Мркић:ОГЛЕДИ: о поезији Мирослава Тодоровића

Књига ОГЛЕДИ О ПОЕЗИЈИ МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА
окупља огледе објављене у књигама:
Љупка језа пролазности пред вратима визије (СВЕН, Ниш,
2006), У мрежи Потоње верзије (СВЕН, Ниш,2008), и Три огледа
о поезији Мирослава Тодоровића (СВЕН, Ниш,2009).
У овом издању су исправљене штампарске грешке и други
пропусти присутни у претходим издањима.
Извршене су незнатне исправке у погледу композиционог
плана и обједињавања Огледа.
Књизи је придодат и Оглед: Поетичка драма у лирској аске-
зи Мирослава Тодоровића (О књизи песама: Ветар понад гора,
Unus mundus, 2010; СВЕН, Ниш, 2011).
Избор из критика о Мркићевом тумачењу поезије Мирослава
Тодоровића надопуњује књигу и доприноси њеној садржајности
– у овом случају тумачењу критике критиком.
Уводни текст књижевника Душана Стојковића отвара небо
Мркићевих гонетања поезије. И Речи…

ПРОБОЈ ИЗА ИЗА

Миодраг Мркић: О ПЕСНИШТВУ МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

Миодраг Мркић есејист је посебног кова. Са шездесетак година отпочео је да објављује књиге и штампао их је досад тридесетак.

• Не повинује се главним струјама наше књижевности. Држи до свог мишљења и своје хијерахије писаца. Има писце за које би се с правом могло рећи како су његови. Уз Мирослава Лукића и Богислава Марковића, и више од њих, то је Мирослав Тодоровић.У читавој серији написа / књига о овом писцу (поводом збирки Свети мученици, Потоња верзија, Спрам расутих звезда, Земаљско и небеско, После свега, Ветар понад гора) Мркић је изнео прегршт увида који су постали незаобилазни и без којих трешњевички и нишки песник не може бити протумачен како ваља. На нама јеовом пригодом да прибележимо како пише Миодраг Мркић и како пева Мирослав Тодоровић, или боље, када је о другоме реч, како по мњењу Миодрага Мркића то Мирослав Тодоровић чини. Метод писања студија Миодрага Мркића и више је него особен. О књигама он пише тако што их анализира готово ред по ред, свакако стих по стих. То је оно што је прижељкивао Богдан Поповић и због чега му се замерало поприлично, уз сметање са ума да је тај модел тумачења књижевних дела био увођење иманентне критике у критичарско позитивистичко море које се било разбашкарило посред наше и књижевне историје и књижевне критике. Свака Мркићева студија укључује у себе, ни мало прикривен, лајтмотивски понављан, полемички сасвим, критички до даске, обрачун са мртвим морем наше књижевности и стармалим тумачењима онога што је, сасвим незаслужено, најзначајнијим у њој проглашено: неосимболизмом, квази-постмодернизмом, таламбаским и новокомпонованим Светосављем и лажним, приручним и конјуктурним, родољубљем, шаблонским, литерарно мртворођеним. У Мркићевим рукама је критичарска метла и он њоме беспоштедно мете е да би уклонио оне који се паразитски шире диљем наше књижевности а да веома често писци, поготову значајни, никада нису ни били и да би ослободио место онима који, незаслужено у сенци, скрајнути, беспотребно дуго чекају својих пет минута е да би показали, и доказали, чак и неверним Томама, како у њима наша књижевност има своје праве величине. Потребно је скинути, богме и здерати, позлату са фалш величина не би ли се видело право књижевно злато којим наша литература нипошто није сиромашна. Мркић је убеђен како су писци о којима он пише писци који су – иако уочени нису као такви – писци који владају (или би, барем, то морао бити случај) нашом књижевном сценом. Они су они који њега,шпицеровски, продрмају, они с којима може и стилистички да се стопи толико да пише као из њихове коже, стављајући себе у њихову службу, омогућујући њиховом гласу да прозбори његовим устима и његовим духом. Они су модерни Дон Кихоти, но њихове ветрењаче су стварне. Уклети (они су на непрестаној њихалици између лудила и смрти, вечито између) су песници не само зато што их друштво таквим чини, већ и стога што говоре храбро, хируршки, о темама које су саме по себи довољно проклете: морално урушавање, напуштена села, бела куга, сиромаштво, пролазност, смрт… Веома често уводи се и компаратистички контекст у који се песници о којима се пише смештају. Често се у дигресијама баца и ново, дотад неприсутно, светло на проучаване писце. Довољно је, на пример, скренути пажњу на дужи екскурз у којем се пише о Тодоровићевој, вероватно несвесној, блискости са мистичарима. Есејиста о којем пишемо не либи се да пише и о супсидаријама (споредним деловима: библиографији, изгледу корица, празним странама, колофону, регистру итд.). Када се позабавио збирком Спрам расутих звезда, писао је једино о томе. Мркић се, стваралачки, „лепи” уз писце о којима подноси рачун, желећи њихово лирско да „преведе” у своје есејистичко.
• Признаје: „Увек и несвесно усвојим стилске одлике књиге о којој пишем.” Многобројни цитати омогућују нам да се упознамо, посебно са проучаваним песницима, чак и онда када у њихове збирке ни завирили нисмо. Прави су позив – ако нас убеде, а готово редовно то чине – да посегнемо за њима. Свој поступак, Мркић, уз помоћ промишљене синтагме, означава као „есејистичко фабулирање”. Исто изналази и у песмама Мирослава Тодоровића. Мркић говори о својим студијама као о есејистичким фрагментима. Не допушта им да се ужлебе у унапред припремљена, компромисна и удобна критичарска гнезда из којих ће се слати похвале прехваљеним а олимпијски се заобилазити неправедно „прескакани” и занемаривани писци. Признаје да је боловао од „расула мисли”, опширности, „композиционе гломазности”. Иако су ове самокритике делимично тачне, оно што је за есејисту о којем пишемо карактеристично и значајно успева да им се уклони и да нам понуди свеж, намерно лајтмотивски, лагани, меандрирајући, уз многобројне тобоже узгредне напомене, теоријске дискурсе,полемичке ескурсе, осврт на њих који самокритички уочено далеко превазилази, те нам сваки писац о којем Мркић пише, након ишчитавања Мркићеве књиге о њему, изгледа ближи и значајнији него што нам се чинио чак и онда када смо сами уронили у његово ишчитавање. Дешава се то стога што Мркић готово никада ништа не пропушта што је од значаја за проучавану књигу и тумаченог писца. Ако понекад у детаљисању претера, Мркићу се никада не дешава да своју мисао и своје становиште не дотера до оне разине на којој се писац указује као на длану. Он сам признаје да не зна да пише приказе. Пореди их са новелама. Очито, он критичарски новелист није, но да ли је исти такав романсијер? Жели ли он новелу у роман да преобрати? Када би то хтео, очито би омануо, пошто то очигледно, и не само у његову случају, не бива. Његове књиге нама су више налик на циклусно организоване новеле које имају своју структуру, свој градацијски или – ово друго чешће – лајтмотивски устројен развој. И наслови његових књига о другима, једнако као и наслови од њега проучаваних књига, могу се третирати као својеврсни „монограми садржине”. Мркић издваја песме манифесте. Често их сам, творећи, изналази. Покушава њима да „покрије” читаву збирку. Склапање манифестних песама уз коришћење стихова аутора о којем пише Мркић одређује као дадаистичко – надреалистичку монтажу која нам нуди увид у поетику песника о којем је реч. Читава збирка је онда полигон за изналажење стихова који ће потом, попут пазли, бити сређене, компоноване. Читаво Мркићево бављење књижевном критиком могли бисмо окарактерисати као реаговање књигом на књигу. Или: књигом из књиге. „Формула” његове критичарске активности била би: огледати се у другом. Или: пронаћи себе у другоме. Онога ко му не пружа могуђност закритичарско емпатичко уживљавање, он заобилази као књижевно тело страно његовом критичарском сензибилитету. Шта је Мирослав Тодоровић по Миодрагу Мркићу? Најпре, „аскет лире”, али такав да његова аскеза, не ретко, поприма и одлике, својеврсне, антиаскезе. Песник чија је лирика симбиоза лирског, епског и драмског. У неколиким његовим књигама Мркић откри- ва читаву драмску структуру. Пише о јединствима места, време- на, радње, тона и интересовања присутним у њима. Мирослав  његов лирски јунак лирски прича о драмски напетим, егзи- стенцијалним ситуацијама у којима се обрео: остарео, у пустоши родног краја али и опустошености живота уопште, седи за столом са смрћу која је искорачила из прикрајка и заиграла бергмановску шаховску партију чији је победник унапред познат. И оно што би могло бити наш кец у рукаву – сећања на лепо које је било и у ко- јем смо били – искрзало се сасвим и загубило у мори снова-мора. Лирика Тодоровића, изнад свега, јесте „поетичка драма”. Тешко је наћи у модерној српској поезији песника који се толико „отворио” драмском. Нипошто не нападно, у прса ударајуће, већ трагично, резигнирано, рефлексивно. Мисао Тодоровића – а његова лирика је рефлексивна, метафизичка у најбољем смислу те речи, толико метафизичка да се у најбољим својим тренуцима, на својим врхунцима, чак и у антиметафизичку поезију преобраћа – не може се, а да се песма не „разбије”, разлучити од емоција. У његовим песмама срце мисли, а мисао осећа. Мркић открива „реалну метафизику” (утолико она и од- ступа од уобичајене метафизике) у песништву песника о којем пише. Његову елегичност (песник се непрекидно завичају, и завичајном, враћа не би ли њиме своју душу нахранио тугом) која је – и не само она – извор и уточиште – њене „трансцендентне граматике”. Лирско варирање, лајтмотивско кружење – и стихова, и песничких слика, и симбола, и песама, чак и читавих збирки – постало је заштитни знак његове лирике. На моменте, она поприма – у последњим збиркама све више – есејистички тон. Дубином промишљених стихова песник размиче границе жанра и његова лирика постаје есејистичка лирика у најбољем смислу те речи, а есејистичка лирика она је која је – ма колико у нашој средини и песници и критичари поезије не били тогасвесни у довољној мери – обележила последње деценије прошлог и прву века у којем јесмо (довољно је присетити се Мирослава Лукића, Бошка Томашевића, Зорана М. Мандића). Опсесивне теме које доминирају Тодоровићевом познијом лириком, једнако као и лириком свих значајни(ји)х наших и светских песника оне су које „отварају” поглед на Апсолут: Тишина, Празнина, Вечност; Нестајање („језа нашег нестајања”), осећање (Не)бића. То је координантни систем у којем се мрежи, и размрежава, Тодоровићева поезија. О томе управо и пише Мркић, и поред тога што је апсолут оно што га „сможди, ужасава”. Тодоровић је, у исти мах, и старац и странац у родном месту. Бескореник у окоровљеном простору. Остаје му само да се укорени у Природу, а по Мркићу, „Божанско поезије је у природи”. Да омогући њој да њиме прозбори. Тодоровић је песник који се есхатолошки, дискретно хришћански, оглашава. Његова поезија збори о драми психологије стварања. У срцу су јој симболи и, посебно, синестезије. Песник успева непрестано да варира сноп мотива а да се притим не понавља. Прави је, и један од најбољих које свеколика српска поезија има, песник нијанси. Тежи ка безречној песми. Чести астероними својим трима звездицама симболишу небо, а сама Тодоровићева поезија, њихана ветром (једним од кључних симбола који се у њој находе), високо је узнета ка небу. Пристиже не ретко до оне висоравни до које је Душан Матић стизао следећи Блез Паскала, на којој се са звездама самим може завргнути разговор.  конски, пише о аутентичним и исконским песницима. За њега то Мирослав Тодоровић, ван сваке сумње, јесте. И за нас је то Мирослав Тодоровић, и пре Мркићевих текстова – књига, био. Када се нађу истински песник и умни тумач поезије добија се прави Пробој иза иза. Највише што значајна поезија може да понуди. Највише што права критика у правој поезији уме да изнађе. И ласерски осветли.                                                            Душан Стојковић

______________________________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41.09-1 Тодоровић М.

МРКИЋ, Миодраг, 1932-

Огледи о поезији Мирослава Тодоровића /

Миодраг Мркић. – Ниш : Свен, 2011 (Ниш :

Свен). – 326 стр. : фотогр. ; 21 cm

Ауторова слика. – О песнику: стр. 316-317. –

О есејисти: стр. 318-321. – Садржи и: избор

из критика о Мркићевом тумачењу поезије

Мирослава Тодоровића.

ISBN 978-86-7746-308-3

a) Тодоровић, Мирослав (1946-) – Поезија

COBISS.SR-ID 187202828

_______________________

С А Д Р Ж А Ј

Душан Стојковић: Пробој иза иза…………………………………………………5
ЉУПКА ЈЕЗА ПРОЛАЗНОСТИ ПРЕД ВРАТИМА ВИЗИЈЕ
Оглед о књизи песама После свега…………………………………………....11
I УВОДНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ ………………………………………………………..13
Неуспео бег од осећања пролазности………………………………………….13
Није лако песницима ПОСЛЕ СВЕГА………………………………………13
Пут до Вечности, Нигдине води кроз самобитаки тубитак………….15
Жанровска локализација ПОСЛЕ СВЕГА……………………………………16
II РАЗРАДНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ………………………………………………………19
У посвети примерка ПОСЛЕ СВЕГА………………………………………….19
Пролошке три песме……………………………………………………………..20
Из САДА у жаришта 17 плакања
(У ланцу 17 лирски карика)………………………………………………………23
Обриси Не(бића), суштине тишине, Нигдине………………………………43
Писмо о томе…………………………………………………………………………….43
Лирска побуна против времена………………………………………………..46
ПОСЛЕ СВЕГА – књига тајних спремишта……………………………..52
Проклети песници и мистици нам помажу………………………………53
Зубља песника осветљава таме………………………………………………..53
Тумачи мистике нам помажу…………………………………………………….57
Поетика синонимије појма Тишине, Нигдине………………………….63
Поетичка драма и драма есејисте о ПОСЛЕ СВЕГА……………………64
Дијалектика Тишине, Вечности……………………………………………….65
III ВАРИЈАЦИЈЕ ФАНТОМСКОГ ЗАКЉУЧКА……………………….65
Извесни архетип………………………………………………………………………..66
Бежање од Не(бића)………………………………………………………………….68
Магични реализам…………………………………………………………………….70
Радост стварања и постојања у сенци Нигдине………………………….71
Поезија науке и наука поезије……………………………………………………..71
Завидно место……………………………………………………………………………73
РЕЗИМЕ……………………………………………………………………………………74
НАПОМЕНА (Значење не/бића/)………………………………………………..75
У МРЕЖИ ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ
Оглед о књизи песама Потоња верзија…………………………………….77
Филозофско провоцирање увода……………………………………………..79
Бежећи од себе нађох Себе………………………………………………………81
Импресије и коментари………………………………………………………..82
ЗЕМАЉСКО И НЕБЕСКО……………………………………………………112
Поговор – Модерни песник апокалипсе………………………………….122
Поноћ 2158. ……………………………………………………………………………125
Жиим као метак у пушчаној цеви…………………………………………….127
Распра – другачије ‘’виђење’’, ‘’читање’’…………………………..129
Мирослав Лукић: У спомен на палму у оази Терер…………..132
Сава Пенчић: Дихотомно виђење ствари……………………………….136
Горан Максимовић: У мрежи палимпсеста……………………………….138
Иванка Косанић: Лирско казивање о палимпсесту……………………144
Драгиња Урошевић: Фрагменти света …………………………….147
Из подземне, тајне критике……………………………………………………….153
APPENDIX……………………………………………………………………..157
Добрило Ненадић: Драги Мирославе…………………………………………158
Данило Николић: Драги Мирославе, поштовани
пријатељу…………………………………………………………………………………159
Мирослав Тодоровић: Потоња верзија………………………………………160
ПОЕТИКА У МРЕЖИ НЕБЕСКЕ МЕХАНИКЕ
Оглед о књизи песама Земаљско и небеско………………………………..163
Смисао бесмислених питања (Физика мистике и мистика
физике……………………………………………………………………………………165
У мрежи манифест (програмских)мотива ………………………………..169
У жаришту поетичке драме (Сенке ирационалних
вруља) …………………………………………………………………………………….171
Уместо закључка …………………………………………………………………….176
РЕАЛНА МЕТАФИЗИКА ТЕРЕНАЦА
Оглед о књизи песама Свети мученици……………………………………..179
„Запесмењивање“ или кристализација духа-душе песника………..181
Летописац Мирослав за/писује ………………………………………………..184
Реална метафизика теренаца, печалбара …………………………………..187
Социјална беда Светих мученика …………………………………………….190
На путу ка самој самоћи ………………………………………………………….192
Жене или мучена душа ……………………………………………………………196
Карактеристике поступка ………………………………………………………..201
Наслови и лирске ремарке………………………………………………………..202
Имена лирских типова……………………………………………………………..203
Свеска боје мутне воде…………………………………………………………….203
Закључак ………………………………………………………………………………..204
Из непослатог писма песнику Тодоровићу ……………………………….205
APPENDIX I.………………………………………………………………………….207
Добрило Ненадић: Драги Мирославе ………………………………………208
Васко Ивановић: Уважени пријатељу Мирославе Тодоровићу,
били ми здраво! …………………………………………………………………….210
Песме модре од живота (Васко Ивановић) ………………………………..211
Мирослав Тодоровић: Слово о збирци Свети мученици…………….216
СУПСИДИЈАРИЈЕ КАО ГЛАВНИ ИЗРАЗ СУШТИНЕ
СПРАМ РАСУТИХ ЗВЕЗДА
Оглед о књизи песама Спрам расутих звезда……………………………219
Читање…………………………………………………………………………………….220
„Читање“ и „виђење“ занемарују садржину ………………………………220
Смотра „споредних делова“ Рукописа живота ………………………….222
Ближе садржају ……………………………………………………………………….223
Ипак , нешто о главном делу књиге; Рецензија
рецензије ………………………………………………………………………………..224
Наслов – „Монограм садржине“ ………………………………………………225
Рецензије-елементи супсидијарија …………………………………………..226
Значај супсидијарија за лексикографију / Изазов вакта …………….228
На белини место „слепог материјала“ ……………………………………..229
Реч – светлост не признаје вакат, незапремљивост ……………………230
Корице Спрам расутих звезда ………………………………………………….231
Закључне варијације / После свега „Споредни делови
књиге“ нису споредни ……………………………………………………………..237
Књига!?…………………………………………………………………………238
ПОЕТИЧКА ДРАМА У ЛИРСКОЈ АСКЕЗИ
МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА
Оглед о књизи песама Ветар понад гора…………………………………..243
Увод………………………………………………………………………………………..245
Поетичка драма у књизи лирике Ветар понад гора………………….246
Богат тематско-мотивски регистар……………………………………………248
Лирска поетичка драма у књизи Ветар понад гора…………………..249
Лирска аскеза и просветљење…………………………………………………..258
L’Art poétique………………………………………………………………………….263
Нестајање „небеског“ народа……………………………………………………265
Мелиористичка „проклетост“…………………………………………………..272
Две рецензије збирке Ветар понад гора…………………………………….273
Ђуровићева рецензија………………………………………………………………273
Анушићева рецензија……………………………………………………………….274
Песник у чаролији бирократске мистификације………………………..275
Фрагменти о књижевном контексту…………………………………………. 277
Закључак у фрагментима………………………………………………………….287
Привид слободе мишљења……………………………………………………….290
ПРИЛОЗИ
Избор из критика о Мркићевом тумачењу поезије
Мирослава Тодоровића…………………………………………………………….293
Жарко Ђуровић: Појмовно као критичка постулација ………………294
Радомир Виденовић Равид: Језом језде песнички животи………….298
Сунчица Денић: Верзијалност Потоње верзије у мрежи
Миодрага Мркића …………………………………………………………………..300
Мирослав Лукић: Миодраг Мркић у мрежи Потоње верзије…….302
Душан Стојковић: Два огледа Миодрага Мркића о поезији
Мирослава Тодоровића…………………………………………………………….304
Радиша Драгићевић: У огледалу три огледа………………………………311
Напомена………………………………………………………………………………..315
О песнику ………………………………………………………………………………316
О есејисти ………………………………………………………………………………318
О књизи…………………………………………………………………………………..322

ЛеЗ 0004558