Архиве категорија: Раст ЗАВЕТИНА

Волујски концепт


Разјашњење појма

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за  н а м е т а ње бирократске књижевности и величина исте.

Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић
Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић

__________________

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко
псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна,овде, ко је и на какве све награде
претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту
штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе
далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том
смислу ово коначно издање антологије српске поезије 20. века, није
само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они? Јавиће
се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.
Праоца и Претечу им је описао Нушић.
Одлучио сам припремајући ово (практично 4. штампано, али у
суштини) пето издање, да изоставим РЕГИСТАР И и РЕГИСТАР ИИИ
и од тога сам спремио нову књигу Канал ФИЛТРА (која ће изаћи
истовремено када и антологија). Као и да од песама које су отпале из
другог или трећег издања, сачиним корпус „опалог лишћа“, тако се
„искључене песме“ или песници, ипак укључују у корпус српске поезије
20. века.
Кроз читав 20. век, а поготову у другој половини века,
професори универзитета, истраживачи, тумачи и издавачи, заобилазе,
као киша око Крагујевца, битна, најбитнија питања српске културе и
поезије, и, нарочито, Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА.
Зашто?
Колико је српска књижевна критика кроз 20. век била реална,
стваралачка, откривалачка ? Хипотетично питање. На које ће понудити
озбиљније одговоре споменути волови и професори – историчари књиж.
Како би, дакле, требало започети неку макар и скромнију
кратку историју српске културе и поезије 20. века? Можда баш овако ?
„Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На
огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем
подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно
горуцкало при молитви наше мајке. Проширили су се зидови наших
домова и оно што их је некада красило – мир, вера и љубав –
продато је на лицитацији као стари намештај.
Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу
двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације.
Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама,
другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али
ми нисмо што ће они бити. Наше је доба родило нас – полутане,
а ми ћем родити Хамлете!…
Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја
сматрам за глупе оне који оплакују ово доба.
Пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у
раду; за нама долази поколење које ће сумњичити. Не налазите ли
да смо ми поколење које треба да се смеје?
Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако
је мало задовољних! Питате ли; коме? – Та прво себи, па онда оном
до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што
иде за нама…“
Да, смејмо се – Послератним песничким ‘бардовима’ (…), критици (и не само
официјелној) која их је више хвалила и тетошила, него што је
покушавала да их разуме скроз и вреднује реалније. Ови песници су
дуги низ година уредници у најутицајнијим комунистичким, наметачким
издавачким предузећима. Произвођачи – као издавачи – мутаната
песника. Као издавачи, уредници, споменути уопште нису подвргавани
озбиљнијем критичком сагледавању – нико их још није пропустио кроз
финије критичке филтре. Групни портрет ових уредника је, верујем,
антиципирао Нушић, саслушавајући, сећате се већ кога, у
пожаревачком затвору 1888. године. Ја то кажем дубоко свестан да
живимо у времену „у којем се истина не воли и не тражи. Она све
више уступа место корисности и интересу, вољи за моћ. Непријатељство
према истини утврђује се не само нихилистичким или скептичким
односом према њој, него и њеном заменом овом или оном вером и
догматским учењем у име којег се допушта лаж, која се сматра добром,
а не злом. Равнодушност према истини већ се и раније одређивала
догматском вером, која не допушта слободно трагање за њом. (…)
Наша епоха се одликује изузетном лажношћу, и то посебне врсте.
Учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева. зло се
оправдава у име добра. То, наравно, није новост. Историја је увек
волела да оправдава зло вишим циљевима (лукавсттвом ума код
Хегела). Али у наше време, то је попримило огромне размере… “
(Николај А. Берђајев, Царство духа и царство ћесара, Нови Сад,
Светови, 1992, 136 стр. – стр. 5 ; Гносеолошки увод – БОРБА ЗА
ИСТИНУ)
…..
У другој половини 20. века царује волујско схватање културе,
књижевности, издаваштва. Нушић је ближе исконском схватању
културе и поезије, Берђајеву, од већине наших послератних философа
скоро свих уображених књижевних фушера. Леонид Шејка је
оригиналнији песник и од Попе и од М. Павловића, али овај умни и
даровити стваралац одлази прерано; његова се поезија објављује
окаснело и постхумно. Данило Киш је убедљивији, иако не и
плодотворнији песник, од Ивана В. Лалића и Бранка Миљковића.
Не бавимо се оним шта би Миљковић постао, да је поживео
дуже. Посветимо дужну пажњу Миловану Данојлићу, као песнику.
Погледајмо, али заиста реално, какве стихове до своје тридесете године
објављује песник Александар Лукић, који има највише песама у овој
антологији! А. Лукић је пример песника пожељнога стваралачкога
развоја. Прескупом је ценом плаћен његов улазак у савремену српску
поезију… Други песници су улазили лакше и на мала врата (да им не
набрајам имена (али зашто и не ? Зашто бих се држао предрасуда као
пијан плота и неговао сујете – када су баш оне сахраниле многе српске
песнике). Лукић је до своје четрдесет и пете године написао изузетне
књиге: БРОД ЛУДАКА, ЕВРОПА, ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И
РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, које по снази
дубини доживљаја, надилазе оно што се у најсрећнијим тренуцима
дало Дису. Па ипак, волујска књижевна критика, волујски
антологичари и толике универзитетске пришипетље, наметаће друге
песнике мањега зауста, дара и опуса… Волујска књижевна критика,
дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике,
специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

_______ Листајући рукописе који чекају већ деценијама да буду штампани на папиру . Бела Тукадруз

Notebook SAHARA AMAZON / Belatukadruz


Почетком октобра објављене су песме Белатукадруза под насловом „Свеска САХАРА АМАЗОН“, обогаћене сликама Снежане Стефановић, на 94 стране. Први пут су Лукићеве пробране песме, или одломци песама, преведени на енглески језик. Песме је превела Јелена Ђурђевић. Ово  раскошно двојезично издање штампано је у једној од угледнијих едиција Заветина – у Едицији Царски рез.

Како је настала ова књига.

Ту тајну индиректно открива уводни Лукићев текст.

„Све до јесени 2010. године, када сам, као издавач, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи –  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине , суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути. Сликарку која је деценијама прикривала свој дар, гушећи у себи жену и звер, могао сам и мимоићи, да се није умешала судбина, анђео, чаролија игре која излази из тамне матрице. Тако је почело, неописиво и непредвидиво: ухватили смо се у тајно оро дејства, пустиње и прашуме. Између слика и речи, песама и загонетке разапетог трајања и крикова слеђених на платнима, биле су  велике раздаљине као између  Сахаре и Амазона, двојник и двојница, змија бела као иње и анаконда, велика прашина и велика вода. Удубљујући се у каталог слика једног осујећеног сликара, осећао сам неки непознат страх или ужас – можда је то била патња проузрокована приближавањем једне будућности, о којој никада раније нисам ни помишљао? Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи сликарку у окамењену неодлучност, да буде нека друга, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од врхова свих познатих цивилизација. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују – косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење.

Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео Снежану Стефановић, и њене слике, можда би Змија бела као снег заувек остала испод брда песка и прашине? Дакле, каталог осујећеног сликара био је окидач, или – још боље – прекидач. (Тешко изрецива  осећајност, и дух понајбољих слика су извршиоци прекидања у природном току  пустиње. ) Пустиња и прашума су  повезане планетарном и нераскидвом везом…“

За ово издање поговор је и библиографске напомене о песнику и сликарки написао књиж. критичар Миодраг Мркић.

“ … Без обзира што су у питању посебности, уметничке индивидуалности, књига о којој говоримо је остварила извесну целовитост. Она је неки својеврсни ликовно – лирски  систем који се налази у темама више реално – метафизичким. Уклопљена су тематскомотивско значења и Не(бића), Не(битка), тубитка и самобитка и лиризма и коауторске слике. Посебност остаје у томе што су слике бар формално коауторске. Поезија Лукића помаже да се ослобађамо страха од отуђења од компјутера, ипак као алатке.

Да је песник полиграф тежио неком тананом песничко –ликовном систему (па и сликарка) говори и чињеница да је уводна песма (па и слика) манифест, програмска песма (па и слика).

Да кажемо, некој отворености система, даљој метатекстовности и сликаркиних и песника доприноси веома и чињеница да су песме – лирски коментари слика – преведене на енглески. Та чињеница говори о томе да је ово Лукићева књига без обзира на ликовни изворник.

… Хтели или нехтели. Овде кажемо да за слике није потребо превођење. Ето упадамо у теорију врста уметности и проблематизовање о томе да се о уметничкој књижевности говоро са нај: најприступачнија, најсвеобухватнија, најнепосреднија… јер је средство израза језик, реч.

Из раскошног полиграфског духа – душе Мирослава Лукића није било тешко уклопити са мером лирско као тумача ликовних коауторских радова (сликарка – компјутер) Снежане Б. Стефановић. Мирослав Лукић лиричар, романописац, есејиста и критичар у „коауторству“ усаглашавали су ликовну мисао, осећање и маштенско са лирским. Срећна је околност да се Снежанино осећање и схватање и Не(бића), Апсолута може наћи у опусу Мирослава Лукића и посебно у његовој лирици.

Но морамо поменути и чисто конкретне ствари везане за самобитак и тубитак. Обавештени смо да је објављивање слика у боји скупо а могућности финансијске су мале. Успели су да обезбеде да се двадесет коауторских ликовних радова краће лирски коментарише. У Каталогу има 120 слика.

Будући да донекле познајем и поезију Мирослава Лукића и Снежанино сликарство кажем да имају доста заједничког у тематици. Сами наслови мојих књига о песништву Мирослава Лукића говоре о томе: Свера последње мистике, Сенке тишине, Аветињска метафизика романа есеја, Рукопис у ћоравој соби нађен и други краћи радови…..“

________________________________

 

 

*

Заточена у кавезу,

у бунилу на југ креће,

пауница, тим друмом,

јер јој се учинило,

да је неко зове,

а не види га.

 

Јаблан ли је, или онај

што гору ломи без руку,

а косе мрси без прстију?

 

Ноћни делија

што под врбама свира

на латицама далија?

Прође воду, не укваси се,

прође ватру, не изгоре.

 

Гле, црна појата,

црвени волови,

зелени рогови (Броћ! ).

(Одломак из Одјека)

 

*

Locked in a cage,

in a delirium, goes south,

the peahen, down that road,

because it seemed to her,

that somebody is calling her,

and she can’t see them.

 

Is it poplar, or the one

breaking the mountain with no hands,

ruffling the hair with no fingers?

 

Night fellow

playing dahlia petals

under the willows?

Walks through water, doesn’t get wet,

walks through fire, doesn’t get burned.

 

Look, a black stable,

red oxen,

green horns (Madder!).

(Excerpt from Echoes)

___________________

РАЗГОВОР УМОРНОГА ОД ИСТОРИЈЕ

И ЖИВОТА СА СВОЈОМ ДУШОМ

 

Јесам ли ја скупљач онога што отех?

Јесам ли ја онај чијем ће имену иза гроба поштовање

и почасти указивати?

Јесам ли ја Бог у лику крокодила, преображење у његовом

ужасу?

Јесам ли ја змија у ходу?

Риба у сновима, у лету, риба која прелеће реку?

Јесам ли ја син земље , дубоких година, који спава и који ће

се поново пробудити? Родити? Јесам ли син земље до

њених граница?

Препорађам ли се и подмлађујем умирући свакога дана?

Зар нисам пао са планете Марс?

Зар ми глава није одрубљена?

Јесам ли уздигнут?

Јесам ли препорођен?

Јесам ли подмлађен?

(Живећи са женом која ми по годинама ћерка може бити?)

Ја сам ја, ја сам онај који јесам, ја сам Све.

Не бојим се више ватре, ничега се не бојим.

Ватра ме поново рађа, патња ме прекаљује.

Ја сам најчистија баштина оних чије је уморно срце.

Кренуо сам путем који води

према рађању новог дана, рађању Сунца.

Кренуо сам према Горе, према светлости.

Тим путем путују јата врана и Велики медвед ,

и то је пут умрлог и његове душе до загробног.

Одвајам ли се од сваког почињеног на земљи греха?

Ја људима ништа рђаво не учиних.

Никога нисам убио.

Избегавао сам неистину. Избегавао сироте да уцвелим.

Избегавао да учиним штету.

Избегавао да ловим рибу у рибњацима туђим.

Желео сам да ми огњиште буде на тврдој и сигурној основи,

где обично дижу храмове. Жао ми је што сам многе дане

страћио на погрешне ствари и што се чешће не сусретах са

боговима.

Изабрао сам огњено море у коме истински богови живе од

истине сваког тренутка…

 

 

 

 

 

CONVERSATION OF THE TIRED OF HISTORY

AND LIFE WITH HIS SOUL 

 

I am the collector of what I have robbed?

Am I the one whose name will be respected

and honored beyond grave?

Am I God in the shape of crocodile, transformation in its

horror?

Am I the walking snake?

Fish in the dreams, flying, fish flying across the river?

Am I the son of earth, advanced in age, sleeping and about to

wake up again? Be born again? Am I the son of earth to

its boundaries?

Am I being reborn and rejuvenated by dying every day?

Haven’t I fallen down from the planet Mars?

Hasn’t my head been cut off?

Have I ascended?

Have I been reborn?

Have I been rejuvenated?

(Living with a woman young enough to be my daughter?)

I am I, I am who I am, I am All.

I’m not afraid of fire anymore, I’m not afraid of anything.

Fire gives birth to me again, suffering tempers me.

I am the purest heritage of those with a tired heart.

I have stepped on the road leading

to the birth of a new day, birth of the Sun.

I am on my way Up, towards the light.

The road travelled by flocks of crows and the Big Dipper,

the journey of the dead and his soul to the afterlife.

Am I separating from every sin committed on earth?

I have never wronged anyone.

I didn’t kill.

I avoided untruth. I avoided saddening the unfortunate.

I avoided doing harm.

I avoided fishing in someone else’s fishpond.

I wanted my hearth to be on a solid and safe foundation,

where temples are usually built. I am sorry about wasting so many days

on the wrong things, and about not meeting gods more often.

I have chosen the sea of fire where true gods live off

the truth every moment…

 

Велика испраћуша, роман песника Александра Лукића


Још се није осушила штампарска боја са најновијег романа песника Александра Лукића!

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-31

ЛУКИЋ, Александар, 1957–

Велика испраћуша : у спомен маестру пер Пјетру / Александар Лукић – Београд : Мобаров институт : Заветине, 2011 (Пожаревац : Ситограф РМ). – 222 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Бездана уметност ; коло 1, књ. 2)

Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 221-222.

ISBN 978-86-82255-11-6

COBISS.SR-ID 186113292

____________

(одломак из романа)

…..  Има смр­ти, све је ви­ше има! Ко се то­ме ра­ду­је?

Пле­ме­ни­ти Ан­ђео ко­ме се чу­де што је ве­ли­ки, што ни­је ве­ли­ки. Што је ма­ли, што ни­је ма­ли. Мон­струм је на­ву­као на ли­це – ли­це чо­ве­чан­ства, ве­ћи­не. Ко раз­у­ме, раз­у­ме, ко се пра­ви луд, нек се окре­не, око се­бе и за­гле­да у ли­це бли­жњег! Но вре­ме за опра­шта­ње се при­бли­жа­ва. Са­мо што ни­је. Ту­жни Стр­ви­нар Пле­ме­ни­ти Ан­ђео не пре­ста­је да тре­би пра­вед­ни­ке, ку­пи их и Го­спо­ду на ис­по­вест ша­ље. Као што пи­љар за те­згом од­ба­цу­је тру­ле пло­до­ве, Му­че­ник Кр­во­лоч­ни ба­ца бом­бе, ис­па­љу­је ра­ке­те. Што је раз­о­рао, још ду­бље по­но­во оре! Све­та али­јан­са не по­шту­је ни свој Ус­крс да би по­што­ва­ла туђ! Не ма­ри за Хри­стом ни­ти чу­је мол­бе Све­те Сто­ли­це. Пле­ме­ни­ти Ан­ђео Па­сји Син ра­зо­ра Бал­кан и са­гра­ди ме­ђу на­ма мо­ре смр­ти. На не­бу је ви­со­ко, Кр­ва­ви Змај, ле­ти и не ха­је за ја­у­ке ра­ње­них. Шта мо­же из мо­ра смр­ти да ник­не?        ……

____________

Цена ове књиге у књижарама је 1.200,00 динара. Може се набавити у књижарама у Београду и Пожаревцу. Поруџбина директно од издавача телефоном +381653006950 или мејлом miroslav7275@gmail.com подразумева попуст 50%. Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица. …

======================== ПОРУЏБИНА РОМАНА ДИРЕКТНО ОД ЗАВЕТИНА М. Лукића