„У нашој традицији, запис је велико разгранато стабло, обележено крстом, које људи обилазе током литија, под којим држе верске обреде или се окупљају кад доносе важне одлуке. У источној Србији их називају и миро,јер се под њима мире завађене групе или појединци. Дрво је последњи извор хране, народна апотека, уз њега се одраста. Кад се подиже кућа или црква, уз њу ниче и стабло које лети пригушује сунчеве зраке, а зими обуздава хладне ветрове.
Мада у нас постоји много знаменитих и необичних стабала, ја сам се одлучио за десет.Поменуо бих цер „загус – запис“ под чијом разгранатом крошњом је у турском периоду радила судница (што је Светолик Ранковић описао у „Горском цару”),па горостасни бор код Милешевца (одавно је пао, али његово моћно стабло као да је имуно на трулеж и време) и врбупоред манастира Лешје, недалеко од Параћина, из које је неким чудом изникао дуд. А мештани су открили да топли напитак од лишћа овог дуда прија нероткињама“, пише Драган Боснић у Политикином Магазину (недеља 29. март 2009). Занимљив чланак; било би добро ако би једног дана прерастао у монографију, књигу; зашто да не, Боснићу?
Чланак је илустрован лепим илустрацијама тзв. „знаменитих стабала“, у штампаном издању Магазина. Са интернет издања могу се преузети само три фотографије. Преносимо их овде. Читаоцима који су пропустили ове недеље да прелистају Магазин, предлажемо да га потраже и прочитају. …
ПРОТИВОТРОВ 