Да ли су српски ренесанс и др Јован Скерлић, који је у том раздобљу заузимао једно врло, врло значајно место; нарочито оно професора енергије и будитеља и вође једне омладинске генерације, међу којима је било и врло бриљатних епигона тог ренесансног доба у коме су цветали сви цветови, довољно схваћени, схваћени на прави начин?
Одговор је – не. Зашто?
« …Овакакв какав је, он је био једна од водећих личности оне наше велике ренесансе 1895 – 1920, у којој су биле и тако велике фигуре какве су Иван Мештровић, Никола Тесла, Јован Цвијић,Мокрањац, и тако даље и тако даље до Пупина, Супила, Пашића, Аписа, Живка Павловића и, раније поменутих у односу на Скерлића, и било их је још врло много других овде не поменутих, по разним правцима сатире, комедије, етнографије, музике, војне уметности и других грана, и све тако до изванредне глуме Добриновића Пере и до глумачке комике Чича Илије Станојевића… Нарочито је потребно овде споменути средњи и последњи део тог ренесанса са Бором Станковићем, Ћипиком, Вељком Петровићем и другима ми, доцније са Ујевићем, који је највиши врх и домет југословенске лирике, са Андрићем, Крлежом и још неким другима….. Питање је велико… шта би било са Скерлићем да није, да тако кажем, тако рано погинуо.Он се увек налазио на граничној међи између литературе и политике…
Инетерсантно је за њега забележити да га ништа метафизичко и чисто филозофско није интересовало. Он је сав био овоземаљски, рационалан и, донекле, медитерански расположен. Подсмевао би ми се када бих помињао Кјеркегора, нарочито, Сведенборга, па и Ибзена за кога је наследио мржњу од свога учитеља Богдана Поповића…
…Сав савцат је био на земљи и од земље. У том смислу је потребно забележити да није био много одушевљен ни народном поезијом, јер му је она била сувише религиозна, митолошка, и такав је био и према фрескама и манастирима, и према целом фолклору. Његово врло рано социјалистичко васпитање одстранило га је далеко од тих наших појава и облика.Био је у ствари врло велики антитрадиционалиста. Били су му страни сви наши обичаји, нарочито црквени, и смејао се громким и даровитим беседама др Николаја Велимировића, и кад сам требао о њему да пишем за Гласник о Речима о свечовеку, просто ми је сугерирао да на то ударим…»
Тако пише Бранко Лазаревић, уредник «Крфског Забавника» и несуђени заменик на катедри Београдског универзитета Јована Скерлића. Дакле, имали смо Прву ренесансу, Лазаревић је описао и побројао њене актере.
Да ли је после 1920. године све отишло доврага? Можемо ли наслутити макар силуете Друге српске ренесансе? И ко би били њени актери? И докле траје та Друга српска ренесанса?
Да ли су се у овом 21. веку, сто година после смрти Јована Скерлића, појавили актери Треће српске ренесансе? Или су још увек недовољно видљиви, укривени сенкама тотализма и комунизма, аветима титоизма, и неописаним марифетлуцима и смрадом превртача, јањичара и камелеона?
Музеј Николе Тесле – постоји. Хвала Богу и добрим људима. Тако треба.А Музеј Михаила Петровића Аласа? Милутина Миланковића? Пупина? И најмање десетак других ренесансних духова – духова тзв. Прве српске ренесансе? (Скерлића, Лазаревића, и других?)
Да ли је упутно говорити о томе, о непостојању Музеја српске књижевности, на пример – у ово доба, у коме је једна поплава имала катастрофичан карактер?
Ко би данас да диже Музеј српских ренесансних духова? Сањари? Али, они нису у милости – ни државе, ни богате ни сиромашне (колико знамо). Ко онда? Филантропи? Српски филантропи – где су? Али упркос свему постоје, поред снова, и дубоки разлози за оснивање музеја српских ренесансних духова…
Хоће ли, и када, бити основани?Одустао сам, морам одмах признати, од скривеног и правог наслова овог рада – Српски ренесансни духови – јер је можда одвећ преширок, а могао би бити протумачен и као претенциозан и непрецизан…
«Ренесансни или универзални човек Балкана и Србије, Светозар Бркић, пише о Косовском боју и о Џемсу Џојсу», сведочи Владета Јеротић, у књизи Сећања (Ars Libri: Задужбина Владете Јеротића : Беокњига, Београд, 2010, 240 стр.; стр. 99). Доста година после одласка Светозара Бркића са овог света, Јеротић је осећао потребу, пишући поговор за Бркићеву књигу Одсутност, да поразговара са пријатељем кога је волео, сматрајући га, поред осталог, и за «Ренесансног српског човека» (стр. 102. нав. издања). Да ли у нашој култури и литератури има ренесансних духова после завршетка оне српске ренесансе коју је Б. Лазаревић датирао (1895 – 1920)? Ако у српској литератури и култури после 1945. године има још ренесансних духова, ко су они? Да ли их има и међу оним личностима којих се Господин Јеротић сећа у својим Сећањима? За оне који нису стигли ни да прелистају ни да прочитају Јеротићеву књигу да кажемо да овај неуморни полиграф пише о овим стваралачким личностима: Љубица Марић, Енрико Јосиф, Светомир Настасијевић, Светозар Света Бркић, Макс Еренрајх, Живорад Жижа Васић, Хуго Клајн, Миодраг Поповић, Тарас Кермануер, Меша Селимовић, и Добрица Ћосић.
Сигурно да их је било – тих ренесансних духова, и после 1920. године, и после 1950. године. Сликар Леонида Шејка, на пример. М. Главуртић.
Пријатељи ми повремено пишу и питају када и где ће бити подигнут „Музеј Немогућег Ратара“, који сам наводно обећао.Шта сам могао да иим одговорим, ја, српски писац скромног иметка? Написао сам једну књигу, која има такав један наслов, и тамо има одговор на та питања која ми стижу и из Србије и изван Србије.
„Музеј Немогућег Ратара“ је – саздан у Духу, где све почиње. Данас ми се ипак чини да би реалније било да подигнем један салаш у свом завичају, „Салаш Севераца“, где би се номинално гајиле козе и можда малине, дакле на планини (Звижд, Хомоље; може и Црна Трава, или Власина, околина Власине, може и прелепа планина „Радан“, и ако бих се ја питао, подигао бих тај салаш баш у оним селима која су далеко од прометних путева и аутострада, какво је село Драги Дел, или друга скоро сасвим запустела села Сврљига, Књажевца… ) Салаш мојих дедова је, током овог пролећа, иако зидан од тврдог материјала, однео набујали Пек. Оно што бих ја желео да сазидам , било би – баш зато – зидано на врху Нерезина, или на једном шубарастом брежуљку – миразу моје покојне мајке (Вратима Звижда), а не на несигурном терену – на обалама Пека, које једном у сто година задеси катастрофа неописивих размера. И тај би „Салаш“ био, верујем, такакв како га понекад видим у својим визијама, један од многих других српских истурених легата будућег Музеја ренесансних духова. Јер овде се овакве и сличне иницијативе примају са великим закашњењима и сумњама, неверицама; понекада треба да прође и читав један век, и можда читава два века, да се снови неких песника и визионара, остваре.
Да би био подигнут,рецимо, „Музеј Немогућег Ратара“, уз Дунав, или негде у тзв. „Новој Србији“ (Мита Ракић), потребно је много снова и визија, као и за „Академију алхемије“, па и музеј ренесансних духова! Српски богаташи га неће сазидати, али могли би удружени и имућнији појединци, визионари и велики људи, а не средњи људи, каквих је највише, и јуче и данас, и пре двеста година и пре двадесет година. Пријатељи ме убеђују да напишем књигу о српским ренесасним духовима, уверени да би она могла подстаћи моћне и успаване да одобре такав један пројекат, јер вероватно има много великих и напуштених зграда по великим градовима, као што и широм планинске Србије зврје на хиљаде и хиљаде хектара празних простора, без људи. Можда то и није толико апсурдно и глупо, јер као што из највећих болова ничу највеће радости, тако би и из тих понора минулог века и амбиса дисконтинуитета, опустошења, могао да се уздигне и један музеј ренесансних духова – српских ренесансних духова?
Управо сам , пишући одговор једном пријатељу, написао следеће: Прелиставам поново „Крфски Забавник“, тренутно један сјајан есеј Владимира Черине, о једном заборављеном песнику, Николи Томазеу, који је био Словен, за кога Черина мисли да је имао много више „песничке интуиције него научнога знања“. Допада ми се ова мисао Черине (објављена је 15. јуна 1918, подсећам у „Крфском Забавнику): „ Међу људима и онда када се они најмање познају, постоји кроз сва времена, једна тајанствена коресподенција између њихових мисли и осјећања; између Назаранчевих Рибара, на примјер, и Косовских Слијепаца. И кад се та осјећања и мисли сударе на пучини дана, година и столећа, онда је те мисли саградило вријеме: а ништа не зна више ни дубље но што нијемо вријеме зна…“.
Замислите тај Музеј ренесансних духова, српских ренесансних духова, који би био израз, најгрубље речено, коресподенције српских ренесансних духова, духова прве, друге и треће српске ренесансе. Да ли је то немо време наклоњено подизању музеја ренесансних духова?
То ја вас питам. Био бих вам захвалан када бисте ми одговорили и јавили ми се…
ПРОТИВОТРОВ 
You must be logged in to post a comment.