----- Mail transféré -----
De: "beli andjeo" <beli.andjeo@free.fr>
À: redakcija@politika.rs, pogledi@politika.rs, "kulturni dodatak" <kulturni.dodatak@politika.rs>, kultura@politika.rsEnvoyé: Lundi 5 Décembre 2011 10:52:33 Objet: ЕМИГРАЦИЈА РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ
Поштоване колеге угледног листа „Политика“,
Не бих вам се обратио овим формалним видом да нисам у више наврата цензурисан у оквиру реаговања на текст о емиграцији Радмиле Лазић. Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених „вјерују“ поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева.
Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о Универзалним људским правима америчке и француске револуције. Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне по питању личног благостања и/или интелектуалног рада.
Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружеље писаца било је објективно значајније од тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији. Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, ниси простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Са каквом смелошћу се у нас сви они подводе под политичке лудаке и крвожеднике! Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Францзи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?
Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, што је дискурс раван Гебелсовским уопштавањима, а не вршити озбиљан социолошки рад. А ви сте пустили такву врсту текста.
Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима, него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције је онеспособила људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује Лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.
Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли. Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ САЖИВОТА. у Саживоту сам рођен. у саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Доситејевци – већ и по самом рођењу (уосталом као и он). Становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на „малог“, „нешколованог“, „формално необразованог“ човека. Моралност и поштење немају везе са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА.
Ово је реаговање кратко, и питање је да ли ћете га прочитати.
Но пошто моје име није непознато српској књижевној сфери, ипак полажем наде у ваш урођени (или стечени)осећај за пристојност. Уколико сте ме цензурисали у коментарима, где сам се потписивао именом и презименом, ваљда ћете овде застати и показати слух и добру вољу за једног од оне трећине Срба – трећине! – који не припадају Кругу двојке.
Борис Лазић,
Оријентални језици,
Париз
ЦЕНЗУРИСАНИ КОМЕНТАРИ
У сваком случају су Слободан Јовановић, Растко Петровић и Милош Црњански образованији и писменији од Радмиле Лазић. Толико о такозваној „четничкој емиграцији“ и њеној писмености. Међутим, „песникиња“ превиђа чињеницу да се људи (њезини „неписмени простаци“), исељеници, за Србију уопште не враћају: пензионерима не пада на ум повратак међу лопове и митомане. Србија је дубоко посрнула, а српска „елита“, којој песникиња припада, за то криви час несретнике са Косова, час Србе са Запада и Истока, који не би били либерални и парламентарни. Овакав презир упућен људима који би имали шта да је науче о саживоту са другим људским заједницама и културама нам говори да, у Београду, међу елитом навученом на еврофондове, површност, неморал и незнање иду руку под руку. Лазићева је конфузна, недоречена, њена је мисао неартикулисана и нејасна, али је зато јасна емоција којом је обојен њен памфлет: она је огорчена и заједљива.
Исељеници (такознани «четници, патриоте и простаци») годишње пошаљу, у виду неповратне новчане испомоћи, за српске рођаке и комшије, до три милијарде евра (уосталом, сличан је тренд и статистички показатељи за БиХ, Хрватску, Молдавију… имају и они своје «четнике»). Истовремено, у Србији, ДБ-овска такозвана «елита», преголема државна администрација која влада већ шездесет година и објективно је одговорна за беспрестане кризе унутар СФРЈ све до њеног распада и даљих ратова, сва та републичка и покрајинска паразитска бирократија, данас шири намет за наметом, свакојаким порезом гуши слободно предузетништво, а шлепа се уз еврофондове, и живи изнад својих објективних могућности те презадужује суграђане и будуће нараштаје. Једни, дакле, издвајају из својих уста, испомажући се, док други, тј титоистичка власт и даље глоби и просјачи. За паметног – довољно.
Извор: УКС: ТЕКСТ БОРИСА ЛАЗИЋА, ЧЛАНА УКС ИЗ ПАРИЗА, uksrbije@srpskacirilica.rs
========================
Погледати http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Emigrantika-ili-osvrtanje-u-gnevu.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Zato-ljudi-odlaze.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Tuzno-i-otuzno.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Beograd-je-zakazao.lt.html
_________
Погледи са стране
Emigrantika ili osvrtanje u gnevu
Nemate vi pojma zasto ludi odlaze i ko ostaje,Ljudi koji su zemlju Srbiju doveli gde je sada su bivsi ,sadasnji i deca DB-ovacai VB-ovaca koji su sada elita.27 godina sam u Velikoj Britaniji ,daleko od toga da je ovo perfektan svet, ali ima reda, i svi mi kada dodjemo u zemlju SRBIJU prvi susret je sa taksistima ,neko i sa „sluzbenicama “ na autobuskoj stanici posto zeleznice nema, utisak JADNO je. Zasto dolazimo? Verovatno ima svako svoj razlog.Znam da je meni sve teze.ne zbog finansij vec …
zahvaljujem sto ste tako revnosno obavesteni
„Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за такво бусање у груди.„
Није ли то више него што је дала Титова Југославија ?
Znate sta …ljudi su vam kompleksna bica . Gdja Lazic je pokusala i to prilicno uspesno da nas 4 miliona u 50 zemalja klasifikuje , grupise , dedukuje zakljucke . Ipak , ima tu posla za hiljade stranica vrsnog sociologa/istoricara/psihologa.
Svi smo mi stvorili o sebi nekakvu sliku zasto smo otisli .I , pitam se koliko je istinita . Cesto se pravdam da 70-ih nisam mogao napredovati u poslu jer nisam bio clan SK. I, nisam pobegao od gladi , besparice , niko me nije terao ,,,imao sam toliko toga —mozda ima istine u tome ako kazem „vise nego ikada ovde za 30 godina “ . Jer, kada na ove nominalno’velike“ zaradjene dolare dodam stresove , muke, strahove , usamljenost — i nije neka velika vrednst .
Gdja Radmila mozda nedovoljno poznaje zapad . Ovde je luksuz biti intelektualac .Vrlo mali procenat naroda je siroko obrazovan . U Beogradu { a dolazim cesto] vrlo lako nadjem visoko obrazovane ljude koji imaju i vremena i volje za druzenjem
Evo već dva puta čitam ovaj članak i nikako da sebe pronađem u njemu. Otišao sam početkom devedesetih i prošao sve gore pomenute nivoe srpske emigracije (prijatelji, rođaci, stari i novi poznanici…) i nažalost još i poneke kojih se pesnikinja uopšte i nije dotakla. Za ljutnju i bes nikada nisam imao ni vremena ni volje, a kada razmišljam o Srbiji osećanje koje imam najbolje se može uporediti sa čuđenjem. Da slučajno gledam film sa upoređujućom sadržinom, smatrao bih ga teškom (i mučnom) fikcijom i verovatno bih okrenuo na neki drugi kanal, recimo sa kulinarskim programom. Dođem ja ponekad, pojedem i burek, ali svu tu fikciju ostavim tu gde jeste.
Share this: Препорука Сазвежђа З
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
ПРОТИВОТРОВ 
You must be logged in to post a comment.