ЗАВЕТИНЕ : Мали, алтернативни, београдски издавач


Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, обележеној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“,  једноумљем, М. Лукић, почео је да објављује књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима. То  су били усамљени и друкчији гласови.

 

Средином 1983. године писац Мирослав Лукић (1950) покренуо је у Београду “’Посебну породичну заветину“’. Пошао је трагом два древна српска обичаја: “’моба“’, “’заветина“’. Може се рећи, да су „Заветине“  “м о б а р с к а   а с о ц и ј а ц и ј а“, нетипично, непрофитно, антимонополско издавачко предузеће,начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, “удружују и испомажу“…

 

Деведесетих година 20. века ‘Посебна породична заветина’ је постала приватно издавачко предузеће, чији су оснивачи били чланови породице Лукић: Мирослав и Александар и њихов отац Михаило. То предузеће је после годину дана прешло у власништво Михаила Лукића (1925). 

 

Зона деловања : “’Заветине“’ су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.

Прва књига објављена са заштитним знаком “’Заветина“’ био је роман М. Лукића Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, „Заветине“ су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских

 

До пре само неколико година „Заветине“ се крећу кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, „Заветине“, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. „Заветине“ на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

 

„Заветине“ публикују као дигитална издања не само књиге, већ и неколико часописа. Овај мали издавач већ четврт века опстаје као “непрофитни издавач, коме понекад помогну само поједини писци, добротвори“, и опредељење, http://www.zavetine.com    (Мисија Заветина), чији је циљ, на једној страни, разбијање издавачкиј монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око „Заветина“, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле.

 

Поводом свога 25 рођендана, омогућиле су посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су „Заветине“ објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

„Заветине“ су , почев од 2000. године, до 2007. покренуле и издавале неколико књижевних часописа: „Заветине“, „Уметност махагонија„, „Дрво живота„, „Трећа Србија“, „Посебна породична заветина“, „Идентитет“.

 

Овај издавач је покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

 

„Заветине“ су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година „Заветине“ су покретањем “’Блогосфере ЗАВЕТИНА“’ постале на Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

ПОРНОГРАФИЈА .

Заветине = Мирослав Лукић.У јавности се ставља знак једнакости између “’Заветина“’ и Мирослава Лукића. С пуним правом. Лукић је оснивач овог необичног и жилавог предузећа.

 

Извори , или вечити чудесни коренови овог издавача:

 

ЗАВЕТИНЕ Суз

ШТАНАРОД ПРИЧА

Дописништво ВИНАВЕРОВЕ УЛИЦЕ

Златна кочија 

Божије гумно

Advertisements

Кратка историја два посвећена дрвета


Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.

 Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…

Друго посвећено дрво уздизало се  на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.

Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!

Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…

Лист против разних саблазни

%d bloggers like this: