Vas reporter ce uskoro,nema sumnje,zatraziti od urednika Novosti da bude premesten na neki manje stresan i tezak zadatak,poput izvestavanja iz Sirije ili Egipta.Covek je izdrzao i Stanijine promene raspolozenja i Ljubine pozdrave upucene decku i cerki,sve sto Milan Tarot kaze ili uradi,ali sada je dosta!Pošaljite ga u Siriju,da se konačno oseti kao ljudsko bice.
ПОЈАВИО СЕ КОНАЧНО НУЛТИ БРОЈ НОВИНА СРПСКЕ РЕНЕСАНСЕ
ЗАВЕТИНЕ +
Већ дуже времена „Заветине“ најављују појаву једног књижевног часописа, који би истовремено био и следбеник свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“…), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ се појавио, управо, и он представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“
Насловна страница часописа, управо публикованог (Фотодокументација Заветине, јун 2013)
Овај НУЛТИ број је – тематски, у целини је посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио Управник и одговорни уредник
Белатукадруз, а уредио заменик уредника Александар Лукић.
Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новин српске ренесансе.Стооки дух, васељенски новина будућности…
Тако на 110. стр. Овог часописа читамо: Напомена Управника Сазвежђа
До овог тренутка, тј. до 30. јануара 2013. године, публиковано је 125 Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, у просеку сваки Билтен садржи најмање 10-ак прилога. Значи – до сада је публиковано преко 1.250 прилога (песама, есеја, одломака из романа, вести, филмова, критика, осврта, коментара, иницијатива, и др.), чиме је отворен један планетарни хоризонт, и полигон са кога се може узлетати према лествицама српских ренесансних духова… И према једном васељенском књижевно- уметничком часопису, стооком, Часопису будућности…
Заиста, стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива. Већ овај НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?
Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин, Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964), Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић, + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945), + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић, Александар МЕЉНИК (1961),Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић, Бекет, и др.
У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (http://novinebuducnosti.wordpress.com ) – први линк одозго десно. Ту се овај нулти или пилот број без икакве надокнаде може прелиставати, истраживати до миле воље почев од 20. јуна 2013, поподне. А у наредним данима биће инсталиран и на једном од Веб сајтова „Заветина“ уз подршку GOOGLa, где ће моћи у целини да се уз пријаву преузима.
Подвлачимо, нулти или пилот број „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова на „Сазвежђи Заветие“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.
ЗАВЕТИНЕ+ излази (најмање) 2 пута годишње Годишња претплата за Србију 1100 дин.. За претплатнике из Европе 30 evra За претплатнике из Америке 35 dolara
Управник и одговорни уредник Белатукадруз miroslav7275@gmail.com
Заменик уредника Александар Лукић Издавач Сазвежђе ЗАВЕТИНE Београд
Адреса 180 309 Београд Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13 tel. +381653006950
Овај број је припремио Бела Тукадруз, А уредио Александар Лукић
Слика на насловној страни: Из албума „Резиденција, маслачак“ (мај 2013)
Слика на полеђини корица: Лутка са буњишта (мај 2013)
Следећи двоброј часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!!
Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +: верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у каквом се друштву живело и гушило и онемугућавало…И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“
Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за н а м е т а ње бирократске књижевности и величина исте.
Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић
__________________
Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко
псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна,овде, ко је и на какве све награде
претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту
штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе
далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том
смислу ово коначно издање антологије српске поезије 20. века, није
само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они? Јавиће
се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.
Праоца и Претечу им је описао Нушић.
Одлучио сам припремајући ово (практично 4. штампано, али у
суштини) пето издање, да изоставим РЕГИСТАР И и РЕГИСТАР ИИИ
и од тога сам спремио нову књигу Канал ФИЛТРА (која ће изаћи
истовремено када и антологија). Као и да од песама које су отпале из
другог или трећег издања, сачиним корпус „опалог лишћа“, тако се
„искључене песме“ или песници, ипак укључују у корпус српске поезије
20. века.
Кроз читав 20. век, а поготову у другој половини века,
професори универзитета, истраживачи, тумачи и издавачи, заобилазе,
као киша око Крагујевца, битна, најбитнија питања српске културе и
поезије, и, нарочито, Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА.
Зашто?
Колико је српска књижевна критика кроз 20. век била реална,
стваралачка, откривалачка ? Хипотетично питање. На које ће понудити
озбиљније одговоре споменути волови и професори – историчари књиж.
Како би, дакле, требало започети неку макар и скромнију
кратку историју српске културе и поезије 20. века? Можда баш овако ? „Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно горуцкало при молитви наше мајке. Проширили су се зидови наших домова и оно што их је некада красило – мир, вера и љубав – продато је на лицитацији као стари намештај. Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације. Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама, другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али ми нисмо што ће они бити. Наше је доба родило нас – полутане, а ми ћем родити Хамлете!… Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја сматрам за глупе оне који оплакују ово доба. Пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у раду; за нама долази поколење које ће сумњичити. Не налазите ли да смо ми поколење које треба да се смеје? Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако је мало задовољних! Питате ли; коме? – Та прво себи, па онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама…“
Да, смејмо се – Послератним песничким ‘бардовима’ (…), критици (и не само
официјелној) која их је више хвалила и тетошила, него што је
покушавала да их разуме скроз и вреднује реалније. Ови песници су
дуги низ година уредници у најутицајнијим комунистичким, наметачким
издавачким предузећима. Произвођачи – као издавачи – мутаната
песника. Као издавачи, уредници, споменути уопште нису подвргавани
озбиљнијем критичком сагледавању – нико их још није пропустио кроз
финије критичке филтре. Групни портрет ових уредника је, верујем,
антиципирао Нушић, саслушавајући, сећате се већ кога, у
пожаревачком затвору 1888. године. Ја то кажем дубоко свестан да
живимо у времену „у којем се истина не воли и не тражи. Она све
више уступа место корисности и интересу, вољи за моћ. Непријатељство
према истини утврђује се не само нихилистичким или скептичким
односом према њој, него и њеном заменом овом или оном вером и
догматским учењем у име којег се допушта лаж, која се сматра добром,
а не злом. Равнодушност према истини већ се и раније одређивала
догматском вером, која не допушта слободно трагање за њом. (…)
Наша епоха се одликује изузетном лажношћу, и то посебне врсте.
Учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева. зло се
оправдава у име добра. То, наравно, није новост. Историја је увек
волела да оправдава зло вишим циљевима (лукавсттвом ума код
Хегела). Али у наше време, то је попримило огромне размере… “
(Николај А. Берђајев, Царство духа и царство ћесара, Нови Сад,
Светови, 1992, 136 стр. – стр. 5 ; Гносеолошки увод – БОРБА ЗА
ИСТИНУ)
…..
У другој половини 20. века царује волујско схватање културе,
књижевности, издаваштва. Нушић је ближе исконском схватању
културе и поезије, Берђајеву, од већине наших послератних философа
скоро свих уображених књижевних фушера. Леонид Шејка је
оригиналнији песник и од Попе и од М. Павловића, али овај умни и
даровити стваралац одлази прерано; његова се поезија објављује
окаснело и постхумно. Данило Киш је убедљивији, иако не и
плодотворнији песник, од Ивана В. Лалића и Бранка Миљковића.
Не бавимо се оним шта би Миљковић постао, да је поживео
дуже. Посветимо дужну пажњу Миловану Данојлићу, као песнику.
Погледајмо, али заиста реално, какве стихове до своје тридесете године
објављује песник Александар Лукић, који има највише песама у овој
антологији! А. Лукић је пример песника пожељнога стваралачкога
развоја. Прескупом је ценом плаћен његов улазак у савремену српску
поезију… Други песници су улазили лакше и на мала врата (да им не
набрајам имена (али зашто и не ? Зашто бих се држао предрасуда као
пијан плота и неговао сујете – када су баш оне сахраниле многе српске
песнике). Лукић је до своје четрдесет и пете године написао изузетне
књиге: БРОД ЛУДАКА, ЕВРОПА, ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И
РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, које по снази
дубини доживљаја, надилазе оно што се у најсрећнијим тренуцима
дало Дису. Па ипак, волујска књижевна критика, волујски
антологичари и толике универзитетске пришипетље, наметаће друге
песнике мањега зауста, дара и опуса… Волујска књижевна критика,
дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике,
специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!
_______ Листајући рукописе који чекају већ деценијама да буду штампани на папиру . Бела Тукадруз
UČESTALI SLUČAJEVIOVO je treći slučaj napastvovanja devojčica od strane njihovih očeva, koji se desio u Požarevcu u poslednjih nekoliko godina. Aleksandar S. (35) osuđen je na 12 godina zatvora, zbog bludnih radnji nad svojim ćerkama, starim 10 i 12 godina, dok je Nebojša G. (44) osuđen na 15 godina, jer je tokom pet godina silovao najstariju maloletnu ćerku, dok je nad srednjom vršio polne radnje.
ISTRAŽNI sudija Višeg suda u Požarevcu odredio je pritvor do 30 dana Milošu N. (41) iz Prugova, zbog sumnje da je silovao svoju maloletnu ćerku M. N., staru 14 godina! Ovo stravično delo, kako je potvrdila policija, Miloš je počinio u svojoj porodičnoj kući, pošto je ćerku nasilno oborio na krevet i prinudio je na seksualni odnos. Obljubu je izvršio pre mesec dana, iskoristivši trenutak dok su mu supruga i druga ćerka bile odsutne. Ceo slučaj policiji je 10. maja prijavila devojčica, iako je i njena majka znala šta joj se dogodilo.
– Oko 10 ujutro ušao je u sobu, i odmah je, prišavši, počeo da joj skida odeću – kažu u istrazi. Devojčica ga je plačući gurala rukama i molila da to ne radi. Prestala je da pruža otpor kada joj je on zapretio da će da je istuče. Zatim ju je oborio na krevet, skinuo sebi pantalone i donji veš i primorao je na seksualni odnos……Osumnjičeni Miloš je nasrnuo na ćerku u prepodnevnim satima, u trenutku dok je dovojčica u sobi nameštala krevet.
ПРОТИВОТРОВ 