О СВЕТУ / МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ

Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски – сестре Соколовић (из Ивања са Радана, Мира и Шоле) (Бела Тукадруз)

Свет овај свет је сам по себи јер је свет Светога. Светци по њему добише име и светитељи. Све је Свет и Свет је Све. А Светост Његова држи га светим.

Ко на свет дође дошао је у светост из Светости Његове. И не сме да постане светован. Мора да остане светлост света јер је зато и послат у светогрђе на кушање.

Светлијег света од Божјега нема у шта светина не верује, већ по мраку пали чуче и фењере, лојанице и ломаче да себи осветли пут.

Тиме светина осветљава несвет и злосвет. И видело њено је чкиљаво и смрдљиво.

И само јој зуби засветлуцају у тами кад се на жртву насмеје. Тек је жртва са ломаче поштено осветли и огреје.

Свет је жртва јер те примио у себе да се просветиш и посветиш. Свет ти је жртвован и зато је – Свет, мој Светозаре, Светомире, Светиславе, Светоличе… Светојаде.

Свету се не може угодити, ал ти не угађај свету, ни веку, но само Светом, Светој Светлости Света.

Нек свет прича шта хоће по белом свету, ти живи у твом Свету и буди светлост од светлости света, светларниче и светиониче Света.

А свет је грађен по мери срца, да сав може у њега да се смести. То су светске ствари којима се вечно бавиш на овом и на оном свету.

Посветило ти се, дабогда.

 О ВОЉИ

Вољом Вољенога све ти је на вољу дато, и све си у невољу преобратио. Вољан да све буде по твојој вољи, извољеваш и вољност своју у самовољност облачиш.

И све ти се чини да је вољно за тебе – недовољно. Ни узвољно, ни низвољно – није ти довољно.

Није ти по вољи ни то што си још увек у Вољи Највољенијега, већ од невоље своје правиш зло и горе. Вољу своју стављаш изнад Воље Његове. И држиш да је воља света – Света Воља.

Вољу си Божју претворио у своје вољевање, па вољујеш и војујеш по војишту зловољноме.

Добровољно си се запутио у Невољно, невољниче, јер сматраш да се само у невољи познаје ко је у Божјој Вољи.

А што се не досетиш па да своју вољу бациш пред Вољу Врховне Воље и кажеш: “Нека буде Воља Божја,,?

И видећеш кад сваком пустиш на вољу, тада ће ти једино све бити по вољи.

Учини тако срце задовољи и души удовољи. У невољи.

О ГРЕХУ

Од грешке до греха нема великог растојања, веле грешилни људи. Погрешка је пола грешке, грешна ли јој душа, и у пуну грешку води. Кад се две грешке грешкају на зубатом сунцу, ту је и грех.

Грдно ли греше они што тврде да се грех грехом избија, и да може бити безгрешнога греха.

Грех грехује, као што цар царује. И смеје се грехотним грехом као цар грохотним смехом.

Грехота је греховати тако грехохотно.

Грехотљиво је и мисао о греху, акамоли ово гресилиште, што и јесте греха мрестилиште.

У греху су брзе ноге, ал споро испаштање, ако грешни и свегрешни не окрену лице Оном Безгрешноме, што безгрешно у телу се заче и безгрешно небу се ваздиже.

Ту Безгрешног Сина Човечјега оде Небу у Врху Престола.

О МЕРИ

Тешко оном ко закине на мери, преврши или прекардаши меру. Тога не треба преко сваке мере, већ по мери. Не трипут, девет пута мери, а једном сеци, али ни то неће испасти тачно. Само оно што се од ока одмери – од срца се извага.

Пази се док ти не узму меру. Мера се узима и капом и шаком, а враћа се мотком, проштаком и колцем. То је овде мериторна мера за немериторне мернике. Меркај испод ока да урипиш у меру. Ал ни за мерицу злата не мерачи на туђе.

Боље да ти је рука мерна него жена верна. Жену ћеш другу наћи, ал рука се не купује у касапници. А мерак је кад се јунак на јунака намери, па нико да претегне, ни да одвади. Алал им мера.

Одмерено одмери, ако судиш и у свему одмерен буди. Не замерај се ни са ким. На тој мери можеш зачас да испаднеш лакши.Теже ти је проклетство од мере, него од вере. Одсеби кад мериш. То је тачна мерка мерено људском размером. Да не дође до размерице.

Нека и буде да је човек мерило свих ствари, али је душа мајка свих мерних јединица. А њу баждари сам Свети Арханђел Михаило. И не замери штогод.

(Из „Духовних беседа“ – изабрана дела Мирослава Димитријевића)

Слике са путовања: новембар 2014: изнад манастира Св. Прохор Пчињски –  Соколовић, Шоле, Бела Тукадруз)

= видети више:Димитријевић

Хороскопски знак ЗАВЕТИНА

Вез моје мајке

Заветине су основане на Спасовдан 1983. године, у Београду, у хорскопском знаку Блианаца. Близанци се налазе у фигури двају Ашвина индуске митологије (како кажу познаваоци астромитологије), два коња – ата који воде Зору, њихову сестру Уша : један инкарнира ноћ која већ нестаје, а други дан који се рађа. И кад се на набу појави нека важна звезда велике констелације, хоризонт одмах прикрива другу.У грчкој митологији Близанци су рођени из ватре Немезијиног тела, „сестре ноћи“, по оплођењу са Јупитером у лику лабуда, у зору, при првим зрацима Сунца. Тај исти мит налазимо и на другим местима: Аполон и Дијана су изашли из тог јајета, које је снела Леда са Јупитером – лабудом. У космичким сферама то представља јединство антагонизма два велика принципа: Сунце-Месец – пасиван одашиљач -прималац – мушки-женски….Касније се јављају и друге варијанте…
Посао овог хороскопског знака је призивање светлости, пљускова, професије везане за литературу, науку, медије. Много разноврсности има у њиховом раду јер не трпе монотонију и пустињу, суше.
Рођени у овом знаку Бокачо, Паскал, Пол Валери…

ЗАВЕТИНЕ : Мали, алтернативни, београдски издавач

Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, обележеној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“,  једноумљем, М. Лукић, почео је да објављује књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима. То  су били усамљени и друкчији гласови.

 

Средином 1983. године писац Мирослав Лукић (1950) покренуо је у Београду “’Посебну породичну заветину“’. Пошао је трагом два древна српска обичаја: “’моба“’, “’заветина“’. Може се рећи, да су „Заветине“  “м о б а р с к а   а с о ц и ј а ц и ј а“, нетипично, непрофитно, антимонополско издавачко предузеће,начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, “удружују и испомажу“…

 

Деведесетих година 20. века ‘Посебна породична заветина’ је постала приватно издавачко предузеће, чији су оснивачи били чланови породице Лукић: Мирослав и Александар и њихов отац Михаило. То предузеће је после годину дана прешло у власништво Михаила Лукића (1925). 

 

Зона деловања : “’Заветине“’ су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.

Прва књига објављена са заштитним знаком “’Заветина“’ био је роман М. Лукића Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, „Заветине“ су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских

 

До пре само неколико година „Заветине“ се крећу кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, „Заветине“, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. „Заветине“ на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

 

„Заветине“ публикују као дигитална издања не само књиге, већ и неколико часописа. Овај мали издавач већ четврт века опстаје као “непрофитни издавач, коме понекад помогну само поједини писци, добротвори“, и опредељење, http://www.zavetine.com    (Мисија Заветина), чији је циљ, на једној страни, разбијање издавачкиј монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око „Заветина“, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле.

 

Поводом свога 25 рођендана, омогућиле су посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су „Заветине“ објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

„Заветине“ су , почев од 2000. године, до 2007. покренуле и издавале неколико књижевних часописа: „Заветине“, „Уметност махагонија„, „Дрво живота„, „Трећа Србија“, „Посебна породична заветина“, „Идентитет“.

 

Овај издавач је покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

 

„Заветине“ су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година „Заветине“ су покретањем “’Блогосфере ЗАВЕТИНА“’ постале на Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

ПОРНОГРАФИЈА .

Заветине = Мирослав Лукић.У јавности се ставља знак једнакости између “’Заветина“’ и Мирослава Лукића. С пуним правом. Лукић је оснивач овог необичног и жилавог предузећа.

 

Извори , или вечити чудесни коренови овог издавача:

 

ЗАВЕТИНЕ Суз

ШТАНАРОД ПРИЧА

Дописништво ВИНАВЕРОВЕ УЛИЦЕ

Златна кочија 

Божије гумно