто: Милан Ракић није нападан јер је био сарадник Гласника, па је носио „у својој култури знак елите теразијске интелигенције“ (78–79). Постоје и разне „педагошке мере теразијских интелектуалаца“ такође више мафијашког него културног смера, јер, коначно, „интелектуални Београд“ и „теразијску интелигенцију“ чине „Франкофилске зачешљане главе, које су истовремено мислиле и на; поезију и на дипломатску каријеру“ (81). У Глигорићевој интерпретацији, теразијски интелектуалци су нека врста оновременог Кју-клукс-клана у култури. „Дис је доживео судбину Лазе Костића“ (79) вели Глигорић, подсећајући нас да је из истог центра, од исте руке, страдао и други песнички великан и претходник модерне поезије: „По једном чудном правилу Српски књижевни гласник заузимао је у прошлости негостопримљиви став баш према нашим највећим талентима“ (79).
У есеју Матош–Дис–Ујевић није наведено ко све припада „сенаклу“ (то је лако утврдити ако се ишчитају и други Глигорићеви текстови из двадесетих година). Међутим, јасно је ко је на челу „сенакла“. То су Богдан Поповић и Јован Скерлић „духобарац жоресовске и марковићевске демократије“, заставник Шумадије коју су „створили ускоци и хајдуци“ и која је „својим синовима дала култ ножа, земље и здраве памети“ (78).
Ко су Богдан Поповић и Јован Скерлић? Кроз мисао младог Глигорића они пролазе као кроз шибу. Нема зла које нису узроковали нити кривице која им се не приписује. Мало је рећи да им Глигорић не прашта оно што раде (пишу): могло би се рећи да им не прашта ни што живе, или што су живели. Стварајући хијерархију књижевних и културних вредности, они су претежно бринули за добар размештај људства из своје котерије, а мало или нимало за праведно разврставање вредности. Од књижевника су стварали колону следбеника по моделу војне формације. Зна се ко има беспоговорно да слуша, а ко је генерал. Али бити у тој колони значило је књижевно постојати, бар са становишта теразијске елите.
„Скерлић је био сав против уметности, његова личност је негирала уметност.“[3]
Скерлићева критика „делује на дегенерике шумадиске. Руковао је са реченицом као добар хајдук са ножем.“; „Затим је створио медиокритете који раде на корист народа а сами својим постојањем и позицијама које заузимају на његовој су штети.“[4]
Богдан Поповић по Велибору Глигорићу: „Лаж је ђачка, готово мангупска, да је Богдан Поповић отац наше књижевне критике. Има пре њега и С. Вуловића и С. Николајевића и нарочито Љ. Недића.“[5]
„Песници му носе, као на ћабу, збирке песама; обавезно је да им он стави примедбе које је исто тако обавезно услишити, иначе чувај се Скерлића.“[6]
„Метод излагања му је потпуно застарео.“; „Г. Богдан Поповић је и лош зналац.“; „То је неко изанђало буквичарство, поповање: рад г. Богдана Поповића.“; „Стил г. Богдана Поповића је специфично професорски, гњаваторски, пипав и мртав.“[7]
„Западњак византијске садржине, Поповић је изразити представник нашег интелектуалца који услед тога што је слабе личности, унакажен је школовањем.“[8]
„Његова природа, сва у женкости, у бојажљивости, у стародевојачком, изругује његов критичарски став. Његови ученици су примали мане његове природе као својства објективне критике и пали су у безизлазно медиокритетство.“
„У свему томе помажу му притуљена женска природа, веште руке које комбинују, интриге, заплићу односе, ућуткују горопадне личности. Једна по слуху фина политика, сва у лицемерству, у језуитизму западњака који се ородио са Византинцем.“
„Сујетан, неискрен; говорљив, заводљив, он има сва својства једне жене која се боји грубости, просташтва, драстичног.“[9]
Глигорићева одбрана Дисове поезије долази у време када је Дис већ био увелико одбрањен. Пре Глигорића, Диса су у потпуности рехабилитовали Д. Митриновић, С. Пандуровић, Б. Лазаревић, А. Г. Матош, А. Ујевић. Његов текст, према томе, не представља новину по аргументима рехабилитације. Његов текст представља новину по тону. Тај реторски пледоаје за песника прерастао је, рекао сам, у немилосрдну оптужбу тужилаца. Дис је био само упоришна тачка за Глигорића, као Драјфус за Золу. Међутим, ту оптужбу Глигорић није писао само у тренутку обузетости Дисовим случајем: писао је и исписивао годинама, више од једне деценије, а тек тридесетих година, када прилази покрету социјалне литературе, Глигорићев се однос према Скерлићу унеколико мења. Све дотле „Теразијска интелигенција“ предвођена Богданом Поповићем и Јованом Скерлићем, којима Глигорић тада, двадесетих година, претпоставља и супротставља Недића и Слободана Јовановића, имала је у критичаревом аутографу своју црну хронику. Глигорић се трудио, народски речено, да им затре и семе у колевци. Није било милости за оне који су излазили испод шињела великих учитеља, из њихових салона или пак катедри. Али док је Глигорићева оптужница из есеја о Дису на фону (рецимо) племените побуде одбране несрећног песника и унесрећене поезије, па јеткост и гнев бивају нека врста враћања дуга починитељима неправде, у другим случајевима та оптужница је лишена виших побуда и једносмерна је у фајтерској тежњи да нагрди образ противника. Такав је случај са односом према Милану Богдановићу. „По ономе да нема шта да каже г. Богдановић је наследник Скерлићев а по томе да уме то што није рекао да представи као да је нешто важно рекао наследник је Поповићев.“ Ко је, дакле, Милан Богдановић? „Г. Богдановић је дегенерик обојице“.[10] Није баш граматички исправно али је убојито: два дегенерика направила су трећег (Богдановић је био Скерлићев асистент). Овде и у другим приликама Глигорић употребљава реч дегенерик као да некоме тепа![11] Има још бисера: „Перфидност г. Богдановића састоји се још у томе што он ординарно лаже о квалитетима писаца као људи.“ А то је само одблесак „познате лажовске моћи опробаног естете“[12] (тј. Богдана Поповића) – Војујући против „интелигенције која је излазила из Драгине колевке“ (алузија на говоркања да је Скерлић добио стипендију за одлазак у иностранство од Драге Машин), Глигорић је распалио и по онима који су излазили из (Драгине) колевке. Обухатно, нема шта.
Поред Милана Богдановића ту је и други питомац тандема Поповић–Скерлић. Реч је о Бранку Лазаревићу. Он пише по директиви и о стварима за које Поповић и Скерлић нису имали времена „па су њему давали на вежбање. Он је био веран војник у Скерлићевој војни.“ Био је сав у „ђачкој понизности“ имао је „ропску побожност према катедрали личности Скерлићеве и удварачку срамежљивост према г. Богдану Поповићу“. Лазаревићеве „формуле“, као и „формуле“ самог Поповића су „оскудне и стерилне“, сем тога „Г. Бранко Лазаревић је недоучен ђак. То је ђак који је врло често бежао од школе на љубавне састанке а своје учитеље и познанике уверио у своју ревност и солидност.“[13] Као у војсци, браћа Поповић и после Скерлићеве смрти регрутују своје питомце из семинара и дају им разне борбене задатке. Међу тим питомцима је и Божидар Ковачевић. Како се то збило? Једноставно: „Српски књижевни гласник увек у политици котерије хоће да рекламом избаци у прве редове“ оне књижевнике који то најмање заслужују. „Последњи број Књижевног гласника наручио је такву рекламу код сасвим младих људи. Г. Павле Поповић је отишао у семинар и ангажовао једног студента филозофије да му изради састав о најновијој књизи г. Живадиновића. Тај студент Божидар Ковачевић, који је путем огласа почео стицати и неки реноме у књижевности, продао је своју младост за професорску петицу. Понизио се до оних модисткиња које су примамила огледала по јавним локалима па заведене од први пут пошле на занат.“[14]
II РОДИТЕЉСКИ УЧИТЕЉСКИ ДОМ
У Политици од 7. јануара 1973, у познатој рубрици Ко је на вас пресудно утицао и зашто коју је водио Драгослав – Зира Адамовић, објављен је и дуг разговор са Велибором Глигорићем „Од очеве библиотеке до револуције“. Наслов није нимало случајан. Амбијент очевог дома и, посебно, богате библиотеке у којој је Глигорић, по сопственом исказу „имао свој кутак“, није без значаја у критичаревом животу и у његовим усмерењима. „Родитељски учитељски дом – вели Глигорић – био је увек отворен писцима. Посећује га међу другима и Јанко Веселиновић. Причало се касније у породици да је у мом детињству био гост у нашем дому и Матош.“ Глигорићев отац, Димитрије Глигорић-Сокољанин, учитељ у Рипњу крај Београда, под Авалом, не само да другује са угледним писцима тог времена него је и сам писао песме, што Глигорић у разговору са Д. Адамовићем не помиње. Велибор Глигорић је и рођен у Рипњу (28. јула 1899), а основну школу и нижу гимназију завршио је у Београду.
Имао је само шеснаест година када је, 1915, преко Црне Горе и Албаније избегао у Француску где је провео годину дана на курсу француског језика у Греноблу. Затим је завршио један разред лицеја у Турнону и, коначно, матурирао у Болијеу 1919. године. У 1919. опет је на студијском боравку у Паризу. Чиме се бави Глигорић у Француској поред тога што учи? Он нас у разговору са Адамовићем обавештава и о томе. „Посећујем предавања о књижевности и књижевној критици на разним трибинама, а када новац стигне одлазим у позориште. Пишем у Паризу позоришне критике са жељом да их објавим по повратку у Београду. То су прве моје позоришне критике. Дуго сам се задржавао пасионирано, пред антикварном продајом књига на кејовима Сене.“
Нема сумње, млади Глигорић целу кратку животну стазу двадесетгодишњака усмерава ка књижевности, за њега, у погледу животног избора, колебања нема. Од кутка у родитељској библиотеци до живота у тадашњој централи културе света, Паризу, сан је један: књижевност. „Живим у књигама, омиљена ми је лектира у првим годинама после рата романсијерско и приповедачко дело Достојевског.“
Било би природно да је млади књигољубац спојио своју животну пасију са предметом својих студија. Тим пре што је упознао Француску и савладао француски језик, а људи васпитавани на француском језичком и културном моделу, Богдан Поповић и Јован Скерлић, држали су катедре књижевности на београдском Универзитету. Ипак, Велибор Глигорић се обрео на Правном факултету. Зашто? Он о томе говори мало и свакако недовољно. „Кад сам се вратио у Београд нисам хтео да се упишем на студије књижевности. На катедри књижевности су ауторитативно владали Богдан и Павле Поповић, а ја сам већ био одлучио да у критици будем независан од њиховог рада и мита о њима. Уписујем се на студије правних наука, мада ме нису привлачиле.“ Глигорић завршава науке „које га нису привлачиле“ 1924, а као „самоук“ живи свој једини живот посвећен књижевности, много чита, почиње да пише, а већ 1920. покреће књижевни часопис Нова светлост чији је уредник и власник до 1922. године.
Да ли је могуће да професори типа браће Поповић и Скерлића сметају младом човеку опредељеном за књижевност у тој мери да он бира ход по мукама, студирање науке коју није волео уместо природног споја интимне вокације и универзитетских студија. Ова самоприсила одласка из књижевности имала је и друге трајне последице: од 1926. до 1941. године Глигорић је службовао у Министарству трговине и индустрије.
Многи су ученици устајали против својих учитеља и водили борбу против њих, али су најпре били ученици. То им је и отварало очи за недоследности или слабости у учитељевом систему. Али Глигорићеве очи као да су пре тога, у некој интелектуалној преегзистенцији, биле отворене чиме су га Поповићи и Скерлић и остала елита „теразијског круга“ повредили и одбили, какво су му зло могли нанети? Тешко је претпоставити да је одвећ млади и интелектуално неформирани Глигорић имао тако изграђену естетичку платформу да је у име ње одбијао сваку „сарадњу“ са поменутим, врсним представницима Великог поколења, чак и ону на релацији студент—професор, а тешко је, опет, претпоставити да је у име прихватања оне књижевности која Учитељима није била у вољи могао одбити да их као предаваче гледа и слуша, а још више да их тако страсно и тако неумитно омрзне.
Са вехеменцијом коју су неговали српски следбеници Андре Бретона, познатог по опаким полемичким импулсима, и Марко Ристић је скидао позлату са ликова браће Поповић, па и Скерлића, али је похађао и завршио Филозофски факултет. Душан Матић такође. И Мима Дединац слушао је Ибровца. Бити ученик никако не значи следити учитеља. Напротив. Сокови неопходни оспоравању најчешће се црпу из самог језгра учитељевог наука. Корени Глигорићевог понашања као да су у збивањима насталим пре, да тако кажем, интелектуалног прага. Нешто као да је оставило дубоког трага у афективном бићу критичара чија је одбојност према „сенаклу“ одређених интелектуалаца толика и таква да бира чак и факултетску аулу далеко од присуства, погледа и речи људи које не жели да чује, види и сретне.[15] Одбацити вољени предмет због невољених људи и латити се науке и знања страних, патетично говорећи, осведоченом зову бића, свакако је и врста самотортуре на коју је мало ко спреман, или, ако је спреман, има велике разлоге.
Трагови ове тако ране и тако жестоке а трајне одбојности воде нас у родитељски дом. Тамо где има писаца има и омраза и неправди, а рђав писац који чињеницу своје неостварености, тако банално јасну другима, не уме или неће да призна себи, као што неће да призна другима ни право да изричу негативан суд, уобличава тачку гледишта са које ноторна истина постаје груба неистина а „правда“ објективног естетског вредновања трајна неправда. Димитрије Глигорић-Сокољанин, добар учитељ, а за провинцијско-сеоске појмове вероватно учен човек, полуинтелектуалац окружен књигама, био је, рекао сам, и песник.[16] Једно време, Сокољанина као да прате успеси. Почетком овог века о њему се пише позитивно у часописима Дело и Летопис. О њему пишу као о песнику „с топлим осећајем према милом завичају“, тврдећи да се његова збирка „не може лако испустити из руку“.
Познати критичар Милан Савић налази да је Сокољанин песник који „поприлично нуди а још више обриче“. Чак и у једној Антологији објављеној после Првог светског рата, чији је аутор Војислав Илић Млађи (Антологија српске лирике од Бранка до данас, 1920) заступљен је Сокољанин као песник, поред других, сличних, минорних песника. У ствари, Сокољанин је био конвенционални песнички изданак Змајеве школе који се исцрпљивао у баналној реторици и баналним сликовима. Старински и застарео песник, као и цео круг Змајевих епигона (Милорад Петровић, Авдо Карабеговић, Риста Одавић, Бешевић, итд.), Сокољанин се није могао допасти новој, ученој критици с почетка века која је српском песништву хтела да наметне више стандарде и европска мерила.
Тако је грешни Сокољанин дошао најпре у видно поље Богдана Поповића, и то, сигурно, мање као индивидуална песничка појава а више као парадигма. Његова поезија – то је оно што Богдан сматра да ваља укинути. На хоризонту очекивања већ се јављају звезде Ракића и Дучића и Богдан настоји да васпита укус, да каже не само шта он воли него што ваља волети, чему се најзад приволети ако хоћемо да савладамо вековно заостајање. Поповић је, речју, писао о Сокољанину и отписао га.[17]
Четири године касније, као да се ништа није догодило, Сокољанин наставља тамо где је стао. Његова друга књига Песама имплицитно је одбацивање Богданове опомене: Сокољанин-песник не може или неће да „изађе“ из своје коже. Али сада, такав, улази у Скерлићево видно поље (1906).[18]
Констатујући да Димитрије Глигорић „не пева од јуче“, да је један од „оних наших poetae minores који се годинама срећу по књижевним и политичким листовима и по календарима и зборницима сваке врсте“, Скерлић прелази на оптужбу: „О првој свесци његових песама, најпозванији међу нашим књижевним критичарима рекао је да су: ‘мирне и незнатне песмице’, да им је главна одлика ‘питома безизразност’, да ‘и најбоље су без праве песничке вредности’.
После таквих речи једноме песнику остаје само једно: да баци перо у трње и да почне паметнији и плоднији посао. Али, Глигорић не разуме основну истину да је свуда допуштено бити осредњи и баналан само не у поезији. (…) И он се није осврнуо на добре савете, казане у његовом интересу, и ево се јавља другом свеском својих песама. Штавише, његови пријатеља почели су целу једну малу ‘кампању’ по политичким листовима који немају никакве везе са књижевношћу, и уверавају нас да је Глигорић песник, добар песник, песник каквих је мало било код нас!
Та новинска ‘критика’ ни најмање не убеђује, и довољно је прочитати ову свеску стихова па се уверити да Глигорић није ни велик песник, ни добар песник, ни песник уопште. (…) У читању његових сладуњавих и отужних стихова, баналних осећања и мисли и још баналнијег изражавања, читалац има сталан утисак да чита песме наших листова који су излазили пре четрдесет година, Данице, Матице и Виле.“[19]
Следи немилосрдна експертиза стихова и на крају закључак:
„Читајући стихове овог човека који је задоцнио за пуних четрдесет година, схвата се гнев Светозара Марковића којим је писао о сиромашној и лажној лирици својега доба. И песме као што су ови примитивни, старински и непеснички стихови, који су нам тако далеки и туђи, сва ова поезија једног давно и неповратно прошлог доба и застарелих облика и манира, сва та стихотворачка старудија више но ишта извињава нашу данашњу лирику, која поред све своје усиљености и ексцентричности, ако ништа друго, а оно се бар труди да буде отмена и оригинална, и бар споља личи на поезију.“[20]
Како се осећао Димитрије Глигорић после овог двоструког удара са „најмеродавнијег места“ у размаку од четири године? Како су се осећали они који су били у његовој близини? Шта се од те горчине излило у предање које се поступно усађивало у свест, рецимо, неодраслих чланова обитељи? А критичарски апсолутизам најбоље изражен у Скерлићу и његовом деловању у првој деценији века имао је снагу неопозивости, текстови моћ декрета. Доиста, није се могло замислити ништа разорније у том времену од двоструке анатеме Учитеља Богдана и Ђака Јована, који су, као ђаво и његов шегрт, држали све конце културе и литературе у својим рукама. Такве опоненте не бисмо могли пожелети ни најцрњем непријатељу. А Сокољанин их је, на своју несрећу, налогом неумитне судбине, стекао.
Док је Богдан Поповић у својој оцени на питом начин предочио Сокољанину његово песничко ништавило, срдити Скерлић га је просто сатро, дижући праг сопственог гнева свешћу о Сокољаниновој непокорности, непријемчивости за аргументе Учитељевог благог презира. Док остаје у сфери естетске анализе, Скерлић је убедљив и прихватљив. Али одједном, и без стварне потребе, он се обрушава на Сокољанина-учитеља, на његову педагошку репутацију, свест и савест, а то је морало имати убиствене последице не само за даље песниковање овог епигона, што ће мало кога узбудити, него и на његов статус учитеља, што већ задире у сферу етичких прекршаја. Јер, један рђав песник, у истој личности са једним добрим учитељем, нема разлога да потире и потре доброг учитеља. А по свему судећи Сокољанин је био у најмању руку то – добар учитељ. Наводећи неке уистину бесмислене Сокољанинове стихове о гигантској Авали која у „облаке стиже“, Скерлић вели: „На страну апсурдност целе слике, али не треба заборавити да је Глигорић учитељ испод саме те хималајске Авале, и, како историјско знање показује, слободно је посумњати у вредност, очигледне наставе коју он даје малим рипањским сељачићима!“[21]
Како је Сокољанин после овог могао да изађе на очи рипањским суседима, својим ђачићима-сељачићима? Знамо да је Српски књижевни гласник продирао свуда и да се читао свуда, да је реч Скерлићева имала магичну моћ норме. Тешко је било и Дису, окруженом светом из Дарданела исто толико сумњивом са становишта Скерлићевог погледа на литературу колико и сам Дис, а Рипањ и менталитет његових житеља, вероватно и околних школских власти, као и самих школараца, о родитељима и да не говоримо, свакако није ишао Сокољанину на руку.
Ако се после овога Сокољанинова учитељска каријера и могла наставити, он, извесно, никада више није могао бити оно што је био, ни значити оно што је значио у својој малој средини, и то не само као песник него и као педагог, па и као човек. Свестан своје необичне моћи, Скерлић је морао пазити где и како удара.
Исмевајући песника нокаутирао је човека. У то време млади Глигорић има седам година; Скерлићев памфлет – продужени ударац из 1902. изведен моћном руком људи из истог центра – био је иницијални чин у сазревању осветника.
III „ТУЂЕ“
Бранећи Диса, Велибор Глигорић између осталог пише: „Бодлер је нашим родољупцима могао изгледати као турски и аустријски савезник, а наши бодлеровци као издајници земље.“ Ове речи ваља запамтити. Духовно и реско Глигорић се супротставља једној великој зарази која је харала (и хара?) нашим интелектуалним и књижевним животом, параноичним и свудприсутним страхом од туђег, не-нашег и не-нашког, стваралачки и интелектуално преузетог из других географских и духовних простора. Бодлер је подметан Дису и целом кругу „песимистичких“ српских песника, али прекршаји „задирања у туђе“ црна је хроника наше новије културне историје, са много примера. Са истом лакоћом с којом је Диса оптужио за вршљање у горостасној Бодлеровој сенци, Скерлић је ошинуо и „скандинавствујушчу“ Исидору Секулић којој је, за разлику од чулног Бојића, „лед у срцу, магла у глави, а мртва фраза на уснама“. Међутим Скерлић никако није најпогубнији пример.
Велики обрачуни у нашој књижевности одвијали су се у знаку борбе против туђег и у знаку борбе за наше. Страх од туђег је изазван, нема сумње, историјском зебњом да нам се не потре стално угрожени идентитет, али је тај страх, истовремено, ишао на руку конзерватизму, стварао отпоре новом и аутентичном, као и климу параноидног сумњичења и оптуживања. У песми На Газиместану Ракић је с горчином одбијао идеју о однарођености свог нараштаја који је, наводно, понела и однела западњачка река.
Али пре њега, Војислав Илић је већ упознао то шамарање у име нашег коме (или чему) он не припада. Симболом атака на „однарођеност“, на „туђе“, на песнички ескапизам, постала је песма, чувена у свом времену, у којој се Војислав оптужује и ружи, позива на ред и рад за добро и у славу patrie, привољава да вида „наше ране“ а не да пева „месецу елегије“.
Хај, мој народ крвцу лије,
А песник му ије, пије,
Ветрићима песме вије
И месецу елегије –
То србињска песма није.
Милорад Павић указао је на парадокс Војислављеве судбине. Војислав, који је на тлу Србије осетио чемер наших нарави, који је волећи своју земљу двапут морао бежати из ње, он који је не једном бацао моћницима истину у лице, најзад, он који је окусио и бездан рата – доживео је да му лекцију о нашем и туђем чита један лавовски и петроградски студент из дебеле хладовине иностраног семинара.[22] Реч је о Радовану Кошутићу. Али дрскости ове врсте увек су наилазиле на добар пријем у параноидној свести једног дела наших житеља и културних посленика.
Корени ове немиле друштвене игре оптуживања за туђе дубоки су и сежу далеко, а чест је случај да тужитељи у једном тренутку постану тужени у другом. Опсесија туђим почиње још поделом на „хердеровце“ и „шилеровце“ у нашој књижевности, а Вук Караџић даје и у томе свој допринос. Вук је оптуживао класичаре да су накупци, да носе душу туђина. Али су и ови њему пребацивали искорењеност, а та су пребацивања прерастала у оптужбу да је Вук аустријски шпијун. Опоненти су у нападу на „церковни језик“ који је „Србље одржао“ видели укидање залоге народне постојаности и идентитета. Вукова борба против туђег није поштедела ни Доситеја. Његов памфлет против Доситеја из 1820. године, потом његов протест против поновног штампања Доситејевих дела у Београду, у Књажеској топографији, једним делом су и у знаку борбе против туђег (Доситејев космополитизам). Омладински покрет шездесетих година, заједно са најистакнутијим песницима нашег романтизма, изграђују култ нашег и жигошу пошаст туђег манихејском логиком и дечачким жаром. Песничка пракса има и теоријску окосницу. На Великој школи професор Владимир Јовановић говори о нашим урођеним вредностима, као и о оном што је „рђаво“. Оно што је рђаво накалемљено је „туђинским духом“ и страним утицајем“. Он без милости удара на све туђинске „форме“ и „копирања“ са стране. Цело српско друштво он дели на оне који представљају туђинштину и трулеж, „Цариградлије“, „Русомане“, „Швабе“, „Паризлије“ и – народне а идеалне људе, „Србенде“.[23]На тим начелима оснивају се и ђачка друштва попут Завере у Минхену 1866. Порука овог друштва је да се „народ србски отресе свију туђих облика који су му са стране силом наметнути“.[24]
Војислав Илић који је искусио оштрицу напада због „подавања“ туђем и сам је налагао Уједињеној омладини „сузбијање уплива туђинштине који хоће да нас економски и политички потчини“.[25] Сличан је и став Љубомира Недића као и великог броја наших писаца. Једина песма Милована Глишића има наслов Одрођена (1893). На примитивнијем нивоу напада се цела српска књижевност као песма „у туђих сватова“, а Драгутин Илић пише, пред крај прошлог века, неколико чланака против „западњачког материјализма“ Светозара Марковића. Српски књижевни гласник био је дочекан отпором и неповерењем, француски узори постајали су синоним за туђе, као уосталом и истакнути нови песници које је објављивао Гласник. Колико је све то компликовано види се и из околности да Јован Дучић са горчином бележи како песник Митровић проскрибује људе који су долазили из француских школа као „одроде“, „опасне за српско народно име и за српски народни језик“, док Марко Цар самом Митровићу замера „туђе“ јер се песник, наводно, удаљио од своје земље и кренуо у туђинске земље и теме.[26]
„С друге стране – истиче Драгиша Витошевић – почињући похвалом страним утицајима, СКГ се све више опредељује против њих. Дучићев песнички развој Скерлић већ 1905. године оцењује као ‘врло занимљив и штетан’… Све ближи ‘роду’, СКГ се поступно приближавао схватањима других часописа, да би их убрзо и превазишао, устајући, кроз Скерлићеве критике, једини у нас чак и против Оскара Вајлда и скандинавских писаца.“[27] Део те одбрамбене стратегије чувања умишљеног народног и аутентичног духа, проткане нитима параноидног осећања које свуда и у свему препознаје туђе и туђина, представља и насртај на Диса: Бодлер је заиста нашим родољупцима могао изгледати као прерушени турски и аустријски шпијун, а наши бодлеровци као издајници земље.[28]
IV О ТУЂЕМ, ОПЕТ
Пређимо сада у Београд после много деценија, у фамозне педесете године XX века о којима се тако много прича а тако мало зна. Нема више старе теразијске елите, изумрли су „београдски интелектуалци“ који су живели у Глигорићевој свести као у ружном сну. Институције којима су они владали, Академија наука, Филозофски факултет, Српска књижевна задруга, па и „Књижара“ Геце Кона, тамо су где су и раније биле (одувек – рекао би И. Андрић), али „владају“ други. Нема Гласника али има часописа. Теразијска артерија, која можда и јесте жила куцавица београдске а и српске културе, опет се разликује од света са стране. Нема више Дарданела, али супститут је Прешернова клет, а ту је и Скадарлија са много песника и књижевног полусвета. У Клубу књижевника се у име демократизма новог времена на истом послу (пиће, вечера) срећу књижевни моћници и маргиналци јавног и друштвеног живота. Глигорић више није ни са боемима ни са маргиналцима. Ветар времена померио га је у сам шпиц теразијског сенакла. Све што су имали браћа Поповић и Скерлић у смислу књижевном или научном, има сада Глигорић. иако правник, он је професор Филозофског факултета и предаје југословенску књижевност. Академик је, а мало ће времена проћи па ће постати и председник Академије, Главни је уредник Савременика, борбеног и главног органа књижевника који у обновљеном модернизму виде туђе. „Књижару“ Геце Кона наследила је моћна „Просвета“ која објављује Глигорићева дела. Стари вук позоришне критике сместио се и у фотељу управника позоришта с продужетка теразијске артерије: Југословенског драмског. Ударна места културних рубрика највећих листова увек су му на располагању. Глигорићеве жестоке памфлете замениле су његове опширне и мирне „ред по ред“ анализе српских реалиста у Богдановом стилу (али без Богдановог стила). Анализа социјалног миљеа у коме сазрева писац, и самог ствараочевог дела, веома подсећају на Скерлића. Али, као што ћемо видети, то не значи да је памфлетист тешке руке заувек одложио перо своје младости у трње.
Спорне личности педесетих година из новог нараштаја разликују се међу собом: Васко Попа и Миодраг Павловић, на пример, европски су интелектуалци, песници које – шта ће друго! – оптужују да им је туђе ударило у главу; првом француско туђе, другом енглеско туђе. Мишо и Елиот, тако нешто. Међутим, ако неко подсећа на Диса у новим условима, то је више од других један писац новог прозног таласа.
Аутор необичних прича које су узнемиравале књижевну чаршију, излуђивале тврдокорне домаће пролеткултовце, изазивале жучна негодовања што се на социјалистички узорану (узорну) књижевну ледину сручило семе једне необуздане имагинације, Миодраг Булатовић, кретао се тих година као апостол неке нове вере или припадник неке тајне секте, жут и неухрањен, у такође жутом енглеском војничком шињелу, дубоко излизаних потпетица и повишеног тона казивања. Миодраг Булатовић: прозирне, мало клемпаве, овеће уши и фалусна организација издуженог, повијеног носа насађеног на избуљене очи; узан грудни кош и стопала која се широко забацују у страну, на начин дустабанлија. Да ли је нешто било испод тог шињела? Неки су тврдили – пижама. Неки – ништа; само бледожута кожа прилагођена боји заштитничког одевног предмета, сраслог с власником; или је боја те коже била само одблесак жутог сукна. Свеједно, испод тог шињела убрзо је изишло много штошта.
Негде по средини леђа назирала се рупица величине зрна кукуруза на иначе очуваном материјалу. Шињел је био скинут с нашег борца палог на дурмиторским падинама, исповедао се власник. Умашћени џепови, међутим, бубрели су од бележница и папирића. Зачињала се булатовићевска (књижевна) стварност, френетична мешавина гротеске и беса, фарсе и помаме, „онеобичавање“ које ће нешто касније као мора притиснути патријархалце и љубитеље нашег (чистог, изворног) народног живота, народне душе, епске дивинизаторе „свјетлог оружја“ у рату као таквом, а нарочито последњем, књижевне конзервативце и бирократе, жалосне соцреалистичке произвођаче оптимистичке магле. Говорио је само о књижевности и женама. Појављивао се у чувеној Четрдесет петици на Филозофском факултету, у Балканској четири и на другим светилиштима књижевних зановетања, ћутао, слушао, мотрио раширениин очима грозничавог сјаја и понекад дизао глас против постојећих књижевних величина. Није то био претерано аргументисан глас, али јесте био нервозан протест против владајућих књижевних норми. Иза те жуте гошће у нашој књижевности није се наслућивала величина. Виђао се у помињаним свратиштима, као и у другим непомињаним, ређе како куса јефтино јело, чешће како осваја жене код којих се и без освајања могло постићи све. Булатовић је био плејбој доњег света. Причало се да има болест Фјодора Михаиловича што он није ни прихватао, ни одбијао. Вербално је шамарао књижевни башибозук коме је главно састајалиште била ондашња Прешернова клет (у Игумановој палати). Пророк нове вере, Булатовић није причао о књижевности као о склопу узрочно-последичних збивања реалистичког смера него је говорио о великим ватрама, људској помами, неком ишчашеном подземљу и сексуалном распамећивању, о инцесту и смрти од распадања, о некрофилији и земљи која пуца као на платнима тада прокаженог Петра Лубарде који је већ започињао своју апстрактну фазу (слике које ће брже но што се ико надао продрети у скупштинске дворане и друга официјелна места). У разговору, најупечатљивији је био Булатовићев хумор, тачније речно његов смисао за црни хумор, тада велику реткост у нашем новом животу. Вицем (и имитацијом са елементима гротеске) Булатовић је деструирао присутне и познате, понекад и одсутне, чак и оне на великим друштвеним висинама.
Прве његове приче Излаз из круга и Прича о срећи и несрећи, објавио је НИН 1953. године (24. V односно 27. IX).[29] Те приче одиста су деловале као сев муње у нашој књижевној жабокречини – да парафразирам чувену метафору Павла Стефановића из педесетих година. Сам склоп прича био је за оно време шокантан. Рецимо, „померени“ јунак излаже своје опсесије о машни (кравати) а једина тачка гледишта – његова је тачка гледишта; нема „контроле“ неког другог, свевидећег, свезнајућег, паметног, разумног, коментатора било које врсте. Изостали су педагог, дидактичар, гласноговорници новог времена, усмеривачи. У хоризонту раних педесетих година ове приче одмах су заузеле значајно место. И елементи морбидности представљали су својеврсну противтежу лакировки.
Приповетка Црн, једна од најбољих коју је Булатовић написао, више није била кратка прича него новела од неких осамдесетак страница. Била је понуђена Новој мисли и мало је недостајало да је овај контроверзни часопис објави. Приповетка је представљала ратне догађаје из једног неуобичајеног угла. Грубан Малић, јунак повести, недолично мали и митомански распричан, персифлажа је црногорског епског смисла за Велико, Херојско, Јуначко. Пародија рата ни целу деценију након завршеног рата? Поигравање јунаштвом у доба кад се пева унисона песма у славу јунаштву? Медитерански кловнић као представник нове ратне одисеје Његошевог племена? Затим, секс из свих углова и у свим позама, секс који је опсесија Италијана али и честитих Црногорки, хумор са примесама скаредног, антиреалистичне визије и појединости; а у целини, цинично карикирање тамо где смо навикли на епско величање. Мало је недостајало да приповетка Црн прође у Новој мисли али ипак није прошла. Објавио ју је Ели Финци у Књижевности. После тога, на самим својим почецима (у трећем броју, 1955) часопис Дело, у који су биле уперене очи не само оних који су се књижевношћу бавили као писци, него и оних који су се књижевношћу бавили из других побуда, почев од читалачких. Дело у коме су концентрисане снаге ондашњих модерниста и које одмах улази у клинч са опонентским табором око часописа Савременик – објављује Булатовићеву причу Љубавници. У чаршији, све се дигло на ноге, настао је скандал. Повод за скандал је један од жешћих булатовићевских захвата, мотив некрофилије, потанко разрађен. Један од Булатовићевих бедних људи не знајући (не желећи?) да цени ни живо ни мртво, престаје да прави разлику између живог и мртвог. Још – o tempora — писац даје приповеци наслов из старих добрих времена књижевног сентиментализма и књижевне романтике. А иза тог наслова читаоца је чекао булатовићевски расап тела и вредности, смрад подрума и мансарди, свет без норми, лудило без граница. Код многих који су се скандализовали осећало се и ликовање. У једном писму које је редакција Дела у оно време примила (и које сам као оперативни уредник сачувао) писало је: „Господо – Алал вјера! Ријетко је да се и мање перфидним људима (можда је боље рећи ‘људима’?) деси да тако инфантилно спонтано изнесу на видјело све своје прљаво рубље! Ријеткост је да искусна звијер сама крене снијежним приједелом и покаже дубок траг! А ви сте га показали! Оно што смо знали ми који смо вас пратили од Печата, па, послије рата, преко Младости црно-бијеле, Сведочанства итд., сада знају сви, знају масе, народ. Блудне оргије без граница и премца, декадентно стрвинарење за које вам разви укус Бодлер са осталим паришким ситнобуржоаским очајницима, безморалност, пљување на светиње и на самог Човјека, антиљудско бунцање и све што је својствено класној свијести што но је нашла своје мјесто на ђубришту историје, то сте овом приликом недвојбено испољили! И више од тога. Дали сте призоре некрофилије, бешчашћења мртве жене. То је ваша литература, то је ваш тестамент новим социјалистичким генерацијама. Мислите ли да ће вас оне, а и ми с њима трпјети? Натераће вас оне, а и ми с њима, да напишете и потпишете свој тестамент и пре времена, јер за вас више у овим просторима неће бити времена. И птице се селе. Оне на југ, а ви изволте на Запад. Па тамо ако хоћете стрвинарите и своју сопствену мајку, сеју, родбину. Ако вам је воља на Сени, под Сеном, поред Нотр-Дам, где код каните. Али даље одавде, даље од наше чисте и неокаљане народне душе, даље од народа хероја и мученика чије су мајке одгајале бојовнике, а не скрнавитеље сопственог огњишта, племена и семена.“ Потпис је био нечитак, па би и ово писмо било безначајно да многи коментатори Љубавника нису имали исту моралну, идејну и мисаону потку, да се нису чули живахни гласови пре свега из књижевних кругова да је „дара превршила мјеру“ и да ваља посезати за аргументима тврђим од голог говора.
Марко Ристић је, на састанку редакције Дела, забринуто преносио коментаре политичке јавности, посебно Родољуба – Роћка Чолаковића који после читања Љубавника, наводно, није могао целу ноћ да спава. Бура се дизала и на помен Булатовићевог имена. А онда се у првој половини 1956. године, у издању „Нолита“, појавила збирка Булатовићевих приповедака Ђаволи долазе.
У априлском броју Савременика за 1956. годину, освануо је кратак програмски текст, штампан курзивом као да је реч о неком важном саопштењу редакције или пак о декрету. Наслов – Туђе; потпис – Велибор Глигорић. Ево шта је лепог речено у том тексту.
„… Теме Булатовићевих приповедака су све из најмрачније области људске психе и људске свести. У његовој визији и његовом доживљају ређају се слике расула људског живота, патолошке деформације људских односа и људског лика. Распада се човек као бесмислена творевина природе у његовом делу. Пролази се кроз велике партије књиге, и увек се наилази на исту отужну причу о свету кога муче малограђански комплекси сујете и зависти и који гмиже и трули затворен у живот као у мртвачки сандук. То би била пишчева извитоперена фикција о неком нашем подземљу у коме уметници уништавају не само своје таленте, него и свој људски лик.
Морбидност литературе Миодрага Булатовића верујемо да је израз неке његове унутрашње непребољене бољке. Ова бољка је у његовој диспозицији према морбидним темама. А ова диспозиција се такође потхрањује споља, и то не само код њега, распростирањем уверења да с морбидна расположења карактеристика, одлика савременог човека и савременог духа. Ова систематска пропаганда морбидности као врховног израза савремене уметности импортирана је из оних средина у којима се у распадању друштвене класе, распадају и људске вредности. Човек у комплексима друштвених депресија, стечених у таквим условима, инфилтриран је као узорак савремености и у један део наше младе литературе. Негација човека, срозавање људског лика, примају се као нека сублимирана мистерија уметности, као неки узлет у њене недокучене, више сфере.
Код неких младих прозаиста видни су велики напори да садржину живота нашег времена и наше средине прилагоде овој импортираној фикцији о савременом човеку и савременој уметности. Обично је резултат тај да се таква садржина расплине на некаквом апстрактном тлу са којим она нема органске везе и да се писац и сам загуби у њој. Не стоји чврсто на терену своје стварности у којој живи и коју познаје, не говори њеним језиком, јер се плаши да му се не пребаци да није савремен. Не усуђује се да ухвати неки живи проблем из процеса раста једног новог друштва у коме је учесник, а које те још како даје сложене видове живота, јер се боји да му се не приговори да уздиже веру у човека, а то није савремено. Та веза са правим садржајем живота, веза са човеком који врши револуцинарна дела, веза са његовом духовном снагом, обележена је као схема, као нешто што припада нижим сферама уметности у литератури. Упрошћено речено у вишим сферама је смрт и негација човека, у нижим живот и афирмација људске егзистенције и људског духа.
Представа о савременом човеку као веснику смрти, пропасти људског рода, као потомку Јова који се још увек мучи у паклу земаљског јада, уведена је у нашу литературу да потисне из ње представу о човеку нашег времена, наше епохе револуције, о оном човеку који није као писац књиге ‘Ђаволи долазе’ улетао душевно поремећено у редове талијанске окупације да сумануто демонстрира експлозију своје одважности, већ је пуном снагом своје свести и духа докрајчио оно зло које је обесцењивало људске вредности.“
То је био Глигорићев пролећни поздрав, у априлском броју Савременика за 1956. годину, новој српској прози и младом, а већ „туђем“ Миодрагу Булатовићу.
Тако је необични циклични развојни пут једне судбине, затварајући круг, додирнуо инстанцу која је некада била повод толиким негативним емоцијама: човек који се подсмевао родољупцима што у Бодлеру виде турског или аустријског шпијуна, сам је постао родољубац што тражи под одором песништва капиталистичке шпијуне. Глигорићево Туђе – било је осуда и пресуда. По узору на Скерлићев насртај на Дисово туђе, уследио је насртај, ништа мање немилосрдан (и неправедан), на Булатовићево туђе.
Тако се Глигорић још у једној тачки „идентификовао са агресором“ (небуквално и условно користим познати термин из психологије – „идентификација са агресором“[30]). Они који су наршили идилу мирног учитељског дома на обронцима Авале, били су „кажњени“ на начин који познају само сложени и мутни лавиринти људске психе. Заузевши место својих љутих противника на готово свим пунктовима уметности, науке и моћи, Глигорић је делимично преузимао и методологију књижевне анализе Јована Скерлића (у Српским реалистима) која му је у младости такође била страна, а поновио је и ритуално прибијање на крст песника због импортовања туђег, исто оно ритуално жигосање осетљиве песничке душе због којег је дизао гневан глас протеста у Дисовом случају, због којег се немилосрдно обрушавао на елиту, виновнике неправде и поседнике застрашујуће моћи.
(Петар Џаџић, Homo Balcanicus, Homo Heroicus, БИГЗ, Београд 1987, 267–295)
[1] Велибор Глигорић, Матош–Дис–Ујевић, Београд 1929; Зоран Мишић, Српска књижевна критика, Београд 1958, 286–298.
[2] У коментару књиге изабраних Глигорићевих текстова, Хатиџа Крњевић с правом истиче: „Глигорићеви есеји Матош–Дис–Ујевић означили су озбиљан корак према поезији“ а „нарочито прва два есеја“; „У њима се Глигорић сасвим приближио стваралачкој књижевној критици“ (Х. Крњевић, „Од памфлета до монографије“, предговор у књизи Критички радови Велибора Глигорића, Српска књижевна критика, књига 18, Матица српска – Институт за књижевност и уметност, Нови Сад – Београд 1983, 15, 18). Обухватан текст Хатиџе Крњевић даје досад најпотпунију и најтачнију оцену Глигорићевог критичарског опуса. Разликујући текстове, критичареве књижевне младости, „занимљиве, пуне младалачке свежине и оштрине уочавања, на које ће читалац доцније мислити са носталгијом“, оне из каснијег периода када је изгубио „готово све стилске одлике и јетки шарм раних записа“, Х. Крњевић указује на једну несвакидашњу еволуцију која је условила промену не само у стилу, него, рекли бисмо, и у менталитету критичаревом. Та два бића – Глигорић из младих дана и Глигорић из фазе своје књижевне дуготрајне зрелости – готово да више немају ничег заједничког. Цитати Глигорићевих текстова узети из књиге Критички радови Велибора Глигорића имају означен број странице у загради.
[3] Велибор Глигорић, Критике, Београд 1926, 16.
[4] Исто, 17.
[5] Исто, 26.
[6] Исто, 22.
[7] Исто, 24–25.
[8] Исто, 26.
[9] Исто, 22–23.
[10] Велибор Глигорић, „Милан Богдановић“, Раскрсница (Београд), 9 (I/1922), 42.
[11] Те и сличне грубости, израз једне ратоборности мало спојиве с појмом културе, имају корен не само у нашим наравима него и у сакросантности чинова које нам је завештао Вук Караџић. Познато је да се његова Друга рецензија српска (1817), приказ Видаковићевог Љубомира у Јелсиијуму, узима као датум рађања наше критике, а познато је да критичко промишљање у овом тексту подразумева и гомилу увреда, унижавања и вређања како самог писца тако и његовог дела. Књижевни јунак, а не мање и његов аутор, показују „магарећу памет“, „прави (су) магарци“, „безобразне будале“, „бунцају као бабе у болести“, „праве магарцима своје читатеље“, итд. Овај и овакав почетак српске књижевне критике служио је као алиби свему што је касније у књижевној критици давало одушке шикарама нагона, што је критику схватило и као начин да се неко – како би Вук рекао – „испцује“. Пишући о М. Видаковићу Павле Поповић с правом истиче да су до појаве Вукове критике српски књижевници писали не вређајући један другог, и да је тај помирљиви тон дао Доситеј Обрадовић за којим су пошли остали српски књижевници (Павле Поповић, Милован Видаковић, Београд 1934, 233–234). Ако је тај Доситејев тон (писао је о Мушкатировићу, Орфелину, Рајићу, Ђулинцу, Стојковићу, Соларићу, Трлајићу, Е. Јанковићу и др.) одвећ „љубезан“ да би био истинска критика дела, Вуков тон, опет, био је примеренији борилишту неке друге врсте, не књижевном. Вук је, и у овом погледу, створио један касније широко распрострањен и опште прихваћен модел.
Глигорић, имам утисак, није волео да га критика новијег времена подсећа на критичарску жестину његове младости. Када сам, у својству сталног књижевног критичара Политике, поводом Сабраних дела Милана Богдановића, написао (1962) да је Богдановић био „обзиран и кад је одрицао вредност делу“, а да смо „имали у међуратној критици једног витеза чврсте руке који се прославио делећи буботке – Велибора Глигорића; можда за публику привлачнија, та критика је ипак Глигорића постављеног уз Богдановића, чинила боксером који се нашао поред песника“ – Глигорић је одговорио, такође у Политици (14. I 1962). Сматрао је да је његово писање између два рата имало прогресивно социјално обележје, да је било усмерено против духовне реакције и да он није био никакав боксер – са чим сам се ја, у свом одговору, у начелу – сложио. Рекао сам: „Богдановића, о коме сам писао као о критичару, и за кога се коначно зна да је критичар, наравно да не сматрам песником, у оној истој мери у којој ни Глигорића не сматрам боксером. Када један познати критичар назива Толстоја великим стаблом руске књижевности, он свакако не мисли да је Толстој од дрвета. С друге стране, не верујем да ће Глигорић порећи да је извесна негаторска жестина била једна од доминантних црта његовог предратног критичарског профила, и то не само када се радило о идејно-регресивним тенденцијама. Подсетићу га да је, рецимо одрицао и литерарне вредности једном писцу као што је Иво Андрић“ (Политика, 21. I 1962; цит. према: П. Џаџић, Из дана у дан, II, Београд 1976, 292). Тиме је полемика завршена.
А није да се није имало шта рећи. Рецимо: Сима Пандуровић је за Глигорића представљао „жути лист наше књижевности, прљавштину њеног духа“. „Паланачки притворан, Пандуровић све своје прљавштине даје на извршење непримљеном песнику Живку Милићевићу“ који „те прљавштине врши преко Политике“. „Правим својим песмама Пандуровић је прославио кретенство“, а Пандуровићеву поезију уопште краси „атмосфера мозга и осећања, једна врста кретенства духовног живота“ (Велибор Глигорић, „Сима Пандуровић“, Раскрсница, 16 /II, 1924/, 42–47). С. Кордић је „психопат кога нагон тера да логицира а који своје патолошке наступе сматра за месијански позив“. „Г. Кордић је рођен са наказном главом која би хтела да у своме волумену само мозгом изживи његов живот“ (Велибор Глигорић, „С. Кордић: Уметност и неуметност“, Раскрсница, 13–14 /II, 1924/, 80–82). О Богдану Поповићу коме заиста фајтерски, непрекидно „испумпава ваздух“, наилазимо и овакву реченицу коју свакако не можемо сматрати обрасцем деликатности: „Овог престарелог црва прегазиће некад точкови историје и ми сумњамо да ће икад нешто осим гадне слузи из њега истећи“ (Велибор Глигорић, „Лакејство једнoг Академика“, Раскрсница, 11 /II, 1924/, 63).
[12] Велибор Глигорић, Милан Богдановић, 44.
[13] Велибор Глигорић, „Бранко Лазаревић: Импресије из књижевности“, Раскрсница, 13–14 (II/1924), 70–80.
[14] Велибор Глигорић, „Ст. В. Живадиновић: Људи и догађаји“, Раскрсница, 1924, 13–14 (II/1924),84.
[15] Не би ли се све кренуло мало другачијим токовима да је време које је траћио на Правном, потом у поменутој чиновничкој служби, Глигорић искористио за темељније проучавање књижевности, па и самог (нашег) језика? Нередовно, „ратно“ гимназијско школовање у туђини, потом студиј једне науке тако далеке књижевној науци и књижевности самој, и те како се одразило на Глигорићево писање, на његове критичарске домете. Као и увек када изостане нека елементарна карика у образовању, створи се зев који је после веома тешко премостити. Тако се догодило да је Глигорића стално пратила, да тако кажем, изражајна несигурност, проистекла и из недовољног познавања законитости и норми нашег књижевног језика. Није реч само о оном, и те како битном, неосећању за језичке нијансе.
То је и довело до малициозне али умногоме тачне, непоштедне језичке анализе Глигорићевог „стилског напора“ коју је сачинио Милован Данојлић (Дело /Београд/, 4 /XX, 1974/, 482–488). Много обзирније (суштински и праведније), Хатиџа Крњевић такође говори о „теоријској несигурности и неизграђености“ (10) и ту неизграђеност с много такта тражи у разним слојевима Глигорићевог писања.
[16] Димитрије Глигорић-Сокољанин објавио је две збирке песама: Песме, Београд 1901, и Песме, други део, Београд 1906. Поред поезије објавио је и текстове друге врсте: Слике из устанка, 1910, и Пред учитељским домом, Београд 1910. Као и његов колега, такође учитељ-песник, Милорад Петровић Сељанчица, Сокољанин је објављивао и ђачке читанке, као и приручнике за основне школе.
[17] Богдан Поповић, „Оцена на I свеску Песама Д. Глигорића Сокољанина“, Српски књижевни гласник, 1 (V/1902), 143–146.
[18] Јован Скерлић, „Један задоцнели песник, Песме Дим. Глигорића Сокољанина“, у књизи: Писци и књиге, IV, Сабрана дела, књ. IV, Београд 1964, 167.
[19] Исто, 167–168.
[20] Исто, 171.
[21] Исто, 170.
[22] „Један безобзиран студент – пише др Милорад Павић – који је као стипендиста у Лавову и Петрограђу похађао највише научне институције и славјанствовао далеко од Србије, пребацивао је недостатак патриотизма једном Војиславу Илићу у тренутку када је овај писао Грађанску врлину, Маскенбал на Руднику и Данијела. Један недовољно озбиљан млад човек прсио се са одстојања од неколико хиљада километара својим пркошењем режиму у Србији, и у тежњи за јевтином популарношћу замерао једном правом песинику што и сам тако не чини, у време када је Илић тај рат колико-толико сам претурио преко главе“ (Милорад Павић, „Предговор“, у књизи: Сабрана дела Војислава Илића, I, Београд 1961, 131).
[23] Наведено према: Јован Скерлић, „Срби сви и свуда“, у књизи: Српска књижевност у књижевној критици, Епоха романтизма, приредио: Зоран Глушчевић, Београд 1972, 25.
[24] Исто, 26.
[25] В. Илић, Сабрана дела, II, 271.
[26] Наведено према: Драгиша Витошевић, Српско песништво, I, 1901—1914, Београд 1975, поглавље „Против однарођавања“, 272–275.
[27] Исто, 274.
[28] Пошаст туђег, свакако је бољка ширих југословенских простора. Тарас Кермаунер пише: „Прешерну, Цанкару, Прежиху, Водушку, Зајцу, Шаламуну, Лајовцу, Когоју, Остерцу, Рамовшу, Јакопичу, Чернигоју, Крегару, Бернику, Плечнику, Равникару, Чопу, Пирјевцу, Тинету Хрибару, Урбанчичу и многобројним словеначким стваралачки највреднијим културним радницима етноцентристи су пребацивали да нису домаћи, да уносе дух туђине, поготову западних токова. Предлажем да издамо зборник – антологију – тих пребацивања; могла би да постане једна од најзначајнијих словеначких одгојних књига“ (Т. Кермаунер, „Месеци са дневником“, Књижевност /Београд/, 7–8 /XXXVI, 1981/, 1380).
29] У ствари, биле су то прве приче у којима се јавља данас већ толико присутан свет булатовићевске стварности. Једва постојећи соцреалистички период овог аутора, као и евентуалне писане трагове из тог периода, ваљало би занемарити. Објављивању приповетке О срећи и несрећи у НИН-у, листу вишеструко авангардном у педесетим годинама, претходио је конкурс за литерарно стваралаштво на Београдском универзитету. У жирију за прозу били смо проф. Крешимир Георгијевић, Зоран Гавриловић и ја. На завршни састанак жирија Зоран Гавриловић није могао доћи, али ме је овластио да га „заступам“. Професор Георгијевић најпре није хтео да поверује да се озбиљно залажем за причу О срећи и несрећи, а издвојио је као куриозитет – био је убеђен да прича долази не из литерарних него из болничких (лудничких) кругова и да је шаље „најлуђи међу лудацима“. Међутим, како је мој глас вредео два гласа, професор се помирио са демократским начелом. Прича је добила награду. Тако је доспела и на ступце НИН-а.
[30] „Идентификација са агресором“ спада у одбрамбене механизме личности (рационализација, инсулација, потискивање, реакциона формација итд.) и врста је одбрамбених индентификација. Ево дефиниције коју дају Дејвид Креч и Ричард Крачфилд: „Парадоксално звучи, али могу да постоје одбрамбене идентификације управо са оним појединцима или групама који угрожавају особу. Таква ‘индентификација са агресором’, како је она названа, служи да се особа која је угрожена претвори у особу која угрожава.“ Поред осталог, аутори наводе и пример из 1943. године: затвореници-логораши идентификовали су се са својим чуварима Немцима. То се није сводило само на копирање спољњег изгледа и понашања већ и на прихватање самих циљева и вредности национал-социјалистичке идеологије. Што је најчудније ти логораши били су образовани и искусни људи (Д. Креч, Р. Крачфилд, Елементи психологије, Београд 1969, 671).
ПРОТИВОТРОВ 