Ознаке

[ Штампано у оквиру темата КЊИЖЕВНА КРИТИКА ИЛИ ПРОВЕТРАВАЊЕ КРИТИЧАРЕСКИХ ЛОЖА у књижевном часопису БРАНИЧЕВО 3-4/2011  ]

I ФРАН­КО­ФИЛ­СКЕ ЗА­ЧЕ­ ШЉА­НЕ ГЛА­ВЕ

По­зна­ва­лац Гли­го­ри­ће­вог де­ла с ла­ко­ћом ће из­дво­ји­ти је­дан дра­гуљ ме­ђу ње­го­вим тек­сто­ви­ма. То је есеј о Вла­ди­сла­ву Пет­ко­ви­ћу Ди­су ко­ји је Зо­ран Ми­шић с пра­вом увр­стио у Ан­то­ло­ги­ју срп­ских кри­тич­ких тек­сто­ва од Ву­ка до ше­зде­се­тих го­ди­на на­шег ве­ка.[1] Ни­ка­да Гли­го­рић ни­је био на­дах­ну­ти­ји, остра­шће­ни­ји, ре­чи­ти­ји. Прав­ник по про­фе­си­ји, Гли­го­рић се ов­де и пред­ста­вио као пра­ви мај­стор од­бра­не.[2]

Пред­и­сто­ри­ју зна­мо: Скер­лић је сво­је­вре­ме­но бру­тал­но (1911) на­ср­нуо на Ди­со­ву по­е­зи­ју, а то је у вре­ме кри­ти­чар­ског ап­со­лу­ти­зма и кул­та Скер­ли­ће­ве лич­но­сти мо­гло има­ти по­губ­не по­сле­ди­це за Ди­со­ву пе­снич­ку ег­зи­стен­ци­ју. По све­му су­де­ћи и има­ло је: по­то­ња Ди­со­ва збир­ка Ми че­ка­мо ца­ра ве­ро­ват­но је те­жи­ла за­до­во­ље­њу уку­са кри­ти­ча­ра Скер­ли­ће­вог ко­ва.

Као сва­ка до­бра (прав­нич­ка) од­бра­на, и Гли­го­ри­ће­ва је сро­че­на као оп­ту­жба. Он оп­ту­жу­је Скер­ли­ћа, али ни­ка­ко као је­дин­ку не­го као део ме­ха­ни­зма, као „мно­го у јед­ном“. Скер­лић је део енер­ги­је це­лог јед­ног по­го­на. Ни­је реч о тај­ној ор­га­ни­за­ци­ји ни­ти о ми­стич­ним си­ла­ма. Скер­лић при­па­да „ин­те­лек­ту­ал­ном Бе­о­гра­ду“ од­но­сно „те­ра­зиј­ској ин­те­ли­ген­ци­ји“ што у Гли­го­ри­ће­вим тек­сто­ви­ма (не са­мо у овом о Ди­су) има крај­ње не­га­ти­ван пред­знак. У срп­ској кул­ту­ри то је им­пе­ри­ја зла: „ин­те­лек­ту­ал­ни Бе­о­град“ са осом на Уни­вер­зи­те­ту и у спре­зи са „те­ра­зиј­ском ин­те­ли­ген­ци­јом“ окол­них ин­сти­ту­ци­ја – Ака­де­ми­јом на­у­ка, Срп­ском књи­жев­ном за­дру­гом, Срп­ским књи­жев­ним гла­сни­ком, по­сле Пр­вог свет­ског ра­та са из­да­ва­чем Ге­цом Ко­ном, итд. „Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис по­ја­вио се у до­ба ка­да је на­ша књи­жев­ност по­ста­ла уни­вер­зи­тет­ска, те­ра­зиј­ска, ка­да се уве­ли­ко су­зби­јао дар­да­не­ли­зам ко­ји уни­жа­ва со­ци­јал­ни углед књи­жев­ни­ка“ (77). Са­зна­је­мо, по­ред оста­лог, да су „Те­ра­зиј­ски ин­те­лек­ту­ал­ци (…) увек има­ли ве­ли­ких сим­па­ти­ја пре­ма ре­не­га­ти­ма“ (80). Из „по­лу­слу­жбе­ног те­ра­зиј­ског се­на­кла“, као из цен­тра­ле ко­јој су мо­ти­ви кул­тур­ног на­прет­ка спо­ред­на бри­га, ода­ши­љу се по­ру­ке и де­кре­ти. Ако дво­ји­ца ра­де исто, ни­је исто: Ми­лан Ра­кић ни­је на­па­дан јер је био са­рад­ник Гла­сни­ка, па је но­сио „у сво­јој кул­ту­ри знак ели­те те­ра­зиј­ске ин­те­ли­ген­ци­је“ (78–79). По­сто­је и раз­не „пе­да­го­шке ме­ре те­ра­зиј­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца“ та­ко­ђе ви­ше ма­фи­ја­шког не­го кул­тур­ног сме­ра, јер, ко­нач­но, „ин­те­лек­ту­ал­ни Бе­о­град“ и „те­ра­зиј­ску ин­те­ли­ген­ци­ју“ чи­не „Фран­ко­фил­ске за­че­шља­не гла­ве, ко­је су исто­вре­ме­но ми­сли­ле и на; по­е­зи­ју и на ди­пло­мат­ску ка­ри­је­ру“ (81). У Гли­го­ри­ће­вој ин­тер­пре­та­ци­ји, те­ра­зиј­ски ин­те­лек­ту­ал­ци су не­ка вр­ста оно­вре­ме­ног Кју-клукс-кла­на у кул­ту­ри. „Дис је до­жи­вео суд­би­ну Ла­зе Ко­сти­ћа“ (79) ве­ли Гли­го­рић, под­се­ћа­ју­ћи нас да је из истог цен­тра, од исте ру­ке, стра­дао и дру­ги пе­снич­ки ве­ли­кан и прет­ход­ник мо­дер­не по­е­зи­је: „По јед­ном чуд­ном пра­ви­лу Срп­ски књи­жев­ни гла­сник за­у­зи­мао је у про­шло­сти не­го­сто­при­мљи­ви став баш пре­ма на­шим нај­ве­ћим та­лен­ти­ма“ (79).

У есе­ју Ма­тош–Дис–Ује­вић ни­је на­ве­де­но ко све при­па­да „се­на­клу“ (то је ла­ко утвр­ди­ти ако се иш­чи­та­ју и дру­ги Гли­го­ри­ће­ви тек­сто­ви из два­де­се­тих го­ди­на). Ме­ђу­тим, ја­сно је ко је на че­лу „се­на­кла“. То су Бог­дан По­по­вић и Јо­ван Скер­лић „ду­хо­ба­рац жо­ре­сов­ске и мар­ко­ви­ћев­ске де­мо­кра­ти­је“, за­став­ник Шу­ма­ди­је ко­ју су „ство­ри­ли уско­ци и хај­ду­ци“ и ко­ја је „сво­јим си­но­ви­ма да­ла култ но­жа, зе­мље и здра­ве па­ме­ти“ (78).

Ко су Бог­дан По­по­вић и Јо­ван Скер­лић? Кроз ми­сао мла­дог Гли­го­ри­ћа они про­ла­зе као кроз ши­бу. Не­ма зла ко­је ни­су узро­ко­ва­ли ни­ти кри­ви­це ко­ја им се не при­пи­су­је. Ма­ло је ре­ћи да им Гли­го­рић не пра­шта оно што ра­де (пи­шу): мо­гло би се ре­ћи да им не пра­шта ни што жи­ве, или што су жи­ве­ли. Ства­ра­ју­ћи хи­је­рар­хи­ју књи­жев­них и кул­тур­них вре­д­но­сти, они су пре­те­жно бри­ну­ли за до­бар раз­ме­штај људ­ства из сво­је ко­те­ри­је, а ма­ло или ни­ма­ло за пра­вед­но раз­вр­ста­ва­ње вред­но­сти. Од књи­жев­ни­ка су ства­ра­ли ко­ло­ну след­бе­ни­ка по мо­де­лу вој­не фор­ма­ци­је. Зна се ко има бес­по­го­вор­но да слу­ша, а ко је ге­не­рал. Али би­ти у тој ко­ло­ни зна­чи­ло је књи­жев­но по­сто­ја­ти, бар са ста­но­ви­шта те­ра­зиј­ске ели­те.

„Скер­лић је био сав про­тив умет­но­сти, ње­го­ва лич­ност је не­ги­ра­ла умет­ност.“[3]

Скер­ли­ће­ва кри­ти­ка „де­лу­је на де­ге­не­ри­ке шу­ма­ди­ске. Ру­ко­вао је са ре­че­ни­цом као до­бар хај­дук са но­жем.“; „За­тим је ство­рио ме­ди­о­кри­те­те ко­ји ра­де на ко­рист на­ро­да а са­ми сво­јим по­сто­ја­њем и по­зи­ци­ја­ма ко­је за­у­зи­ма­ју на ње­го­вој су ште­ти.“[4]

Бог­дан По­по­вић по Ве­ли­бо­ру Гли­го­ри­ћу: „Лаж је ђач­ка, го­то­во ман­гуп­ска, да је Бог­дан По­по­вић отац на­ше књи­жев­не кри­ти­ке. Има пре ње­га и С. Ву­ло­ви­ћа и С. Ни­ко­ла­је­ви­ћа и на­ро­чи­то Љ. Не­ди­ћа.“[5]

„Пе­сни­ци му но­се, као на ћа­бу, збир­ке пе­са­ма; оба­ве­зно је да им он ста­ви при­мед­бе ко­је је исто та­ко оба­ве­зно усли­ши­ти, ина­че чу­вај се Скер­ли­ћа.“[6]

„Ме­тод из­ла­га­ња му је пот­пу­но за­ста­рео.“; „Г. Бог­дан По­по­вић је и лош зна­лац.“; „То је не­ко из­ан­ђа­ло бу­кви­чар­ство, по­по­ва­ње: рад г. Бог­да­на По­по­ви­ћа.“; „Стил г. Бог­да­на По­по­ви­ћа је спе­ци­фич­но про­фе­сор­ски, гња­ва­тор­ски, пи­пав и мр­тав.“[7]

„За­пад­њак ви­зан­тиј­ске са­др­жи­не, По­по­вић је из­ра­зи­ти пред­став­ник на­шег ин­те­лек­ту­ал­ца ко­ји услед то­га што је сла­бе лич­но­сти, уна­ка­жен је шко­ло­ва­њем.“[8]

„Ње­го­ва при­ро­да, сва у жен­ко­сти, у бо­ја­жљи­во­сти, у ста­ро­де­во­јач­ком, из­ру­гу­је ње­гов кри­ти­чар­ски став. Ње­го­ви уче­ни­ци су при­ма­ли ма­не ње­го­ве при­ро­де као свој­ства објек­тив­не кри­ти­ке и па­ли су у без­из­ла­зно ме­ди­о­кри­тет­ство.“

„У све­му то­ме по­ма­жу му при­ту­ље­на жен­ска при­ро­да, ве­ште ру­ке ко­је ком­би­ну­ју, ин­три­ге, за­пли­ћу од­но­се, ућут­ку­ју го­ро­пад­не лич­но­сти. Јед­на по слу­ху фи­на по­ли­ти­ка, сва у ли­це­мер­ству, у је­зу­и­ти­зму за­пад­ња­ка ко­ји се оро­дио са Ви­зан­тин­цем.“

„Су­је­тан, не­ис­крен; го­вор­љив, за­во­дљив, он има сва свој­ства јед­не же­не ко­ја се бо­ји гру­бо­сти, про­ста­штва, дра­стич­ног.“[9]

Гли­го­ри­ће­ва од­бра­на Ди­со­ве по­е­зи­је до­ла­зи у вре­ме ка­да је Дис већ био уве­ли­ко од­бра­њен. Пре Гли­го­ри­ћа, Ди­са су у пот­пу­но­сти ре­ха­би­ли­то­ва­ли Д. Ми­три­но­вић, С. Пан­ду­ро­вић, Б. Ла­за­ре­вић, А. Г. Ма­тош, А. Ује­вић. Ње­гов текст, пре­ма то­ме, не пред­ста­вља но­ви­ну по ар­гу­мен­ти­ма ре­ха­би­ли­та­ци­је. Ње­гов текст пред­ста­вља но­ви­ну по то­ну. Тај ре­тор­ски пле­до­а­је за пе­сни­ка пре­ра­стао је, ре­као сам, у не­ми­ло­срд­ну оп­ту­жбу ту­жи­ла­ца. Дис је био са­мо упо­ри­шна тач­ка за Гли­го­ри­ћа, као Драј­фус за Зо­лу. Ме­ђу­тим, ту оп­ту­жбу Гли­го­рић ни­је пи­сао са­мо у тре­нут­ку об­у­зе­то­сти Ди­со­вим случа­јем: пи­сао је и ис­пи­си­вао го­ди­на­ма, ви­ше од јед­не де­це­ни­је, а тек три­де­се­тих го­ди­на, ка­да при­ла­зи по­кре­ту со­ци­јал­не ли­те­ра­ту­ре, Гли­го­ри­ћев се од­нос пре­ма Скер­ли­ћу уне­ко­ли­ко ме­ња. Све до­тле „Те­ра­зиј­ска ин­те­ли­ген­ци­ја“ пред­во­ђе­на Бог­да­ном По­по­ви­ћем и Јо­ва­ном Скер­ли­ћем, ко­ји­ма Гли­го­рић та­да, два­де­се­тих го­ди­на, прет­по­ста­вља и су­прот­ста­вља Не­ди­ћа и Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, има­ла је у кри­ти­ча­ре­вом ауто­гра­фу сво­ју цр­ну хро­ни­ку. Гли­го­рић се тру­дио, на­род­ски ре­че­но, да им за­тре и се­ме у ко­лев­ци. Ни­је би­ло ми­ло­сти за оне ко­ји су из­ла­зи­ли ис­под ши­ње­ла ве­ли­ких учи­те­ља, из њи­хо­вих са­ло­на или пак ка­те­дри. Али док је Гли­го­ри­ће­ва оп­ту­жни­ца из есе­ја о Ди­су на фо­ну (ре­ци­мо) пле­ме­ни­те по­бу­де од­бра­не не­срећ­ног пе­сни­ка и уне­сре­ће­не по­е­зи­је, па јет­кост и гнев би­ва­ју не­ка вр­ста вра­ћа­ња ду­га по­чи­ни­те­љи­ма не­прав­де, у дру­гим слу­ча­је­ви­ма та оп­ту­жни­ца је ли­ше­на ви­ших по­бу­да и јед­носмер­на је у фај­тер­ској те­жњи да на­гр­ди образ про­тив­ни­ка. Та­кав је слу­чај са од­но­сом пре­ма Ми­ла­ну Бог­да­но­ви­ћу. „По оно­ме да не­ма шта да ка­же г. Бог­да­но­вић је на­след­ник Скер­ли­ћев а по то­ме да уме то што ни­је ре­као да пред­ста­ви као да је не­што ва­жно ре­као на­след­ник је По­по­ви­ћев.“ Ко је, да­кле, Ми­лан Бог­да­но­вић? „Г. Бог­да­но­вић је де­ге­не­рик обо­ји­це“.[10] Ни­је баш гра­ма­тич­ки ис­прав­но али је убо­ји­то: два де­ге­не­ри­ка на­пра­ви­ла су тре­ћег (Бог­да­но­вић је био Скер­ли­ћев аси­стент). Ов­де и у дру­гим при­ли­ка­ма Гли­го­рић упо­тре­бља­ва реч де­ге­не­рик као да не­ко­ме те­па![11] Има још би­се­ра: „Пер­фид­ност г. Бог­да­но­ви­ћа са­сто­ји се још у то­ме што он ор­ди­нар­но ла­же о ква­ли­те­ти­ма пи­са­ца као љу­ди.“ А то је са­мо од­бле­сак „по­зна­те ла­жов­ске мо­ћи опро­ба­ног есте­те“[12] (тј. Бог­да­на По­по­ви­ћа) – Во­ју­ју­ћи про­тив „ин­те­ли­ген­ци­је ко­ја је из­ла­зи­ла из Дра­ги­не ко­лев­ке“ (алу­зи­ја на го­вор­ка­ња да је Скер­лић до­био сти­пен­ди­ју за од­ла­зак у ино­стран­ство од Дра­ге Ма­шин), Гли­го­рић је рас­па­лио и по они­ма ко­ји су из­ла­зи­ли из (Дра­ги­не) ко­лев­ке. Обу­хат­но, не­ма шта.

По­ред Ми­ла­на Бог­да­но­ви­ћа ту је и дру­ги пи­то­мац тан­де­ма По­по­вић–Скер­лић. Реч је о Бран­ку Ла­за­ре­ви­ћу. Он пи­ше по ди­рек­ти­ви и о ства­ри­ма за ко­је По­по­вић и Скер­лић ни­су има­ли вре­ме­на „па су ње­му да­ва­ли на ве­жба­ње. Он је био ве­ран вој­ник у Скер­ли­ће­вој вој­ни.“ Био је сав у „ђач­кој по­ни­зно­сти“ имао је „роп­ску по­бо­жност пре­ма ка­те­дра­ли лич­но­сти Скер­ли­ће­ве и удва­рач­ку сра­ме­жљи­вост пре­ма г. Бог­да­ну По­по­ви­ћу“. Ла­за­ре­ви­ће­ве „фор­му­ле“, као и „фор­му­ле“ са­мог По­по­ви­ћа су „оскуд­не и сте­рил­не“, сем то­га „Г. Бран­ко Ла­за­ре­вић је не­до­у­чен ђак. То је ђак ко­ји је вр­ло че­сто бе­жао од шко­ле на љу­бав­не са­стан­ке а сво­је учи­те­ље и по­зна­ни­ке уве­рио у сво­ју рев­ност и со­лид­ност.“[13] Као у вој­сци, бра­ћа По­по­вић и по­сле Скер­ли­ће­ве смр­ти ре­гру­ту­ју сво­је пи­том­це из се­ми­на­ра и да­ју им раз­не бор­бе­не за­дат­ке. Ме­ђу тим пи­том­ци­ма је и Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић. Ка­ко се то зби­ло? Јед­но­став­но: „Срп­ски књи­жев­ни гла­сник увек у по­ли­ти­ци ко­те­ри­је хо­ће да ре­кла­мом из­ба­ци у пр­ве ре­до­ве“ оне књи­жев­ни­ке ко­ји то нај­ма­ње за­слу­жу­ју. „По­след­њи број Књи­жев­ног гла­сни­ка на­ру­чио је та­кву ре­кла­му код са­свим мла­дих љу­ди. Г. Па­вле По­по­вић је оти­шао у се­ми­нар и ан­га­жо­вао јед­ног сту­ден­та фи­ло­зо­фи­је да му из­ра­ди са­став о нај­но­ви­јој књи­зи г. Жи­ва­ди­но­ви­ћа. Тај сту­дент Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић, ко­ји је пу­тем огла­са по­чео сти­ца­ти и не­ки ре­но­ме у књи­жев­но­сти, про­дао је сво­ју мла­дост за про­фе­сор­ску пе­ти­цу. По­ни­зио се до оних мо­дист­ки­ња ко­је су при­ма­ми­ла огле­да­ла по јав­ним ло­ка­ли­ма па за­ве­де­не од пр­ви пут по­шле на за­нат.“[14]

II РО­ДИ­ТЕЉ­СКИ УЧИ­ТЕЉ­СКИ ДОМ

У По­ли­ти­ци од 7. ја­ну­а­ра 1973, у по­зна­тој ру­бри­ци Ко је на вас пре­суд­но ути­цао и за­што ко­ју је во­дио Дра­го­слав – Зи­ра Ада­мо­вић, об­ја­вљен је и дуг раз­го­вор са Ве­ли­бо­ром Гли­го­ри­ћем „Од оче­ве би­бли­о­те­ке до ре­во­лу­ци­је“. На­слов ни­је ни­ма­ло слу­ча­јан. Ам­би­јент оче­вог до­ма и, по­себ­но, бо­га­те би­бли­о­те­ке у ко­јој је Гли­го­рић, по соп­стве­ном ис­ка­зу „имао свој ку­так“, ни­је без зна­ча­ја у кри­ти­ча­ре­вом жи­во­ту и у ње­го­вим усме­ре­њи­ма. „Ро­ди­тељ­ски учи­тељ­ски дом – ве­ли Гли­го­рић – био је увек отво­рен пи­сци­ма. По­се­ћу­је га ме­ђу дру­ги­ма и Јан­ко Ве­се­ли­но­вић. При­ча­ло се ка­сни­је у по­ро­ди­ци да је у мом де­тињ­ству био гост у на­шем до­му и Ма­тош.“ Гли­го­ри­ћев отац, Ди­ми­три­је Гли­го­рић-Со­ко­ља­нин, учи­тељ у Рип­њу крај Бе­о­гра­да, под Ава­лом, не са­мо да дру­гу­је са углед­ним пи­сци­ма тог вре­ме­на не­го је и сам пи­сао пе­сме, што Гли­го­рић у раз­го­во­ру са Д. Ада­мо­ви­ћем не по­ми­ње. Ве­ли­бор Гли­го­рић је и ро­ђен у Рип­њу (28. ју­ла 1899), а основ­ну шко­лу и ни­жу гим­на­зи­ју за­вр­шио је у Бе­о­гра­ду.

Имао је са­мо ше­сна­ест го­ди­на ка­да је, 1915, пре­ко Цр­не Го­ре и Ал­ба­ни­је из­бе­гао у Фран­цу­ску где је про­вео го­ди­ну да­на на кур­су фран­цу­ског је­зи­ка у Гре­но­блу. За­тим је за­вр­шио је­дан раз­ред ли­це­ја у Тур­но­ну и, ко­нач­но, ма­ту­ри­рао у Бо­ли­јеу 1919. го­ди­не. У 1919. опет је на сту­диј­ском бо­рав­ку у Па­ри­зу. Чи­ме се ба­ви Гли­го­рић у Фран­цу­ској по­ред то­га што учи? Он нас у раз­го­во­ру са Ада­мо­ви­ћем оба­ве­шта­ва и о то­ме. „По­се­ћу­јем пре­да­ва­ња о књи­жев­но­сти и књи­жев­ној кри­ти­ци на ра­зним три­би­на­ма, а ка­да но­вац стиг­не од­ла­зим у по­зо­ри­ште. Пи­шем у Па­ри­зу по­зо­ри­шне кри­ти­ке са же­љом да их об­ја­вим по по­врат­ку у Бе­о­гра­ду. То су пр­ве мо­је по­зо­ри­шне кри­ти­ке. Ду­го сам се за­др­жа­вао па­си­о­ни­ра­но, пред ан­ти­квар­ном про­да­јом књи­га на ке­јо­ви­ма Се­не.“

Не­ма сум­ње, мла­ди Гли­го­рић це­лу крат­ку жи­вот­ну ста­зу два­де­сет­го­ди­шња­ка усме­ра­ва ка књи­жев­но­сти, за ње­га, у по­гле­ду жи­вот­ног из­бо­ра, ко­ле­ба­ња не­ма. Од кут­ка у ро­ди­тељ­ској би­бли­о­те­ци до жи­во­та у та­да­шњој цен­тра­ли кул­ту­ре све­та, Па­ри­зу, сан је је­дан: књи­жев­ност. „Жи­вим у књи­га­ма, оми­ље­на ми је лек­ти­ра у пр­вим го­ди­на­ма по­сле ра­та ро­ман­си­јер­ско и при­по­ве­дач­ко де­ло До­сто­јев­ског.“

Би­ло би при­род­но да је мла­ди књи­го­љу­бац спо­јио сво­ју жи­вот­ну па­си­ју са пред­ме­том сво­јих сту­ди­ја. Тим пре што је упо­знао Фран­цу­ску и са­вла­дао фран­цу­ски је­зик, а љу­ди вас­пи­та­ва­ни на фран­цу­ском је­зич­ком и кул­тур­ном мо­де­лу, Бог­дан По­по­вић и Јо­ван Скер­лић, др­жа­ли су ка­те­дре књи­жев­но­сти на бе­о­град­ском Уни­вер­зи­те­ту. Ипак, Ве­ли­бор Гли­го­рић се об­рео на Прав­ном фа­кул­те­ту. За­што? Он о то­ме го­во­ри ма­ло и сва­ка­ко не­до­вољ­но. „Кад сам се вра­тио у Бе­о­град ни­сам хтео да се упи­шем на сту­ди­је књи­жев­но­сти. На ка­те­дри књи­жев­но­сти су ауто­ри­та­тив­но вла­да­ли Бог­дан и Па­вле По­по­вић, а ја сам већ био од­лу­чио да у кри­ти­ци бу­дем не­за­ви­сан од њи­хо­вог ра­да и ми­та о њи­ма. Упи­су­јем се на сту­ди­је прав­них на­у­ка, ма­да ме ни­су при­вла­чи­ле.“ Гли­го­рић за­вр­ша­ва на­у­ке „ко­је га ни­су при­вла­чи­ле“ 1924, а као „са­мо­ук“ жи­ви свој је­ди­ни жи­вот по­све­ћен књи­жев­но­сти, мно­го чи­та, по­чи­ње да пи­ше, а већ 1920. по­кре­ће књи­жев­ни ча­со­пис Но­ва све­тлост чи­ји је уред­ник и вла­сник до 1922. го­ди­не.

Да ли је мо­гу­ће да про­фе­со­ри ти­па бра­ће По­по­вић и Скер­ли­ћа сме­та­ју мла­дом чо­ве­ку опре­де­ље­ном за књи­жев­ност у тој ме­ри да он би­ра ход по му­ка­ма, сту­ди­ра­ње на­у­ке ко­ју ни­је во­лео уме­сто при­род­ног спо­ја ин­тим­не во­ка­ци­је и уни­вер­зи­тет­ских сту­ди­ја. Ова са­мо­при­си­ла од­ла­ска из књи­жев­но­сти има­ла је и дру­ге трај­не по­сле­ди­це: од 1926. до 1941. го­ди­не Гли­го­рић је слу­жбо­вао у Ми­ни­стар­ству тр­го­ви­не и ин­ду­стри­је.

Мно­ги су уче­ни­ци уста­ја­ли про­тив сво­јих учи­те­ља и во­ди­ли бор­бу про­тив њих, али су нај­пре би­ли уче­ни­ци. То им је и отва­ра­ло очи за не­до­след­но­сти или сла­бо­сти у учи­те­ље­вом си­сте­му. Али Гли­го­ри­ће­ве очи као да су пре то­га, у не­кој ин­те­лек­ту­ал­ној пре­ег­зи­стен­ци­ји, би­ле отво­ре­не чи­ме су га По­по­ви­ћи и Скер­лић и оста­ла ели­та „те­ра­зиј­ског кру­га“ по­вре­ди­ли и од­би­ли, ка­кво су му зло мо­гли на­не­ти? Те­шко је прет­по­ста­ви­ти да је од­већ мла­ди и ин­те­лек­ту­ал­но не­фор­ми­ра­ни Гли­го­рић имао та­ко из­гра­ђе­ну есте­тич­ку плат­фор­му да је у име ње од­би­јао сва­ку „са­рад­њу“ са по­ме­ну­тим, вр­сним пред­став­ни­ци­ма Ве­ли­ког по­ко­ле­ња, чак и ону на ре­ла­ци­ји сту­дент—про­фе­сор, а те­шко је, опет, прет­по­ста­ви­ти да је у име при­хва­та­ња оне књи­жев­но­сти ко­ја Учи­те­љи­ма ни­је би­ла у во­љи мо­гао од­би­ти да их као пре­да­ва­че гле­да и слу­ша, а још ви­ше да их та­ко стра­сно и та­ко не­у­мит­но омр­зне.

Са ве­хе­мен­ци­јом ко­ју су не­го­ва­ли срп­ски след­бе­ни­ци Ан­дре Бре­то­на, по­зна­тог по опа­ким по­ле­мич­ким им­пул­си­ма, и Мар­ко Ри­стић је ски­дао по­зла­ту са ли­ко­ва бра­ће По­по­вић, па и Скер­ли­ћа, али је по­ха­ђао и за­вр­шио Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет. Ду­шан Ма­тић та­ко­ђе. И Ми­ма Де­ди­нац слу­шао је Ибров­ца. Би­ти уче­ник ни­ка­ко не зна­чи сле­ди­ти учи­те­ља. На­про­тив. Со­ко­ви нео­п­ход­ни оспо­ра­ва­њу нај­че­шће се цр­пу из са­мог је­згра учи­те­ље­вог на­у­ка. Ко­ре­ни Гли­го­ри­ће­вог по­на­ша­ња као да су у зби­ва­њи­ма на­ста­лим пре, да та­ко ка­жем, ин­те­лек­ту­ал­ног пра­га. Не­што као да је оста­ви­ло ду­бо­ког тра­га у афек­тив­ном би­ћу кри­ти­ча­ра чи­ја је од­бој­ност пре­ма „се­на­клу“ од­ре­ђе­них ин­те­лек­ту­а­ла­ца то­ли­ка и та­ква да би­ра чак и фа­кул­тет­ску аулу да­ле­ко од при­су­ства, по­гле­да и ре­чи љу­ди ко­је не же­ли да чу­је, ви­ди и срет­не.[15] Од­ба­ци­ти во­ље­ни пред­мет због не­во­ље­них љу­ди и ла­ти­ти се на­у­ке и зна­ња стра­них, па­те­тич­но го­во­ре­ћи, осве­до­че­ном зо­ву би­ћа, сва­ка­ко је и вр­ста са­мо­тор­ту­ре на ко­ју је ма­ло ко спре­ман, или, ако је спре­ман, има ве­ли­ке раз­ло­ге.

Тра­го­ви ове та­ко ра­не и та­ко же­сто­ке а трај­не од­бој­но­сти во­де нас у ро­ди­тељ­ски дом. Та­мо где има пи­са­ца има и омра­за и не­прав­ди, а рђав пи­сац ко­ји чи­ње­ни­цу сво­је нео­ства­ре­но­сти, та­ко ба­нал­но ја­сну дру­ги­ма, не уме или не­ће да при­зна се­би, као што не­ће да при­зна дру­ги­ма ни пра­во да из­ри­чу не­га­ти­ван суд, уоб­ли­ча­ва тач­ку гле­ди­шта са ко­је но­тор­на исти­на по­ста­је гру­ба не­и­сти­на а „прав­да“ објек­тив­ног естет­ског вред­но­ва­ња трај­на не­прав­да. Ди­ми­три­је Гли­го­рић-Со­ко­ља­нин, до­бар учи­тељ, а за про­вин­циј­ско-се­о­ске пој­мо­ве ве­ро­ват­но учен чо­век, по­лу­ин­те­лек­ту­а­лац окру­жен књи­га­ма, био је, ре­као сам, и пе­сник.[16] Јед­но вре­ме, Со­ко­ља­ни­на као да пра­те ус­пе­си. По­чет­ком овог ве­ка о ње­му се пи­ше по­зи­тив­но у ча­со­пи­си­ма Де­ло и Ле­то­пис. О ње­му пи­шу као о пе­сни­ку „с то­плим осе­ћа­јем пре­ма ми­лом за­ви­ча­ју“, твр­де­ћи да се ње­го­ва збир­ка „не мо­же ла­ко ис­пу­сти­ти из ру­ку“.

По­зна­ти кри­ти­чар Ми­лан Са­вић на­ла­зи да је Со­ко­ља­нин пе­сник ко­ји „по­при­лич­но ну­ди а још ви­ше обри­че“. Чак и у јед­ној Ан­то­ло­ги­ји об­ја­вље­ној по­сле Пр­вог свет­ског ра­та, чи­ји је аутор Во­ји­слав Илић Мла­ђи (Ан­то­ло­ги­ја срп­ске ли­ри­ке од Бран­ка до да­нас, 1920) за­сту­пљен је Со­ко­ља­нин као пе­сник, по­ред дру­гих, слич­них, ми­нор­них пе­сни­ка. У ства­ри, Со­ко­ља­нин је био кон­вен­ци­о­нал­ни пе­снич­ки из­да­нак Зма­је­ве шко­ле ко­ји се ис­цр­пљи­вао у ба­нал­ној ре­то­ри­ци и ба­нал­ним сли­ко­ви­ма. Ста­рин­ски и за­ста­рео пе­сник, као и цео круг Зма­је­вих епи­го­на (Ми­ло­рад Пе­тро­вић, Ав­до Ка­ра­бе­го­вић, Ри­ста Ода­вић, Бе­ше­вић, итд.), Со­ко­ља­нин се ни­је мо­гао до­па­сти но­вој, уче­ној кри­ти­ци с по­чет­ка ве­ка ко­ја је срп­ском пе­сни­штву хте­ла да на­мет­не ви­ше стан­дар­де и европ­ска ме­ри­ла.

Та­ко је гре­шни Со­ко­ља­нин до­шао нај­пре у вид­но по­ље Бог­да­на По­по­ви­ћа, и то, си­гур­но, ма­ње као ин­ди­ви­ду­ал­на пе­снич­ка по­ја­ва а ви­ше као па­ра­диг­ма. Ње­го­ва по­е­зи­ја – то је оно што Бог­дан сма­тра да ва­ља уки­ну­ти. На хо­ри­зон­ту оче­ки­ва­ња већ се ја­вља­ју зве­зде Ра­ки­ћа и Ду­чи­ћа и Бог­дан на­сто­ји да вас­пи­та укус, да ка­же не са­мо шта он во­ли не­го што ва­ља во­ле­ти, че­му се нај­зад при­во­ле­ти ако хо­ће­мо да са­вла­да­мо ве­ков­но за­о­ста­ја­ње. По­по­вић је, реч­ју, пи­сао о Со­ко­ља­ни­ну и от­пи­сао га.[17]

Че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је, као да се ни­шта ни­је до­го­ди­ло, Со­ко­ља­нин на­ста­вља та­мо где је стао. Ње­го­ва дру­га књи­га Пе­са­ма им­пли­цит­но је од­ба­ци­ва­ње Бог­да­но­ве опо­ме­не: Со­ко­ља­нин-пе­сник не мо­же или не­ће да „иза­ђе“ из сво­је ко­же. Али са­да, та­кав, ула­зи у Скер­ли­ће­во вид­но по­ље (1906).[18]

Кон­ста­ту­ју­ћи да Ди­ми­три­је Гли­го­рић „не пе­ва од ју­че“, да је је­дан од „оних на­ших po­e­tae mi­no­res ко­ји се го­ди­на­ма сре­ћу по књи­жев­ним и по­ли­тич­ким ли­сто­ви­ма и по ка­лен­да­ри­ма и збор­ни­ци­ма сва­ке вр­сте“, Скер­лић пре­ла­зи на оп­ту­жбу: „О пр­вој све­сци ње­го­вих пе­са­ма, нај­по­зва­ни­ји ме­ђу на­шим књи­жев­ним кри­ти­ча­ри­ма ре­као је да су: ‘мир­не и не­знат­не пе­сми­це’, да им је глав­на од­ли­ка ‘пи­то­ма без­из­ра­зност’, да ‘и нај­бо­ље су без пра­ве пе­снич­ке вред­но­сти’.

По­сле та­квих ре­чи јед­но­ме пе­сни­ку оста­је са­мо јед­но: да ба­ци пе­ро у тр­ње и да поч­не па­мет­ни­ји и плод­ни­ји по­сао. Али, Гли­го­рић не раз­у­ме основ­ну исти­ну да је сву­да до­пу­ште­но би­ти осред­њи и ба­на­лан са­мо не у по­е­зи­ји. (…) И он се ни­је освр­нуо на до­бре са­ве­те, ка­за­не у ње­го­вом ин­те­ре­су, и ево се ја­вља дру­гом све­ском сво­јих пе­са­ма. Шта­ви­ше, ње­го­ви при­ја­те­ља по­че­ли су це­лу јед­ну ма­лу ‘кам­па­њу’ по по­ли­тич­ким ли­сто­ви­ма ко­ји не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе са књи­жев­но­шћу, и уве­ра­ва­ју нас да је Гли­го­рић пе­сник, до­бар пе­сник, пе­сник ка­квих је ма­ло би­ло код нас!

Та но­вин­ска ‘кри­ти­ка’ ни нај­ма­ње не убе­ђу­је, и до­вољ­но је про­чи­та­ти ову све­ску сти­хо­ва па се уве­ри­ти да Гли­го­рић ни­је ни ве­лик пе­сник, ни до­бар пе­сник, ни пе­сник уоп­ште. (…) У чи­та­њу ње­го­вих сла­ду­ња­вих и оту­жних сти­хо­ва, ба­нал­них осе­ћа­ња и ми­сли и још ба­нал­ни­јег из­ра­жа­ва­ња, чи­та­лац има ста­лан ути­сак да чи­та пе­сме на­ших ли­сто­ва ко­ји су из­ла­зи­ли пре че­тр­де­сет го­ди­на, Да­ни­це, Ма­ти­це и Ви­ле.“[19]

Сле­ди не­ми­ло­срд­на екс­пер­ти­за сти­хо­ва и на кра­ју за­кљу­чак:

„Чи­та­ју­ћи сти­хо­ве овог чо­ве­ка ко­ји је за­доц­нио за пу­них че­тр­де­сет го­ди­на, схва­та се гнев Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа ко­јим је пи­сао о си­ро­ма­шној и ла­жној ли­ри­ци сво­је­га до­ба. И пе­сме као што су ови при­ми­тив­ни, ста­рин­ски и не­пе­снич­ки сти­хо­ви, ко­ји су нам та­ко да­ле­ки и ту­ђи, сва ова по­е­зи­ја јед­ног дав­но и не­по­врат­но про­шлог до­ба и за­ста­ре­лих об­ли­ка и ма­ни­ра, сва та сти­хо­тво­рач­ка ста­ру­ди­ја ви­ше но ишта из­ви­ња­ва на­шу да­на­шњу ли­ри­ку, ко­ја по­ред све сво­је уси­ље­но­сти и екс­цен­трич­но­сти, ако ни­шта дру­го, а оно се бар тру­ди да бу­де от­ме­на и ори­ги­нал­на, и бар спо­ља ли­чи на по­е­зи­ју.“[20]

Ка­ко се осе­ћао Ди­ми­три­је Гли­го­рић по­сле овог дво­стру­ког уда­ра са „нај­ме­ро­дав­ни­јег ме­ста“ у раз­ма­ку од че­ти­ри го­ди­не? Ка­ко су се осе­ћа­ли они ко­ји су би­ли у ње­го­вој бли­зи­ни? Шта се од те гор­чи­не из­ли­ло у пре­да­ње ко­је се по­ступ­но уса­ђи­ва­ло у свест, ре­ци­мо, нео­д­ра­слих чла­но­ва оби­те­љи? А кри­ти­чар­ски ап­со­лу­ти­зам нај­бо­ље из­ра­жен у Скер­ли­ћу и ње­го­вом де­ло­ва­њу у пр­вој де­це­ни­ји ве­ка имао је сна­гу нео­по­зи­во­сти, тек­сто­ви моћ де­кре­та. До­и­ста, ни­је се мо­гло за­ми­сли­ти ни­шта ра­зор­ни­је у том вре­ме­ну од дво­стру­ке ана­те­ме Учи­те­ља Бог­да­на и Ђа­ка Јо­ва­на, ко­ји су, као ђа­во и ње­гов ше­грт, др­жа­ли све кон­це кул­ту­ре и ли­те­ра­ту­ре у сво­јим ру­ка­ма. Та­кве опо­нен­те не би­смо мо­гли по­же­ле­ти ни нај­цр­њем не­при­ја­те­љу. А Со­ко­ља­нин их је, на сво­ју не­сре­ћу, на­ло­гом не­у­мит­не суд­би­не, сте­као.

Док је Бог­дан По­по­вић у сво­јој оце­ни на пи­том на­чин пре­до­чио Со­ко­ља­ни­ну ње­го­во пе­снич­ко ни­шта­ви­ло, ср­ди­ти Скер­лић га је про­сто са­тро, ди­жу­ћи праг соп­стве­ног гне­ва све­шћу о Со­ко­ља­ни­но­вој не­по­кор­но­сти, не­при­јем­чи­во­сти за ар­гу­мен­те Учи­те­ље­вог бла­гог пре­зи­ра. Док оста­је у сфе­ри естет­ске ана­ли­зе, Скер­лић је убе­дљив и при­хва­тљив. Али од­јед­ном, и без ствар­не по­тре­бе, он се об­ру­ша­ва на Со­ко­ља­ни­на-учи­те­ља, на ње­го­ву пе­да­го­шку ре­пу­та­ци­ју, свест и са­вест, а то је мо­ра­ло има­ти уби­стве­не по­сле­ди­це не са­мо за да­ље пе­сни­ко­ва­ње овог епи­го­на, што ће ма­ло ко­га уз­бу­ди­ти, не­го и на ње­гов ста­тус учи­те­ља, што већ за­ди­ре у сфе­ру етич­ких пре­кр­ша­ја. Јер, је­дан рђав пе­сник, у ис­тој лич­но­сти са јед­ним до­брим учи­те­љем, не­ма раз­ло­га да по­ти­ре и по­тре до­брог учи­те­ља. А по све­му су­де­ћи Со­ко­ља­нин је био у нај­ма­њу ру­ку то – до­бар учи­тељ. На­во­де­ћи не­ке уисти­ну бе­сми­сле­не Со­ко­ља­ни­но­ве сти­хо­ве о ги­гант­ској Ава­ли ко­ја у „обла­ке сти­же“, Скер­лић ве­ли: „На стра­ну ап­сурд­ност це­ле сли­ке, али не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да је Гли­го­рић учи­тељ ис­под са­ме те хи­ма­лај­ске Ава­ле, и, ка­ко исто­риј­ско зна­ње по­ка­зу­је, сло­бод­но је по­сум­ња­ти у вред­ност, очи­глед­не на­ста­ве ко­ју он да­је ма­лим ри­пањ­ским се­ља­чи­ћи­ма!“[21]

Ка­ко је Со­ко­ља­нин по­сле овог мо­гао да иза­ђе на очи ри­пањ­ским су­се­ди­ма, сво­јим ђа­чи­ћи­ма-се­ља­чи­ћи­ма? Зна­мо да је Срп­ски књи­жев­ни гла­сник про­ди­рао сву­да и да се чи­тао сву­да, да је реч Скер­ли­ће­ва има­ла ма­гич­ну моћ нор­ме. Те­шко је би­ло и Ди­су, окру­же­ном све­том из Дар­да­не­ла исто то­ли­ко сум­њи­вом са ста­но­ви­шта Скер­ли­ће­вог по­гле­да на ли­те­ра­ту­ру ко­ли­ко и сам Дис, а Ри­пањ и мен­та­ли­тет ње­го­вих жи­те­ља, ве­ро­ват­но и окол­них школ­ских вла­сти, као и са­мих шко­ла­ра­ца, о ро­ди­те­љи­ма и да не го­во­ри­мо, сва­ка­ко ни­је ишао Соко­ља­ни­ну на ру­ку.

Ако се по­сле ово­га Со­ко­ља­ни­но­ва учи­тељ­ска ка­ри­је­ра и мо­гла на­ста­ви­ти, он, из­ве­сно, ни­ка­да ви­ше ни­је мо­гао би­ти оно што је био, ни зна­чи­ти оно што је зна­чио у сво­јој ма­лој сре­ди­ни, и то не са­мо као пе­сник не­го и као пе­да­гог, па и као чо­век. Све­стан сво­је нео­бич­не мо­ћи, Скер­лић је мо­рао па­зи­ти где и ка­ко уда­ра.

Исме­ва­ју­ћи пе­сни­ка но­ка­у­ти­рао је чо­ве­ка. У то вре­ме мла­ди Гли­го­рић има се­дам го­ди­на; Скер­ли­ћев пам­флет – про­ду­же­ни уда­рац из 1902. из­ве­ден моћ­ном ру­ком љу­ди из истог цен­тра – био је ини­ци­јал­ни чин у са­зре­ва­њу освет­ни­ка.

III „ТУ­ЂЕ“

Бра­не­ћи Ди­са, Ве­ли­бор Гли­го­рић из­ме­ђу оста­лог пи­ше: „Бо­длер је на­шим ро­до­љуп­ци­ма мо­гао из­гле­да­ти као тур­ски и аустриј­ски са­ве­зник, а на­ши бо­дле­ров­ци као из­дај­ни­ци зе­мље.“ Ове ре­чи ва­ља за­пам­ти­ти. Ду­хов­но и ре­ско Гли­го­рић се су­прот­ста­вља јед­ној ве­ли­кој за­ра­зи ко­ја је ха­ра­ла (и ха­ра?) на­шим ин­те­лек­ту­ал­ним и књи­жев­ним жи­во­том, па­ра­но­ич­ним и свуд­при­сут­ним стра­хом од ту­ђег, не-на­шег и не-на­шког, ства­ра­лач­ки и ин­те­лек­ту­ал­но пре­у­зе­тог из дру­гих ге­о­граф­ских и ду­хов­них про­сто­ра. Бо­длер је под­ме­тан Ди­су и це­лом кру­гу „пе­си­ми­стич­ких“ срп­ских пе­сни­ка, али пре­кр­ша­ји „за­дира­ња у ту­ђе“ цр­на је хро­ни­ка на­ше но­ви­је кул­тур­не исто­ри­је, са мно­го при­ме­ра. Са истом ла­ко­ћом с ко­јом је Ди­са оп­ту­жио за вр­шља­ње у го­ро­ста­сној Бо­дле­ро­вој сен­ци, Скер­лић је оши­нуо и „скан­ди­нав­ству­ју­шчу“ Иси­до­ру Се­ку­лић ко­јој је, за раз­ли­ку од чул­ног Бо­ји­ћа, „лед у ср­цу, ма­гла у гла­ви, а мр­тва фра­за на усна­ма“. Ме­ђу­тим Скер­лић ни­ка­ко ни­је нај­по­губ­ни­ји при­мер.

Ве­ли­ки об­ра­чу­ни у на­шој књи­жев­но­сти од­ви­ја­ли су се у зна­ку бор­бе про­тив ту­ђег и у зна­ку бор­бе за на­ше. Страх од ту­ђег је иза­зван, не­ма сум­ње, исто­риј­ском зеб­њом да нам се не по­тре стал­но угро­же­ни иден­ти­тет, али је тај страх, исто­вре­ме­но, ишао на ру­ку кон­зер­ва­ти­зму, ства­рао от­по­ре но­вом и аутен­тич­ном, као и кли­му па­ра­но­ид­ног сум­њи­че­ња и оп­ту­жи­ва­ња. У пе­сми На Га­зи­ме­ста­ну Ра­кић је с гор­чи­ном од­би­јао иде­ју о од­на­ро­ђе­но­сти свог на­ра­шта­ја ко­ји је, на­вод­но, по­не­ла и од­не­ла за­пад­њач­ка ре­ка.

Али пре ње­га, Во­ји­слав Илић је већ упо­знао то ша­ма­ра­ње у име на­шег ко­ме (или че­му) он не при­па­да. Сим­бо­лом ата­ка на „од­на­ро­ђе­ност“, на „ту­ђе“, на пе­снич­ки еска­пи­зам, по­ста­ла је пе­сма, чу­ве­на у свом вре­ме­ну, у ко­јој се Во­ји­слав оп­ту­жу­је и ру­жи, по­зи­ва на ред и рад за до­бро и у сла­ву pa­trie, при­во­ља­ва да ви­да „на­ше ра­не“ а не да пе­ва „ме­се­цу еле­ги­је“.

Хај, мој на­род крв­цу ли­је,

А пе­сник му ије, пи­је,

Ве­три­ћи­ма пе­сме ви­је

И ме­се­цу еле­ги­је –

То ср­бињ­ска пе­сма ни­је.

Ми­ло­рад Па­вић ука­зао је на па­ра­докс Во­ји­сла­вље­ве суд­би­не. Во­ји­слав, ко­ји је на тлу Ср­би­је осе­тио че­мер на­ших на­ра­ви, ко­ји је во­ле­ћи сво­ју зе­мљу два­пут мо­рао бе­жа­ти из ње, он ко­ји је не јед­ном ба­цао моћ­ни­ци­ма исти­ну у ли­це, нај­зад, он ко­ји је оку­сио и без­дан ра­та – до­жи­вео је да му лек­ци­ју о на­шем и ту­ђем чи­та је­дан ла­вов­ски и пе­тро­град­ски сту­дент из де­бе­ле хла­до­ви­не ино­стра­ног се­ми­на­ра.[22] Реч је о Ра­до­ва­ну Ко­шу­ти­ћу. Али др­ско­сти ове вр­сте увек су на­и­ла­зи­ле на до­бар при­јем у па­ра­но­ид­ној све­сти јед­ног де­ла на­ших жи­те­ља и кул­тур­них по­сле­ни­ка.

Ко­ре­ни ове не­ми­ле дру­штве­не игре оп­ту­жи­ва­ња за ту­ђе ду­бо­ки су и се­жу да­ле­ко, а чест је слу­чај да ту­жи­те­љи у јед­ном тре­нут­ку по­ста­ну ту­же­ни у дру­гом. Оп­се­си­ја ту­ђим по­чи­ње још по­де­лом на „хер­де­ров­це“ и „ши­ле­ров­це“ у на­шој књи­жев­но­сти, а Вук Ка­ра­џић да­је и у то­ме свој до­при­нос. Вук је оп­ту­жи­вао кла­си­ча­ре да су на­куп­ци, да но­се ду­шу ту­ђи­на. Али су и ови ње­му пре­ба­ци­ва­ли ис­ко­ре­ње­ност, а та су пре­ба­ци­ва­ња пре­ра­ста­ла у оп­ту­жбу да је Вук аустриј­ски шпи­јун. Опо­нен­ти су у на­па­ду на „цер­ков­ни је­зик“ ко­ји је „Ср­бље одр­жао“ ви­де­ли уки­да­ње за­ло­ге на­род­не по­сто­ја­но­сти и иден­ти­те­та. Ву­ко­ва бор­ба про­тив ту­ђег ни­је по­ште­де­ла ни До­си­те­ја. Ње­гов пам­флет про­тив До­си­те­ја из 1820. го­ди­не, по­том ње­гов про­тест про­тив по­нов­ног штам­па­ња До­си­те­је­вих де­ла у Бе­о­гра­ду, у Кња­же­ској то­по­гра­фи­ји, јед­ним де­лом су и у зна­ку бор­бе про­тив ту­ђег (До­си­те­јев ко­смо­по­ли­ти­зам). Омла­дин­ски по­крет ше­зде­се­тих го­ди­на, за­јед­но са нај­и­стак­ну­ти­јим пе­сни­ци­ма на­шег ро­ман­ти­зма, из­гра­ђу­ју култ на­шег и жи­го­шу по­шаст ту­ђег ма­ни­хеј­ском ло­ги­ком и де­чач­ким жа­ром. Пе­снич­ка прак­са има и те­о­риј­ску око­сни­цу. На Ве­ли­кој шко­ли про­фе­сор Вла­ди­мир Јо­ва­но­вић го­во­ри о на­шим уро­ђе­ним вред­но­сти­ма, као и о оном што је „рђа­во“. Оно што је рђа­во на­ка­ле­мље­но је „ту­ђин­ским ду­хом“ и стра­ним ути­ца­јем“. Он без ми­ло­сти уда­ра на све ту­ђин­ске „фор­ме“ и „ко­пи­ра­ња“ са стра­не. Це­ло срп­ско дру­штво он де­ли на оне ко­ји пред­ста­вља­ју ту­ђин­шти­ну и тру­леж, „Ца­ри­гра­дли­је“, „Ру­со­ма­не“, „Шва­бе“, „Па­ри­зли­је“ и – на­род­не а иде­ал­не љу­де, „Ср­бен­де“.[23]На тим на­че­ли­ма осни­ва­ју се и ђач­ка дру­штва по­пут За­ве­ре у Мин­хе­ну 1866. По­ру­ка овог дру­штва је да се „на­род срб­ски отре­се сви­ју ту­ђих об­ли­ка ко­ји су му са стра­не си­лом на­мет­ну­ти“.[24]

Во­ји­слав Илић ко­ји је ис­ку­сио оштри­цу на­па­да због „по­да­ва­ња“ ту­ђем и сам је на­ла­гао Ује­ди­ње­ној омла­ди­ни „су­зби­ја­ње упли­ва ту­ђин­шти­не ко­ји хо­ће да нас еко­ном­ски и по­ли­тич­ки пот­чи­ни“.[25] Сли­чан је и став Љу­бо­ми­ра Не­ди­ћа као и ве­ли­ког бро­ја на­ших пи­са­ца. Је­ди­на пе­сма Ми­ло­ва­на Гли­ши­ћа има на­слов Од­ро­ђе­на (1893). На при­ми­тив­ни­јем ни­воу на­па­да се це­ла срп­ска књи­жев­ност као пе­сма „у ту­ђих сва­то­ва“, а Дра­гу­тин Илић пи­ше, пред крај про­шлог ве­ка, не­ко­ли­ко чла­на­ка про­тив „за­пад­њач­ког ма­те­ри­ја­ли­зма“ Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа. Срп­ски књи­жев­ни гла­сник био је до­че­кан от­по­ром и не­по­ве­ре­њем, фран­цу­ски узо­ри по­ста­ја­ли су си­но­ним за ту­ђе, као уоста­лом и ис­так­ну­ти но­ви пе­сни­ци ко­је је об­ја­вљи­вао Гла­сник. Ко­ли­ко је све то ком­пли­ко­ва­но ви­ди се и из окол­но­сти да Јо­ван Ду­чић са гор­чи­ном бе­ле­жи ка­ко пе­сник Ми­тро­вић про­скри­бу­је љу­де ко­ји су до­ла­зи­ли из фран­цу­ских шко­ла као „од­ро­де“, „опа­сне за срп­ско на­род­но име и за срп­ски на­род­ни је­зик“, док Мар­ко Цар са­мом Ми­тро­ви­ћу за­ме­ра „ту­ђе“ јер се песник, на­вод­но, уда­љио од сво­је зе­мље и кре­нуо у ту­ђин­ске зе­мље и те­ме.[26]

„С дру­ге стра­не – ис­ти­че Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић – по­чи­њу­ћи по­хва­лом стра­ним ути­ца­ји­ма, СКГ се све ви­ше опре­де­љу­је про­тив њих. Ду­чи­ћев пе­снич­ки раз­вој Скер­лић већ 1905. го­ди­не оце­њу­је као ‘вр­ло за­ни­мљив и ште­тан’… Све бли­жи ‘ро­ду’, СКГ се по­ступ­но при­бли­жа­вао схва­та­њи­ма дру­гих ча­со­пи­са, да би их убр­зо и пре­ва­зи­шао, уста­ју­ћи, кроз Скер­ли­ће­ве кри­ти­ке, је­ди­ни у нас чак и про­тив Оска­ра Вајл­да и скан­ди­нав­ских пи­са­ца.“[27] Део те од­брам­бе­не стра­те­ги­је чу­ва­ња уми­шље­ног на­род­ног и аутен­тич­ног ду­ха, прот­ка­не ни­ти­ма па­ра­но­ид­ног осе­ћа­ња ко­је сву­да и у све­му пре­по­зна­је ту­ђе и ту­ђи­на, пред­ста­вља и на­ср­тај на Ди­са: Бо­длер је за­и­ста на­шим ро­до­љуп­ци­ма мо­гао из­гле­да­ти као пре­ру­ше­ни тур­ски и аустриј­ски шпи­јун, а на­ши бо­дле­ров­ци као из­дај­ни­ци зе­мље.[28]

IV О ТУ­ЂЕМ, ОПЕТ

Пре­ђи­мо са­да у Бе­о­град по­сле мно­го де­це­ни­ја, у фа­мо­зне пе­де­се­те го­ди­не XX ве­ка о ко­ји­ма се та­ко мно­го при­ча а та­ко ма­ло зна. Не­ма ви­ше ста­ре те­ра­зиј­ске ели­те, из­у­мр­ли су „бе­о­град­ски ин­те­лек­ту­ал­ци“ ко­ји су жи­ве­ли у Гли­го­ри­ће­вој све­сти као у ру­жном сну. Ин­сти­ту­ци­је ко­ји­ма су они вла­да­ли, Ака­де­ми­ја на­у­ка, Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, па и „Књи­жа­ра“ Ге­це Ко­на, та­мо су где су и ра­ни­је би­ле (од­у­век – ре­као би И. Ан­дрић), али „вла­да­ју“ дру­ги. Не­ма Гла­сни­ка али има ча­со­пи­са. Те­ра­зиј­ска ар­те­ри­ја, ко­ја мо­жда и је­сте жи­ла ку­ца­ви­ца бе­о­град­ске а и срп­ске кул­ту­ре, опет се раз­ли­ку­је од све­та са стра­не. Не­ма ви­ше Дар­да­не­ла, али суп­сти­тут је Пре­шер­но­ва клет, а ту је и Ска­дар­ли­ја са мно­го пе­сни­ка и књи­жев­ног по­лу­све­та. У Клу­бу књи­жев­ни­ка се у име де­мо­кра­ти­зма но­вог вре­ме­на на истом по­слу (пи­ће, ве­че­ра) сре­ћу књи­жев­ни моћ­ни­ци и мар­ги­нал­ци јав­ног и дру­штве­ног жи­во­та. Гли­го­рић ви­ше ни­је ни са бо­е­ми­ма ни са мар­ги­нал­ци­ма. Ве­тар вре­ме­на по­ме­рио га је у сам шпиц те­ра­зиј­ског се­на­кла. Све што су има­ли бра­ћа По­по­вић и Скер­лић у сми­слу књи­жев­ном или на­уч­ном, има са­да Гли­го­рић. иако прав­ник, он је про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та и пре­да­је ју­го­сло­вен­ску књи­жев­ност. Ака­де­мик је, а ма­ло ће вре­ме­на про­ћи па ће по­ста­ти и пред­сед­ник Ака­де­ми­је, Глав­ни је уред­ник Са­вре­ме­ни­ка, бор­бе­ног и глав­ног ор­га­на књи­жев­ни­ка ко­ји у об­но­вље­ном мо­дер­ни­зму ви­де ту­ђе. „Књи­жа­ру“ Ге­це Ко­на на­сле­ди­ла је моћ­на „Про­све­та“ ко­ја об­ја­вљу­је Гли­го­ри­ће­ва де­ла. Ста­ри вук по­зо­ри­шне кри­ти­ке сме­стио се и у фо­те­љу управ­ни­ка по­зо­ри­шта с про­ду­жет­ка те­ра­зиј­ске ар­те­ри­је: Ју­го­сло­вен­ског драм­ског. Удар­на ме­ста кул­тур­них ру­бри­ка нај­ве­ћих ли­сто­ва увек су му на рас­по­ла­га­њу. Гли­го­ри­ће­ве же­сто­ке пам­фле­те за­ме­ни­ле су ње­го­ве оп­шир­не и мир­не „ред по ред“ ана­ли­зе срп­ских ре­а­ли­ста у Бог­да­но­вом сти­лу (али без Бог­да­но­вог сти­ла). Ана­ли­за со­ци­јал­ног ми­љеа у ко­ме са­зре­ва пи­сац, и са­мог ства­ра­о­че­вог де­ла, ве­о­ма под­се­ћа­ју на Скер­ли­ћа. Али, као што ће­мо ви­де­ти, то не зна­чи да је пам­фле­тист те­шке ру­ке за­у­век од­ло­жио пе­ро сво­је мла­до­сти у тр­ње.

Спор­не лич­но­сти пе­де­се­тих го­ди­на из но­вог на­ра­шта­ја раз­ли­ку­ју се ме­ђу со­бом: Вас­ко По­па и Ми­о­драг Па­вло­вић, на при­мер, европ­ски су ин­те­лек­ту­ал­ци, пе­сни­ци ко­је – шта ће дру­го! – оп­ту­жу­ју да им је ту­ђе уда­ри­ло у гла­ву; пр­вом фран­цу­ско ту­ђе, дру­гом ен­гле­ско ту­ђе. Ми­шо и Ели­от, та­ко не­што. Ме­ђу­тим, ако не­ко под­се­ћа на Ди­са у но­вим усло­ви­ма, то је ви­ше од дру­гих је­дан пи­сац но­вог про­зног та­ла­са.

Аутор нео­бич­них при­ча ко­је су уз­не­ми­ра­ва­ле књи­жев­ну чар­ши­ју, из­лу­ђи­ва­ле твр­до­кор­не до­ма­ће про­лет­кул­тов­це, иза­зи­ва­ле жуч­на не­го­до­ва­ња што се на со­ци­ја­ли­стич­ки уз­о­ра­ну (узор­ну) књи­жев­ну ле­ди­ну сру­чи­ло се­ме јед­не нео­б­у­зда­не има­ги­на­ци­је, Ми­о­драг Бу­ла­то­вић, кре­тао се тих го­ди­на као апо­стол не­ке но­ве ве­ре или при­пад­ник не­ке тај­не сек­те, жут и не­у­хра­њен, у та­ко­ђе жу­том ен­гле­ском вој­нич­ком ши­ње­лу, ду­бо­ко из­ли­за­них пот­пе­ти­ца и по­ви­ше­ног то­на ка­зи­ва­ња. Ми­о­драг Бу­ла­то­вић: про­зир­не, ма­ло клем­па­ве, ове­ће уши и фа­лу­сна ор­га­ни­за­ци­ја из­ду­же­ног, по­ви­је­ног но­са на­са­ђе­ног на из­бу­ље­не очи; узан груд­ни кош и сто­па­ла ко­ја се ши­ро­ко за­ба­цу­ју у стра­ну, на на­чин ду­ста­бан­ли­ја. Да ли је не­што би­ло ис­под тог ши­ње­ла? Не­ки су твр­ди­ли – пи­жа­ма. Не­ки – ни­шта; са­мо бле­до­жу­та ко­жа при­ла­го­ђе­на бо­ји за­штит­нич­ког одев­ног пред­ме­та, сра­слог с вла­сни­ком; или је бо­ја те ко­же би­ла са­мо од­бле­сак жу­тог сук­на. Све­јед­но, ис­под тог ши­ње­ла убр­зо је из­и­шло мно­го што­шта.

Не­где по сре­ди­ни ле­ђа на­зи­ра­ла се ру­пи­ца ве­ли­чи­не зр­на ку­ку­ру­за на ина­че очу­ва­ном ма­те­ри­ја­лу. Ши­њел је био ски­нут с на­шег бор­ца па­лог на дур­ми­тор­ским па­ди­на­ма, ис­по­ве­дао се вла­сник. Ума­шће­ни џе­по­ви, ме­ђу­тим, бу­бре­ли су од бе­ле­жни­ца и па­пи­ри­ћа. За­чи­ња­ла се бу­ла­то­ви­ћев­ска (књи­жев­на) ствар­ност, фре­не­тич­на ме­ша­ви­на гро­те­ске и бе­са, фар­се и по­ма­ме, „оне­о­би­ча­ва­ње“ ко­је ће не­што ка­сни­је као мо­ра при­ти­сну­ти па­три­јар­хал­це и љу­би­те­ље на­шег (чи­стог, из­вор­ног) на­род­ног жи­во­та, на­род­не ду­ше, еп­ске ди­ви­ни­за­то­ре „свје­тлог оруж­ја“ у ра­ту као та­квом, а на­ро­чи­то по­след­њем, књи­жев­не кон­зер­ва­тив­це и би­ро­кра­те, жа­ло­сне соц­ре­а­ли­стич­ке про­из­во­ђа­че оп­ти­ми­стич­ке ма­гле. Го­во­рио је са­мо о књи­жев­но­сти и же­на­ма. По­ја­вљи­вао се у чу­ве­ној Че­тр­де­сет пе­ти­ци на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, у Бал­кан­ској че­ти­ри и на дру­гим све­ти­ли­шти­ма књи­жев­них за­но­ве­та­ња, ћу­тао, слу­шао, мо­трио ра­ши­ре­ни­ин очи­ма гро­зни­ча­вог сја­ја и по­не­кад ди­зао глас про­тив по­сто­је­ћих књи­жев­них ве­ли­чи­на. Ни­је то био пре­те­ра­но ар­гу­мен­ти­сан глас, али је­сте био нер­во­зан про­тест про­тив вла­да­ју­ћих књи­жев­них нор­ми. Иза те жу­те го­шће у на­шој књи­жев­но­сти ни­је се на­слу­ћи­ва­ла ве­ли­чи­на. Ви­ђао се у по­ми­ња­ним свра­ти­шти­ма, као и у дру­гим не­по­ми­ња­ним, ре­ђе ка­ко ку­са јеф­ти­но је­ло, че­шће ка­ко осва­ја же­не код ко­јих се и без осва­ја­ња мо­гло по­сти­ћи све. Бу­ла­то­вић је био плеј­бој до­њег све­та. При­ча­ло се да има бо­лест Фјо­до­ра Ми­ха­и­ло­ви­ча што он ни­је ни при­хва­тао, ни од­би­јао. Вер­бал­но је ша­ма­рао књи­жев­ни ба­ши­бо­зук ко­ме је глав­но са­ста­ја­ли­ште би­ла он­да­шња Пре­шер­но­ва клет (у Игу­ма­но­вој па­ла­ти). Про­рок но­ве ве­ре, Бу­ла­то­вић ни­је при­чао о књи­жев­но­сти као о скло­пу узроч­но-по­сле­дич­них зби­ва­ња ре­а­ли­стич­ког сме­ра не­го је го­во­рио о ве­ли­ким ва­тра­ма, људ­ској по­ма­ми, не­ком иш­ча­ше­ном под­зе­мљу и сек­су­ал­ном рас­па­ме­ћи­ва­њу, о ин­це­сту и смр­ти од рас­па­да­ња, о не­кро­фи­ли­ји и зе­мљи ко­ја пу­ца као на плат­ни­ма та­да про­ка­же­ног Пе­тра Лу­бар­де ко­ји је већ за­по­чи­њао сво­ју ап­стракт­ну фа­зу (сли­ке ко­је ће бр­же но што се ико на­дао про­дре­ти у скуп­штин­ске дво­ра­не и дру­га офи­ци­јел­на ме­ста). У раз­го­во­ру, нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји је био Бу­ла­то­ви­ћев ху­мор, тач­ни­је реч­но ње­гов сми­сао за цр­ни ху­мор, та­да ве­ли­ку рет­кост у на­шем но­вом жи­во­ту. Ви­цем (и ими­та­ци­јом са еле­мен­ти­ма гро­те­ске) Бу­ла­то­вић је де­стру­и­рао при­сут­не и по­зна­те, по­не­кад и од­сут­не, чак и оне на ве­ли­ким др­уштве­ним ви­си­на­ма.

Пр­ве ње­го­ве при­че Из­лаз из кру­га и При­ча о сре­ћи и не­сре­ћи, об­ја­вио је НИН 1953. го­ди­не (24. V од­но­сно 27. IX).[29] Те при­че оди­ста су де­ло­ва­ле као сев му­ње у на­шој књи­жев­ној жа­бо­кре­чи­ни – да па­ра­фра­зи­рам чу­ве­ну ме­та­фо­ру Па­вла Сте­фа­но­ви­ћа из пе­де­се­тих го­ди­на. Сам склоп при­ча био је за оно вре­ме шо­кан­тан. Ре­ци­мо, „по­ме­ре­ни“ ју­нак из­ла­же сво­је оп­се­си­је о ма­шни (кра­ва­ти) а је­ди­на тач­ка гле­ди­шта – ње­го­ва је тач­ка гле­ди­шта; не­ма „кон­тро­ле“ не­ког дру­гог, све­ви­де­ћег, све­зна­ју­ћег, па­мет­ног, ра­зум­ног, ко­мен­та­то­ра би­ло ко­је вр­сте. Из­о­ста­ли су пе­да­гог, ди­дак­ти­чар, гла­сно­го­вор­ни­ци но­вог вре­ме­на, усме­ри­ва­чи. У хо­ри­зон­ту ра­них пе­де­се­тих го­ди­на ове при­че од­мах су за­у­зе­ле зна­чај­но ме­сто. И еле­мен­ти мор­бид­но­сти пред­ста­вља­ли су сво­је­вр­сну про­тив­те­жу ла­ки­ров­ки.

При­по­вет­ка Црн, јед­на од нај­бо­љих ко­ју је Бу­ла­то­вић на­пи­сао, ви­ше ни­је би­ла крат­ка при­ча не­го но­ве­ла од не­ких осам­де­се­так стра­ни­ца. Би­ла је по­ну­ђе­на Но­вој ми­сли и ма­ло је не­до­ста­ја­ло да је овај кон­тро­верз­ни ча­со­пис об­ја­ви. При­по­вет­ка је пред­ста­вља­ла рат­не до­га­ђа­је из јед­ног не­у­о­би­ча­је­ног угла. Гру­бан Ма­лић, ју­нак по­ве­сти, не­до­лич­но ма­ли и ми­то­ман­ски рас­при­чан, пер­си­фла­жа је цр­но­гор­ског еп­ског сми­сла за Ве­ли­ко, Хе­рој­ско, Ју­нач­ко. Па­ро­ди­ја ра­та ни це­лу де­це­ни­ју на­кон за­вр­ше­ног ра­та? По­и­гра­ва­ње ју­на­штвом у до­ба кад се пе­ва уни­со­на пе­сма у сла­ву ју­на­штву? Ме­ди­те­ран­ски клов­нић као пред­став­ник но­ве рат­не оди­се­је Ње­го­ше­вог пле­ме­на? За­тим, секс из свих угло­ва и у свим по­за­ма, секс ко­ји је оп­се­си­ја Ита­ли­ја­на али и че­сти­тих Цр­но­гор­ки, ху­мор са при­ме­са­ма ска­ред­ног, ан­ти­ре­а­ли­стич­не ви­зи­је и по­је­ди­но­сти; а у це­ли­ни, ци­нич­но ка­ри­ки­ра­ње та­мо где смо на­ви­кли на еп­ско ве­ли­ча­ње. Ма­ло је не­до­ста­ја­ло да при­по­вет­ка Црн про­ђе у Но­вој ми­сли али ипак ни­је про­шла. Об­ја­вио ју је Ели Фин­ци у Књи­жев­но­сти. По­сле то­га, на са­мим сво­јим по­че­ци­ма (у тре­ћем бро­ју, 1955) ча­со­пис Де­ло, у ко­ји су би­ле упе­ре­не очи не са­мо оних ко­ји су се књи­жев­но­шћу ба­ви­ли као пи­сци, не­го и оних ко­ји су се књи­жев­но­шћу ба­ви­ли из дру­гих по­бу­да, по­чев од чи­та­лач­ких. Де­ло у ко­ме су кон­цен­три­са­не сна­ге он­да­шњих мо­дер­ни­ста и ко­је од­мах ула­зи у клинч са опо­нент­ским та­бо­ром око ча­со­пи­са Са­вре­ме­ник – об­ја­вљу­је Бу­ла­то­ви­ће­ву при­чу Љу­бав­ни­ци. У чар­ши­ји, све се ди­гло на но­ге, на­стао је скан­дал. По­вод за скан­дал је је­дан од же­шћих бу­ла­то­ви­ћев­ских за­хва­та, мо­тив не­кро­фи­ли­је, по­тан­ко раз­ра­ђен. Је­дан од Бу­ла­то­ви­ће­вих бед­них љу­ди не зна­ју­ћи (не же­ле­ћи?) да це­ни ни жи­во ни мр­тво, пре­ста­је да пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу жи­вог и мр­твог. Још – o tem­po­ra — пи­сац да­је при­по­ве­ци на­слов из ста­рих до­брих вре­ме­на књи­жев­ног сен­ти­мен­та­ли­зма и књи­жев­не ро­ман­ти­ке. А иза тог на­сло­ва чи­та­о­ца је че­као бу­ла­то­ви­ћев­ски ра­сап те­ла и вред­но­сти, смрад по­дру­ма и ман­сар­ди, свет без нор­ми, лу­ди­ло без гра­ни­ца. Код мно­гих ко­ји су се скан­да­ли­зо­ва­ли осе­ћа­ло се и ли­ко­ва­ње. У јед­ном пи­сму ко­је је ре­дак­ци­ја Де­ла у оно вре­ме при­ми­ла (и ко­је сам као опе­ра­тив­ни уред­ник са­чу­вао) пи­са­ло је: „Го­спо­до – Алал вје­ра! Ри­јет­ко је да се и ма­ње пер­фид­ним љу­ди­ма (мо­жда је бо­ље ре­ћи ‘љу­ди­ма’?) де­си да та­ко ин­фан­тил­но спон­та­но из­не­су на ви­дје­ло све сво­је пр­ља­во ру­бље! Ри­јет­кост је да ис­ку­сна зви­јер са­ма кре­не сни­је­жним при­је­де­лом и по­ка­же ду­бок траг! А ви сте га по­ка­за­ли! Оно што смо зна­ли ми ко­ји смо вас пра­ти­ли од Пе­ча­та, па, по­сли­је ра­та, пре­ко Мла­до­сти цр­но-би­је­ле, Све­до­чан­ства итд., са­да зна­ју сви, зна­ју ма­се, на­род. Блуд­не ор­ги­је без гра­ни­ца и прем­ца, де­ка­дент­но стр­ви­на­ре­ње за ко­је вам раз­ви укус Бо­длер са оста­лим па­ри­шким сит­но­бур­жо­а­ским очај­ни­ци­ма, без­мо­рал­ност, пљу­ва­ње на све­ти­ње и на са­мог Чо­вје­ка, ан­ти­људ­ско бун­ца­ње и све што је свој­стве­но кла­сној сви­је­сти што но је на­шла сво­је мје­сто на ђу­бри­шту исто­ри­је, то сте овом при­ли­ком не­двој­бе­но ис­по­љи­ли! И ви­ше од то­га. Да­ли сте при­зо­ре не­кро­фи­ли­је, беш­ча­шће­ња мр­тве же­не. То је ва­ша ли­те­ра­ту­ра, то је ваш те­ста­мент но­вим со­ци­ја­ли­стич­ким ге­не­ра­ци­ја­ма. Ми­сли­те ли да ће вас оне, а и ми с њи­ма тр­пје­ти? На­те­ра­ће вас оне, а и ми с њи­ма, да на­пи­ше­те и пот­пи­ше­те свој те­ста­мент и пре вре­ме­на, јер за вас ви­ше у овим про­сто­ри­ма не­ће би­ти вре­ме­на. И пти­це се се­ле. Оне на југ, а ви из­вол­те на За­пад. Па та­мо ако хо­ће­те стр­ви­на­ри­те и сво­ју соп­стве­ну мај­ку, се­ју, род­би­ну. Ако вам је во­ља на Се­ни, под Се­ном, по­ред Но­тр-Дам, где код ка­ни­те. Али да­ље одав­де, да­ље од на­ше чи­сте и нео­ка­ља­не на­род­не ду­ше, да­ље од на­ро­да хе­ро­ја и му­че­ни­ка чи­је су мај­ке од­га­ја­ле бо­јов­ни­ке, а не скр­на­ви­те­ље соп­стве­ног ог­њи­шта, пле­ме­на и се­ме­на.“ Пот­пис је био не­чи­так, па би и ово пи­смо би­ло бе­зна­чај­но да мно­ги ко­мен­та­то­ри Љу­бав­ни­ка ни­су има­ли исту мо­рал­ну, идеј­ну и ми­са­о­ну по­тку, да се ни­су чу­ли жи­вах­ни гла­со­ви пре све­га из књи­жев­них кру­го­ва да је „да­ра пре­вр­ши­ла мје­ру“ и да ва­ља по­се­за­ти за ар­гу­мен­ти­ма твр­ђим од го­лог го­во­ра.

Мар­ко Ри­стић је, на са­стан­ку ре­дак­ци­је Де­ла, за­бри­ну­то пре­но­сио ко­мен­та­ре по­ли­тич­ке јав­но­сти, по­себ­но Ро­до­љу­ба – Роћ­ка Чо­ла­ко­ви­ћа ко­ји по­сле чи­та­ња Љу­бав­ни­ка, на­вод­но, ни­је мо­гао це­лу ноћ да спа­ва. Бу­ра се ди­за­ла и на по­мен Бу­ла­то­ви­ће­вог име­на. А он­да се у пр­вој по­ло­ви­ни 1956. го­ди­не, у из­да­њу „Но­ли­та“, по­ја­ви­ла збир­ка Бу­ла­то­ви­ће­вих при­по­ве­да­ка Ђа­во­ли до­ла­зе.

У април­ском бро­ју Са­вре­ме­ни­ка за 1956. го­ди­ну, осва­нуо је кра­так про­гра­м­ски текст, штам­пан кур­зи­вом као да је реч о не­ком ва­жном са­оп­ште­њу ре­дак­ци­је или пак о де­кре­ту. На­слов – Ту­ђе; пот­пис – Ве­ли­бор Гли­го­рић. Ево шта је ле­пог ре­че­но у том тек­сту.

„… Те­ме Бу­ла­то­ви­ће­вих при­по­ве­да­ка су све из нај­мрач­ни­је обла­сти људ­ске пси­хе и људ­ске све­сти. У ње­го­вој ви­зи­ји и ње­го­вом до­жи­вља­ју ре­ђа­ју се сли­ке ра­су­ла људ­ског жи­во­та, па­то­ло­шке де­фор­ма­ци­је људ­ских од­но­са и људ­ског ли­ка. Рас­па­да се чо­век као бе­сми­сле­на тво­ре­ви­на при­ро­де у ње­го­вом де­лу. Про­ла­зи се кроз ве­ли­ке пар­ти­је књи­ге, и увек се на­и­ла­зи на исту оту­жну при­чу о све­ту ко­га му­че ма­ло­гра­ђан­ски ком­плек­си су­је­те и за­ви­сти и ко­ји гми­же и тру­ли за­тво­рен у жи­вот као у мр­твач­ки сан­дук. То би би­ла пи­шче­ва из­ви­то­пе­ре­на фик­ци­ја о не­ком на­шем под­зе­мљу у ко­ме умет­ни­ци уни­шта­ва­ју не са­мо сво­је та­лен­те, не­го и свој људ­ски лик.

Мор­бид­ност ли­те­ра­ту­ре Ми­о­дра­га Бу­ла­то­ви­ћа ве­ру­је­мо да је из­раз не­ке ње­го­ве уну­тра­шње не­пре­бо­ље­не бољ­ке. Ова бољ­ка је у ње­го­вој дис­по­зи­ци­ји пре­ма мор­бид­ним те­ма­ма. А ова дис­по­зи­ци­ја се та­ко­ђе пот­хра­њу­је спо­ља, и то не са­мо код ње­га, рас­про­сти­ра­њем уве­ре­ња да с мор­бид­на рас­по­ло­же­ња ка­рак­те­ри­сти­ка, од­ли­ка са­вре­ме­ног чо­ве­ка и са­вре­ме­ног ду­ха. Ова си­сте­мат­ска про­па­ган­да мор­бид­но­сти као вр­хов­ног из­ра­за са­вре­ме­не умет­но­сти им­пор­ти­ра­на је из оних сре­ди­на у ко­ји­ма се у рас­па­да­њу дру­штве­не кла­се, рас­па­да­ју и људ­ске вред­но­сти. Чо­век у ком­плек­си­ма дру­штве­них де­пре­си­ја, сте­че­них у та­квим усло­ви­ма, ин­фил­три­ран је као узо­рак са­вре­ме­но­сти и у је­дан део на­ше мла­де ли­те­ра­ту­ре. Не­га­ци­ја чо­ве­ка, сро­за­ва­ње људ­ског ли­ка, при­ма­ју се као не­ка су­бли­ми­ра­на ми­сте­ри­ја умет­но­сти, као не­ки уз­лет у ње­не не­до­ку­че­не, ви­ше сфе­ре.

Код не­ких мла­дих про­за­и­ста вид­ни су ве­ли­ки на­по­ри да са­др­жи­ну жи­во­та на­шег вре­ме­на и на­ше сре­ди­не при­ла­го­де овој им­пор­ти­ра­ној фик­ци­ји о са­вре­ме­ном чо­ве­ку и са­вре­ме­ној умет­но­сти. Обич­но је ре­зул­тат тај да се та­ква са­др­жи­на рас­пли­не на не­ка­квом ап­стракт­ном тлу са ко­јим она не­ма ор­ган­ске ве­зе и да се пи­сац и сам за­гу­би у њој. Не сто­ји чвр­сто на те­ре­ну сво­је ствар­но­сти у ко­јој жи­ви и ко­ју по­зна­је, не го­во­ри ње­ним је­зи­ком, јер се пла­ши да му се не пре­ба­ци да ни­је са­вре­мен. Не усу­ђу­је се да ухва­ти не­ки жи­ви про­блем из про­це­са ра­ста јед­ног но­вог дру­штва у ко­ме је уче­сник, а ко­је те још ка­ко да­је сло­же­не ви­до­ве жи­во­та, јер се бо­ји да му се не при­го­во­ри да уз­ди­же ве­ру у чо­ве­ка, а то ни­је са­вре­ме­но. Та ве­за са пра­вим са­др­жа­јем жи­во­та, ве­за са чо­ве­ком ко­ји вр­ши ре­во­лу­ци­нар­на де­ла, ве­за са ње­го­вом ду­хов­ном сна­гом, обе­ле­же­на је као схе­ма, као не­што што при­па­да ни­жим сфе­ра­ма умет­но­сти у ли­те­ра­ту­ри. Упро­шће­но ре­че­но у ви­шим сфе­ра­ма је смрт и не­га­ци­ја чо­ве­ка, у ни­жим жи­вот и афир­ма­ци­ја људ­ске ег­зи­стен­ци­је и људ­ског ду­ха.

Пред­ста­ва о са­вре­ме­ном чо­ве­ку као ве­сни­ку смр­ти, про­па­сти људ­ског ро­да, као по­том­ку Јо­ва ко­ји се још увек му­чи у па­клу зе­маљ­ског ја­да, уве­де­на је у на­шу ли­те­ра­ту­ру да по­ти­сне из ње пред­ста­ву о чо­ве­ку на­шег вре­ме­на, на­ше епо­хе ре­во­лу­ци­је, о оном чо­ве­ку ко­ји ни­је као пи­сац књи­ге ‘Ђа­во­ли до­ла­зе’ уле­тао ду­шев­но по­ре­ме­ће­но у ре­до­ве та­ли­јан­ске оку­па­ци­је да су­ма­ну­то де­мон­стри­ра екс­пло­зи­ју сво­је од­ва­жно­сти, већ је пу­ном сна­гом сво­је све­сти и ду­ха до­крај­чио оно зло ко­је је обес­це­њи­ва­ло људ­ске вред­но­сти.“

То је био Гли­го­ри­ћев про­лећ­ни по­здрав, у април­ском бро­ју Са­вре­ме­ни­ка за 1956. го­ди­ну, но­вој срп­ској про­зи и мла­дом, а већ „ту­ђем“ Ми­о­дра­гу Бу­ла­то­ви­ћу.

Та­ко је нео­бич­ни ци­клич­ни раз­вој­ни пут јед­не суд­би­не, за­тва­ра­ју­ћи круг, до­дир­нуо ин­стан­цу ко­ја је не­ка­да би­ла по­вод то­ли­ким не­га­тив­ним емо­ци­ја­ма: чо­век ко­ји се под­сме­вао ро­до­љуп­ци­ма што у Бо­дле­ру ви­де тур­ског или аустриј­ског шпи­ју­на, сам је по­стао ро­до­љу­бац што тра­жи под одо­ром пе­сни­штва ка­пи­та­ли­стич­ке шпи­ју­не. Гли­го­ри­ће­во Ту­ђе – би­ло је осу­да и пре­су­да. По узо­ру на Скер­ли­ћев на­ср­тај на Ди­со­во ту­ђе, усле­дио је на­ср­тај, ни­шта ма­ње не­ми­ло­ср­дан (и не­пра­ве­дан), на Бу­ла­то­ви­ће­во ту­ђе.

Та­ко се Гли­го­рић још у јед­ној тач­ки „иден­ти­фи­ко­вао са агре­со­ром“ (не­бу­квал­но и услов­но ко­ри­стим по­зна­ти тер­мин из пси­хо­ло­ги­је – „иден­ти­фи­ка­ци­ја са агре­со­ром“[30]). Они ко­ји су нар­ши­ли иди­лу мир­ног учи­тељ­ског до­ма на об­рон­ци­ма Ава­ле, би­ли су „ка­жње­ни“ на на­чин ко­ји по­зна­ју са­мо сло­же­ни и мут­ни ла­ви­рин­ти људ­ске пси­хе. За­у­зев­ши ме­сто сво­јих љу­тих про­тив­ни­ка на го­то­во свим пунк­то­ви­ма умет­но­сти, на­у­ке и мо­ћи, Гли­го­рић је де­ли­мич­но пре­у­зи­мао и ме­то­до­ло­ги­ју књи­жев­не ана­ли­зе Јо­ва­на Скер­ли­ћа (у Срп­ским ре­а­ли­сти­ма) ко­ја му је у мла­до­сти та­ко­ђе би­ла стра­на, а по­но­вио је и ри­ту­ал­но при­би­ја­ње на крст пе­сни­ка због им­пор­то­ва­ња ту­ђег, исто оно ри­ту­ал­но жи­го­са­ње осе­тљи­ве пе­снич­ке ду­ше због ко­јег је ди­зао гне­ван глас про­те­ста у Ди­со­вом слу­ча­ју, због ко­јег се не­ми­ло­срд­но об­ру­ша­вао на ели­ту, ви­нов­ни­ке не­прав­де и по­сед­ни­ке за­стра­шу­ју­ће мо­ћи.

(Пе­тар Џа­џић, Ho­mo Bal­ca­ni­cus, Ho­mo He­ro­i­cus, БИГЗ, Бе­о­град 1987, 267–295)


[1] Ве­ли­бор Гли­го­рић, Ма­тош–Дис–Ује­вић, Бе­о­град 1929; Зо­ран Ми­шић, Срп­ска књи­жев­на кри­ти­ка, Бе­о­град 1958, 286–298.

[2] У ко­мен­та­ру књи­ге иза­бра­них Гли­го­ри­ће­вих тек­сто­ва, Ха­ти­џа Кр­ње­вић с пра­вом ис­ти­че: „Гли­го­ри­ће­ви есе­ји Ма­тош–Дис–Ује­вић озна­чи­ли су озби­љан ко­рак пре­ма по­е­зи­ји“ а „на­ро­чи­то пр­ва два есе­ја“; „У њи­ма се Гли­го­рић са­свим при­бли­жио ства­ра­лач­кој књи­жев­ној кри­ти­ци“ (Х. Кр­ње­вић, „Од пам­фле­та до мо­но­гра­фи­је“, пред­го­вор у књи­зи Кри­тич­ки ра­до­ви Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа, Срп­ска књи­жев­на кри­ти­ка, књи­га 18, Ма­ти­ца срп­ска – Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Но­ви Сад – Бе­о­град 1983, 15, 18). Об­у­хва­тан текст Ха­ти­џе Кр­ње­вић да­је до­сад нај­пот­пу­ни­ју и нај­тач­ни­ју оце­ну Гли­го­ри­ће­вог кри­ти­чар­ског опу­са. Раз­ли­ку­ју­ћи тек­сто­ве, кри­ти­ча­ре­ве књи­жев­не мла­до­сти, „за­ни­мљи­ве, пу­не мла­да­лач­ке све­жи­не и оштри­не уоча­ва­ња, на ко­је ће чи­та­лац доц­ни­је ми­сли­ти са но­стал­ги­јом“, оне из ка­сни­јег пе­ри­о­да ка­да је из­гу­био „го­то­во све стил­ске од­ли­ке и јет­ки шарм ра­них за­пи­са“, Х. Кр­ње­вић ука­зу­је на јед­ну не­сва­ки­да­шњу ево­лу­ци­ју ко­ја је усло­ви­ла про­ме­ну не са­мо у сти­лу, не­го, ре­кли би­смо, и у мен­та­ли­те­ту кри­ти­ча­ре­вом. Та два би­ћа – Гли­го­рић из мла­дих да­на и Гли­го­рић из фа­зе сво­је књи­жев­не ду­го­трај­не зре­ло­сти – го­то­во да ви­ше не­ма­ју ни­чег за­јед­нич­ког. Ци­та­ти Гли­го­ри­ће­вих тек­сто­ва узе­ти из књи­ге Кри­тич­ки ра­до­ви Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа има­ју озна­чен број стра­ни­це у за­гра­ди.

 [3] Ве­ли­бор Гли­го­рић, Кри­ти­ке, Бе­о­град 1926, 16.

 [4] Исто, 17.

 [5] Исто, 26.

 [6] Исто, 22.

 [7] Исто, 24–25.

 [8] Исто, 26.

[9] Исто, 22–23.

 [10] Ве­ли­бор Гли­го­рић, „Ми­лан Бог­да­но­вић“, Рас­кр­сни­ца (Бе­о­град), 9 (I/1922), 42.

 [11] Те и слич­не гру­бо­сти, из­раз јед­не ра­то­бор­но­сти ма­ло спо­ји­ве с пој­мом кул­ту­ре, има­ју ко­рен не са­мо у на­шим на­ра­ви­ма не­го и у са­кро­сант­но­сти чи­но­ва ко­је нам је за­ве­штао Вук Ка­ра­џић. По­зна­то је да се ње­го­ва Дру­га ре­цен­зи­ја срп­ска (1817), при­каз Ви­да­ко­ви­ће­вог Љу­бо­ми­ра у Јел­си­и­ју­му, узи­ма као да­тум ра­ђа­ња на­ше кри­ти­ке, а по­зна­то је да кри­тич­ко про­ми­шља­ње у овом тек­сту под­ра­зу­ме­ва и го­ми­лу увре­да, уни­жа­ва­ња и вре­ђа­ња ка­ко са­мог пи­сца та­ко и ње­го­вог де­ла. Књи­жев­ни ју­нак, а не ма­ње и ње­гов аутор, по­ка­зу­ју „ма­га­ре­ћу па­мет“, „пра­ви (су) ма­гар­ци“, „без­о­бра­зне бу­да­ле“, „бун­ца­ју као ба­бе у бо­ле­сти“, „пра­ве ма­гар­ци­ма сво­је чи­та­те­ље“, итд. Овај и ова­кав по­че­так срп­ске књи­жев­не кри­ти­ке слу­жио је као али­би све­му што је ка­сни­је у књи­жев­ној кри­ти­ци да­ва­ло оду­шке ши­ка­ра­ма на­го­на, што је кри­ти­ку схва­ти­ло и као на­чин да се не­ко – ка­ко би Вук ре­као – „ис­пцу­је“. Пи­шу­ћи о М. Ви­да­ко­ви­ћу Па­вле По­по­вић с пра­вом ис­ти­че да су до по­ја­ве Ву­ко­ве кри­ти­ке срп­ски књи­жев­ни­ци пи­са­ли не вре­ђа­ју­ћи је­дан дру­гог, и да је тај по­мир­љи­ви тон дао До­си­теј Об­ра­до­вић за ко­јим су по­шли оста­ли срп­ски књи­жев­ни­ци (Па­вле По­по­вић, Ми­ло­ван Ви­да­ко­вић, Бе­о­град 1934, 233–234). Ако је тај До­си­те­јев тон (пи­сао је о Му­шка­ти­ро­ви­ћу, Ор­фе­ли­ну, Ра­ји­ћу, Ђу­лин­цу, Стој­ко­ви­ћу, Со­ла­ри­ћу, Тр­ла­ји­ћу, Е. Јан­ко­ви­ћу и др.) од­већ „љу­бе­зан“ да би био истин­ска кри­ти­ка де­ла, Ву­ков тон, опет, био је при­ме­ре­ни­ји бо­ри­ли­шту не­ке дру­ге вр­сте, не књи­жев­ном. Вук је, и у овом по­гле­ду, ство­рио је­дан ка­сни­је ши­ро­ко рас­про­стра­њен и оп­ште при­хва­ћен мо­дел.

Гли­го­рић, имам ути­сак, ни­је во­лео да га кри­ти­ка но­ви­јег вре­ме­на под­се­ћа на кри­ти­чар­ску же­сти­ну ње­го­ве мла­до­сти. Ка­да сам, у свој­ству стал­ног књи­жев­ног кри­ти­ча­ра По­ли­ти­ке, по­во­дом Са­бра­них де­ла Ми­ла­на Бог­да­но­ви­ћа, на­пи­сао (1962) да је Бог­да­но­вић био „об­зи­ран и кад је од­ри­цао вред­ност де­лу“, а да смо „има­ли у ме­ђу­рат­ној кри­ти­ци јед­ног ви­те­за чвр­сте ру­ке ко­ји се про­сла­вио де­ле­ћи бу­бот­ке – Ве­ли­бо­ра Гли­го­ри­ћа; мо­жда за пу­бли­ку при­влач­ни­ја, та кри­ти­ка је ипак Гли­го­ри­ћа по­ста­вље­ног уз Бог­да­но­ви­ћа, чи­ни­ла бок­се­ром ко­ји се на­шао по­ред пе­сни­ка“ – Гли­го­рић је од­го­во­рио, та­ко­ђе у По­ли­ти­ци (14. I 1962). Сма­трао је да је ње­го­во пи­са­ње из­ме­ђу два ра­та има­ло про­гре­си­в­но со­ци­јал­но обе­леж­је, да је би­ло усме­ре­но про­тив ду­хов­не ре­ак­ци­је и да он ни­је био ни­ка­кав бок­сер – са чим сам се ја, у свом од­го­во­ру, у на­че­лу – сло­жио. Ре­као сам: „Бог­да­но­ви­ћа, о ко­ме сам пи­сао као о кри­ти­ча­ру, и за ко­га се ко­нач­но зна да је кри­ти­чар, на­рав­но да не сма­трам пе­сни­ком, у оној ис­тој ме­ри у ко­јој ни Гли­го­ри­ћа не сма­трам бок­се­ром. Ка­да је­дан по­зна­ти кри­ти­чар на­зи­ва Тол­сто­ја ве­ли­ким ста­блом ру­ске књи­жев­но­сти, он сва­ка­ко не ми­сли да је Тол­стој од др­ве­та. С дру­ге стра­не, не ве­ру­јем да ће Гли­го­рић по­ре­ћи да је из­ве­сна не­га­тор­ска же­сти­на би­ла јед­на од до­ми­нант­них цр­та ње­го­вог пред­рат­ног кри­ти­чар­ског про­фи­ла, и то не са­мо ка­да се ра­ди­ло о идеј­но-ре­гре­сив­ним тен­ден­ци­ја­ма. Под­се­ти­ћу га да је, ре­ци­мо од­ри­цао и ли­те­рар­не вред­но­сти јед­ном пи­сцу као што је Иво Ан­дрић“ (По­ли­ти­ка, 21. I 1962; цит. пре­ма: П. Џа­џић, Из да­на у дан, II, Бе­о­град 1976, 292). Ти­ме је по­ле­ми­ка за­вр­ше­на.

А ни­је да се ни­је има­ло шта ре­ћи. Ре­ци­мо: Си­ма Пан­ду­ро­вић је за Гли­го­ри­ћа пред­ста­вљао „жу­ти лист на­ше књи­жев­но­сти, пр­љав­шти­ну ње­ног ду­ха“. „Па­ла­нач­ки при­тво­ран, Пан­ду­ро­вић све сво­је пр­љав­шти­не да­је на из­вр­ше­ње не­при­мље­ном пе­сни­ку Жив­ку Ми­ли­ће­ви­ћу“ ко­ји „те пр­љав­шти­не вр­ши пре­ко По­ли­ти­ке“. „Пра­вим сво­јим пе­сма­ма Пан­ду­ро­вић је про­сла­вио кре­тен­ство“, а Пан­ду­ро­ви­ће­ву по­е­зи­ју уоп­ште кра­си „ат­мос­фе­ра мо­зга и осе­ћа­ња, јед­на вр­ста кре­тен­ства ду­хов­ног жи­во­та“ (Ве­ли­бор Гли­го­рић, „Си­ма Пан­ду­ро­вић“, Рас­кр­сни­ца, 16 /II, 1924/, 42–47). С. Кор­дић је „пси­хо­пат ко­га на­гон те­ра да ло­ги­ци­ра а ко­ји сво­је па­то­ло­шке на­сту­пе сма­тра за ме­си­јан­ски по­зив“. „Г. Кор­дић је ро­ђен са на­ка­зном гла­вом ко­ја би хте­ла да у сво­ме во­лу­ме­ну са­мо мо­згом из­жи­ви ње­гов жи­вот“ (Ве­ли­бор Гли­го­рић, „С. Кор­дић: Умет­ност и не­у­мет­ност“, Рас­кр­сни­ца, 13–14 /II, 1924/, 80–82). О Бог­да­ну По­по­ви­ћу ко­ме за­и­ста фај­тер­ски, не­пре­кид­но „ис­пум­па­ва ва­здух“, на­и­ла­зи­мо и ова­кву ре­че­ни­цу ко­ју сва­ка­ко не мо­же­мо сма­тра­ти обра­сцем де­ли­кат­но­сти: „Овог пре­ста­ре­лог цр­ва пре­га­зи­ће не­кад точ­ко­ви исто­ри­је и ми сум­ња­мо да ће икад не­што осим гад­не слу­зи из ње­га ис­те­ћи“ (Ве­ли­бор Гли­го­рић, „Ла­кеј­ство једнoг Ака­де­ми­ка“, Рас­кр­сни­ца, 11 /II, 1924/, 63).

[12] Ве­ли­бор Гли­го­рић, Ми­лан Бог­да­но­вић, 44.

[13] Ве­ли­бор Гли­го­рић, „Бран­ко Ла­за­ре­вић: Им­пре­си­је из књи­жев­но­сти“, Рас­кр­сни­ца, 13–14 (II/1924), 70–80.

 [14]  Ве­ли­бор Гли­го­рић, „Ст. В. Жи­ва­ди­но­вић: Љу­ди и до­га­ђа­ји“, Рас­кр­сни­ца, 1924, 13–14 (II/1924),84.

[15] Не би ли се све кре­ну­ло ма­ло дру­га­чи­јим то­ко­ви­ма да је вре­ме ко­је је тра­ћио на Прав­ном, по­том у по­ме­ну­тој чи­нов­нич­кој слу­жби, Гли­го­рић ис­ко­ри­стио за те­мељ­ни­је про­у­ча­ва­ње књи­жев­но­сти, па и са­мог (на­шег) је­зи­ка? Не­ре­дов­но, „рат­но“ гим­на­зиј­ско шко­ло­ва­ње у ту­ђи­ни, по­том сту­диј јед­не на­у­ке та­ко да­ле­ке књи­жев­ној на­у­ци и књи­жев­но­сти са­мој, и те ка­ко се од­ра­зи­ло на Гли­го­ри­ће­во пи­са­ње, на ње­го­ве кри­ти­чар­ске до­ме­те. Као и увек ка­да из­о­ста­не не­ка еле­мен­тар­на ка­ри­ка у обра­зо­ва­њу, ство­ри се зев ко­ји је по­сле ве­о­ма те­шко пре­мо­сти­ти. Та­ко се до­го­ди­ло да је Гли­го­ри­ћа стал­но пра­ти­ла, да та­ко ка­жем, из­ра­жај­на не­си­гур­ност, про­ис­те­кла и из не­до­вољ­ног по­зна­ва­ња за­ко­ни­то­сти и нор­ми на­шег књи­жев­ног је­зи­ка. Ни­је реч са­мо о оном, и те ка­ко бит­ном, нео­се­ћа­њу за је­зич­ке ни­јан­се.

То је и до­ве­ло до ма­ли­ци­о­зне али умно­го­ме тач­не, не­по­штед­не је­зич­ке ана­ли­зе Гли­го­ри­ће­вог „стил­ског на­по­ра“ ко­ју је са­чи­нио Ми­ло­ван Да­ној­лић (Де­ло /Бе­о­град/, 4 /XX, 1974/, 482–488). Мно­го об­зир­ни­је (су­штин­ски и пра­вед­ни­је), Ха­ти­џа Кр­ње­вић та­ко­ђе го­во­ри о „те­о­риј­ској не­си­гур­но­сти и не­из­гра­ђе­но­сти“ (10) и ту не­из­гра­ђе­ност с мно­го так­та тра­жи у ра­зним сло­је­ви­ма Гли­го­ри­ће­вог пи­са­ња.

[16] Ди­ми­три­је Гли­го­рић-Со­ко­ља­нин об­ја­вио је две збир­ке пе­са­ма: Пе­сме, Бе­о­град 1901, и Пе­сме, дру­ги део, Бе­о­град 1906. По­ред по­е­зи­је об­ја­вио је и тек­сто­ве дру­ге вр­сте: Сли­ке из устан­ка, 1910, и Пред учи­тељ­ским до­мом, Бе­о­град 1910. Као и ње­гов ко­ле­га, та­ко­ђе учи­тељ-пе­сник, Ми­ло­рад Пе­тро­вић Се­љан­чи­ца, Со­ко­ља­нин је об­ја­вљи­вао и ђач­ке чи­тан­ке, као и при­руч­ни­ке за основ­не шко­ле.

[17] Бог­дан По­по­вић, „Оце­на на I све­ску Пе­са­ма Д. Гли­го­ри­ћа Со­ко­ља­ни­на“, Срп­ски књи­жев­ни гла­сник, 1 (V/1902), 143–146.

[18] Јо­ван Скер­лић, „Је­дан за­доц­не­ли пе­сник, Пе­сме Дим. Гли­го­ри­ћа Со­ко­ља­ни­на“, у књи­зи: Пи­сци и књи­ге, IV, Са­бра­на де­ла, књ. IV, Бе­о­град 1964, 167.

 [19] Исто, 167–168.

[20] Исто, 171.

 [21] Исто, 170.

[22] „Је­дан без­об­зи­ран сту­дент – пи­ше др Ми­ло­рад Па­вић – ко­ји је као сти­пен­ди­ста у Ла­во­ву и Пе­тро­гра­ђу по­ха­ђао нај­ви­ше на­уч­не ин­сти­ту­ци­је и сла­вјан­ство­вао да­ле­ко од Ср­би­је, пре­ба­ци­вао је не­до­ста­так па­три­о­ти­зма јед­ном Во­ји­сла­ву Или­ћу у тре­нут­ку ка­да је овај пи­сао Гра­ђан­ску вр­ли­ну, Ма­скен­бал на Руд­ни­ку и Да­ни­је­ла. Је­дан не­до­вољ­но озби­љан млад чо­век пр­сио се са од­сто­ја­ња од не­ко­ли­ко хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра сво­јим пр­ко­ше­њем ре­жи­му у Ср­би­ји, и у те­жњи за јев­ти­ном по­пу­лар­но­шћу за­ме­рао јед­ном пра­вом пе­си­ни­ку што и сам та­ко не чи­ни, у вре­ме ка­да је Илић тај рат ко­ли­ко-то­ли­ко сам пре­ту­рио пре­ко гла­ве“ (Ми­ло­рад Па­вић, „Пред­го­вор“, у књи­зи: Са­бра­на де­ла Во­ји­сла­ва Или­ћа, I, Бе­о­град 1961, 131).

[23] На­ве­де­но пре­ма: Јо­ван Скер­лић, „Ср­би сви и сву­да“, у књи­зи: Срп­ска књи­жев­ност у књи­жев­ној кри­ти­ци, Епо­ха ро­ман­ти­зма, при­ре­дио: Зо­ран Глу­шче­вић, Бе­о­град 1972, 25.

[24] Исто, 26.

[25] В. Илић, Са­бра­на де­ла, II, 271.

 [26] На­ве­де­но пре­ма: Дра­ги­ша Ви­то­ше­вић, Срп­ско пе­сни­штво, I, 1901—1914, Бе­о­град 1975, по­гла­вље „Про­тив од­на­ро­ђа­ва­ња“, 272–275.

[27] Исто, 274.

 [28] По­шаст ту­ђег, сва­ка­ко је бољ­ка ши­рих ју­го­сло­вен­ских про­сто­ра. Та­рас Кер­ма­у­нер пи­ше: „Пре­шер­ну, Цан­ка­ру, Пре­жи­ху, Во­ду­шку, Зај­цу, Ша­ла­му­ну, Ла­јов­цу, Ко­го­ју, Остер­цу, Ра­мов­шу, Ја­ко­пи­чу, Чер­ни­го­ју, Кре­га­ру, Бер­ни­ку, Плеч­ни­ку, Рав­ни­ка­ру, Чо­пу, Пир­јев­цу, Ти­не­ту Хри­ба­ру, Ур­бан­чи­чу и мно­го­број­ним сло­ве­нач­ким ства­ра­лач­ки нај­вред­ни­јим кул­тур­ним рад­ни­ци­ма ет­но­цен­три­сти су пре­ба­ци­ва­ли да ни­су до­ма­ћи, да уно­се дух ту­ђи­не, по­го­то­ву за­пад­них то­ко­ва. Пред­ла­жем да из­да­мо збор­ник – ан­то­ло­ги­ју – тих пре­ба­ци­ва­ња; мо­гла би да по­ста­не јед­на од нај­зна­чај­ни­јих сло­ве­нач­ких од­гој­них књи­га“ (Т. Кер­ма­у­нер, „Ме­се­ци са днев­ни­ком“, Књи­жев­ност /Бе­о­град/, 7–8 /XXXVI, 1981/, 1380).

 29] У ства­ри, би­ле су то пр­ве при­че у ко­ји­ма се ја­вља да­нас већ то­ли­ко при­су­тан свет бу­ла­то­ви­ћев­ске ствар­но­сти. Је­два по­сто­је­ћи соц­ре­а­ли­стич­ки пе­ри­од овог ауто­ра, као и евен­ту­ал­не пи­са­не тра­го­ве из тог пе­ри­о­да, ва­ља­ло би за­не­ма­ри­ти. Об­ја­вљи­ва­њу при­по­вет­ке О сре­ћи и не­сре­ћи у НИН-у, ли­сту ви­ше­стру­ко аван­гард­ном у пе­де­се­тим го­ди­на­ма, прет­хо­дио је кон­курс за ли­те­рар­но ства­ра­ла­штво на Бе­о­град­ском уни­вер­зи­те­ту. У жи­ри­ју за про­зу би­ли смо проф. Кре­ши­мир Ге­ор­ги­је­вић, Зо­ран Га­ври­ло­вић и ја. На за­вр­шни са­ста­нак жи­ри­ја Зо­ран Га­ври­ло­вић ни­је мо­гао до­ћи, али ме је овла­стио да га „за­сту­пам“. Про­фе­сор Ге­ор­ги­је­вић нај­пре ни­је хтео да по­ве­ру­је да се озбиљ­но за­ла­жем за при­чу О сре­ћи и не­сре­ћи, а из­дво­јио је као ку­ри­о­зи­тет – био је убе­ђен да при­ча до­ла­зи не из ли­те­рар­них не­го из бол­нич­ких (луд­нич­ких) кру­го­ва и да је ша­ље „нај­лу­ђи ме­ђу лу­да­ци­ма“. Ме­ђу­тим, ка­ко је мој глас вре­део два гла­са, про­фе­сор се по­ми­рио са де­мо­крат­ским на­че­лом. При­ча је до­би­ла на­гра­ду. Та­ко је до­спе­ла и на ступ­це НИН-а.

 [30] „Иден­ти­фи­ка­ци­ја са агре­со­ром“ спа­да у од­брам­бе­не ме­ха­ни­зме лич­но­сти (ра­ци­о­на­ли­за­ци­ја, ин­су­ла­ци­ја, по­ти­ски­ва­ње, ре­ак­ци­о­на фор­ма­ци­ја итд.) и вр­ста је од­брам­бе­них ин­ден­ти­фи­ка­ци­ја. Ево де­фи­ни­ци­је ко­ју да­ју Деј­вид Креч и Ри­чард Крач­филд: „Па­ра­док­сал­но зву­чи, али мо­гу да по­сто­је од­брам­бе­не иден­ти­фи­ка­ци­је упра­во са оним по­је­дин­ци­ма или гру­па­ма ко­ји угро­жа­ва­ју осо­бу. Та­ква ‘ин­ден­ти­фи­ка­ци­ја са агре­со­ром’, ка­ко је она на­зва­на, слу­жи да се осо­ба ко­ја је угро­же­на пре­тво­ри у осо­бу ко­ја угро­жа­ва.“ По­ред оста­лог, ауто­ри на­во­де и при­мер из 1943. го­ди­не: за­тво­ре­ни­ци-ло­го­ра­ши иден­ти­фи­ко­ва­ли су се са сво­јим чу­ва­ри­ма Нем­ци­ма. То се ни­је сво­ди­ло са­мо на ко­пи­ра­ње спољ­њег из­гле­да и по­на­ша­ња већ и на при­хва­та­ње са­мих ци­ље­ва и вред­но­сти на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је. Што је нај­чуд­ни­је ти ло­го­ра­ши би­ли су об­ра­зо­ва­ни и ис­ку­сни љу­ди (Д. Креч, Р. Крач­филд, Еле­мен­ти пси­хо­ло­ги­је, Бе­о­град 1969, 671).

Advertisements