Архиве категорија: препеви

Непоправљивост моје прошлости


У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,

Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,

Присећам се оног што сам учинио и што сам

могао да учиним у животу.

 

Присећам се, и нека тескоба

Подилази ме као језа или страх.

Непоправљивост моје прошлости – то је леш!

Сви остали лешеви можда су само варка.

Сви мртви можда негде другде и даље живе.

Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,

У привиду простора и времена,

У лажној пролазности.

Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,

што чак ни сањао нисам;

 

Што тек сад видим да сам морао учинити,

Што тек сад јасно видим да сам морао бити –

То је оно што је мртво,

упркос свим Боговима,

То – што је заправо било најбољи део мене –

ни Богови више не могу да оживе…

 

Фернандо Песоа

Advertisements

Pozivnica KOV


 КОВ Књижевна општина Вршац, 26300 Вршац, Стеријина 34 · Тел/факс: 013 / 839-773

______________________________________________

Pozivamo Vas, da u četvrtak ,20. oktobra 2011. godine u 11 sati, prisustvujete predstavljanju novih izdanja Književne opštine Vršac (KOV), uoči Sajma knjiga,  kao i novog časopisa Kovine br. 16. Ove naslove većim delom potpisuje kao urednik Petru Krdu.

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za književnost Tomas Transtremer bio je peti dobitnik Evropske nagarde za poeziju KOV( 1990). Tim povodom objavljena je u izdanju KOV-a njegova knjiga pod nazivom Formule putovanja. Drugo izdanje, ovogodišnje izdanje ove knjige takodje će biti predstavljeno na ovom skupu. Stihove Tomasa Transtremera i Petru Krdua kazivaće dramska umetnica Rada Djuričin.

Predstavljanje će biti upriličeno u prostorijama Vukove Zadužbine u Beogradu, ul. Kralja Milana br.2.

(Izvor: Redakcija KOV)

Случај Данилов / Предраг Чудић


Цитат

…поезија по нашем општенародном схватању није ништа друго него заумни говор, нешто као музичка импровизација  ad hoc, говор загонетан и необавезан, мало ком схватљив, говор који тражи посредовање, додатна тумачења врача-погађача или је сентиментални кич попут „Плавог чуперка“, „Мостарских киша“…

Лирска песма није лоше испричано сновиђење, логика лирике увек изнутра чврстим формално- музичким а и дубоким емотивним и другим везама веже песничко штиво бранећи га у времену и простору од најразноврснијих штеточина и уљеза какви су се неконтролисано размножили и у нашем „славном војевању“ за једноумље не само верско и политичко, него и естетичко.

Случај Данилов је један од, очекиваних али и веома необичних, случајева наших „година расплета“. Обасут признањима и издањима у најтежим годинама наше новије историје, словио је за миљеника куће владајуће тј. јулских схватања поезије као дисциплине над дисциплинама, као дисциплине ћутања и прећуткивања свега постојећег, као логореје која обитава ни на небу ни на земљи, чисте као дечије дупенце после памперс (свеупијајућих) пелена….

 

Видети више, у књ. Предраг Чудић: Вејање овејане суштине, Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, 262 стр. ; есеј Данилов, стр. 141- 142

Notebook SAHARA AMAZON / Belatukadruz


Почетком октобра објављене су песме Белатукадруза под насловом „Свеска САХАРА АМАЗОН“, обогаћене сликама Снежане Стефановић, на 94 стране. Први пут су Лукићеве пробране песме, или одломци песама, преведени на енглески језик. Песме је превела Јелена Ђурђевић. Ово  раскошно двојезично издање штампано је у једној од угледнијих едиција Заветина – у Едицији Царски рез.

Како је настала ова књига.

Ту тајну индиректно открива уводни Лукићев текст.

„Све до јесени 2010. године, када сам, као издавач, дошао у додир са једним каталогом слика, у којем су ми одмах привукле пажњу две: Ђаво Бога и Бог ђавола, једног сасвим непознатог, и одмах треба рећи –  и осујећеног сликара. Све до споменуте јесени, понављам, гомилале су се пешчане дине , суша у пустињама наше савремене поезије и уметности уопште, претила је катастрофом која ће мало кога дирнути. Сликарку која је деценијама прикривала свој дар, гушећи у себи жену и звер, могао сам и мимоићи, да се није умешала судбина, анђео, чаролија игре која излази из тамне матрице. Тако је почело, неописиво и непредвидиво: ухватили смо се у тајно оро дејства, пустиње и прашуме. Између слика и речи, песама и загонетке разапетог трајања и крикова слеђених на платнима, биле су  велике раздаљине као између  Сахаре и Амазона, двојник и двојница, змија бела као иње и анаконда, велика прашина и велика вода. Удубљујући се у каталог слика једног осујећеног сликара, осећао сам неки непознат страх или ужас – можда је то била патња проузрокована приближавањем једне будућности, о којој никада раније нисам ни помишљао? Шта је једну пустињу поезије, могу то написати, зар не, отрпавало и хранило, ако јесте – геометрија сна, дух сна који буди тело и дух уметника који се одлепио од свога ја? Осећајност чије су пируете осујећиване суштином прашуме, нагонећи сликарку у окамењену неодлучност, да буде нека друга, подајући се повремено подлој смирености? Прашума Амазона никада не би била таква каква јесте да којим случајем престане наклоност олуја и и далеких пустиња. Прашума у себи носи пркос против учмалости и пустоши, па ипак њено Друго Ја је пустиња, Сахара која је храни. У тим прашумским потребама  било је потајних искушења још дубљих него задње мисли. Енергија прашуме и њених потајних искушења моћнија је од врхова свих познатих цивилизација. Крајности, имају велику јачину својих разлика, које велике олује и вртлози, преносе с времена на време, мешају, како би настало неко ново значење.

Посматрао сам слике пустиње у тренутку када је отпочео повољни кишни период, и суочио се са далеком прашумом коју узнемирују – косе смрти. Неки нови ветрови су  дували и одували брда песка са папируса и рукописа, пробудили белу змију, мит, сирово памћење.

Ако напишем: Пустиња мојих рукописа, хранила је прашуму Амазона, то би било само донекле тачно, јер да нисам сусрео Снежану Стефановић, и њене слике, можда би Змија бела као снег заувек остала испод брда песка и прашине? Дакле, каталог осујећеног сликара био је окидач, или – још боље – прекидач. (Тешко изрецива  осећајност, и дух понајбољих слика су извршиоци прекидања у природном току  пустиње. ) Пустиња и прашума су  повезане планетарном и нераскидвом везом…“

За ово издање поговор је и библиографске напомене о песнику и сликарки написао књиж. критичар Миодраг Мркић.

“ … Без обзира што су у питању посебности, уметничке индивидуалности, књига о којој говоримо је остварила извесну целовитост. Она је неки својеврсни ликовно – лирски  систем који се налази у темама више реално – метафизичким. Уклопљена су тематскомотивско значења и Не(бића), Не(битка), тубитка и самобитка и лиризма и коауторске слике. Посебност остаје у томе што су слике бар формално коауторске. Поезија Лукића помаже да се ослобађамо страха од отуђења од компјутера, ипак као алатке.

Да је песник полиграф тежио неком тананом песничко –ликовном систему (па и сликарка) говори и чињеница да је уводна песма (па и слика) манифест, програмска песма (па и слика).

Да кажемо, некој отворености система, даљој метатекстовности и сликаркиних и песника доприноси веома и чињеница да су песме – лирски коментари слика – преведене на енглески. Та чињеница говори о томе да је ово Лукићева књига без обзира на ликовни изворник.

… Хтели или нехтели. Овде кажемо да за слике није потребо превођење. Ето упадамо у теорију врста уметности и проблематизовање о томе да се о уметничкој књижевности говоро са нај: најприступачнија, најсвеобухватнија, најнепосреднија… јер је средство израза језик, реч.

Из раскошног полиграфског духа – душе Мирослава Лукића није било тешко уклопити са мером лирско као тумача ликовних коауторских радова (сликарка – компјутер) Снежане Б. Стефановић. Мирослав Лукић лиричар, романописац, есејиста и критичар у „коауторству“ усаглашавали су ликовну мисао, осећање и маштенско са лирским. Срећна је околност да се Снежанино осећање и схватање и Не(бића), Апсолута може наћи у опусу Мирослава Лукића и посебно у његовој лирици.

Но морамо поменути и чисто конкретне ствари везане за самобитак и тубитак. Обавештени смо да је објављивање слика у боји скупо а могућности финансијске су мале. Успели су да обезбеде да се двадесет коауторских ликовних радова краће лирски коментарише. У Каталогу има 120 слика.

Будући да донекле познајем и поезију Мирослава Лукића и Снежанино сликарство кажем да имају доста заједничког у тематици. Сами наслови мојих књига о песништву Мирослава Лукића говоре о томе: Свера последње мистике, Сенке тишине, Аветињска метафизика романа есеја, Рукопис у ћоравој соби нађен и други краћи радови…..“

________________________________

 

 

*

Заточена у кавезу,

у бунилу на југ креће,

пауница, тим друмом,

јер јој се учинило,

да је неко зове,

а не види га.

 

Јаблан ли је, или онај

што гору ломи без руку,

а косе мрси без прстију?

 

Ноћни делија

што под врбама свира

на латицама далија?

Прође воду, не укваси се,

прође ватру, не изгоре.

 

Гле, црна појата,

црвени волови,

зелени рогови (Броћ! ).

(Одломак из Одјека)

 

*

Locked in a cage,

in a delirium, goes south,

the peahen, down that road,

because it seemed to her,

that somebody is calling her,

and she can’t see them.

 

Is it poplar, or the one

breaking the mountain with no hands,

ruffling the hair with no fingers?

 

Night fellow

playing dahlia petals

under the willows?

Walks through water, doesn’t get wet,

walks through fire, doesn’t get burned.

 

Look, a black stable,

red oxen,

green horns (Madder!).

(Excerpt from Echoes)

___________________

РАЗГОВОР УМОРНОГА ОД ИСТОРИЈЕ

И ЖИВОТА СА СВОЈОМ ДУШОМ

 

Јесам ли ја скупљач онога што отех?

Јесам ли ја онај чијем ће имену иза гроба поштовање

и почасти указивати?

Јесам ли ја Бог у лику крокодила, преображење у његовом

ужасу?

Јесам ли ја змија у ходу?

Риба у сновима, у лету, риба која прелеће реку?

Јесам ли ја син земље , дубоких година, који спава и који ће

се поново пробудити? Родити? Јесам ли син земље до

њених граница?

Препорађам ли се и подмлађујем умирући свакога дана?

Зар нисам пао са планете Марс?

Зар ми глава није одрубљена?

Јесам ли уздигнут?

Јесам ли препорођен?

Јесам ли подмлађен?

(Живећи са женом која ми по годинама ћерка може бити?)

Ја сам ја, ја сам онај који јесам, ја сам Све.

Не бојим се више ватре, ничега се не бојим.

Ватра ме поново рађа, патња ме прекаљује.

Ја сам најчистија баштина оних чије је уморно срце.

Кренуо сам путем који води

према рађању новог дана, рађању Сунца.

Кренуо сам према Горе, према светлости.

Тим путем путују јата врана и Велики медвед ,

и то је пут умрлог и његове душе до загробног.

Одвајам ли се од сваког почињеног на земљи греха?

Ја људима ништа рђаво не учиних.

Никога нисам убио.

Избегавао сам неистину. Избегавао сироте да уцвелим.

Избегавао да учиним штету.

Избегавао да ловим рибу у рибњацима туђим.

Желео сам да ми огњиште буде на тврдој и сигурној основи,

где обично дижу храмове. Жао ми је што сам многе дане

страћио на погрешне ствари и што се чешће не сусретах са

боговима.

Изабрао сам огњено море у коме истински богови живе од

истине сваког тренутка…

 

 

 

 

 

CONVERSATION OF THE TIRED OF HISTORY

AND LIFE WITH HIS SOUL 

 

I am the collector of what I have robbed?

Am I the one whose name will be respected

and honored beyond grave?

Am I God in the shape of crocodile, transformation in its

horror?

Am I the walking snake?

Fish in the dreams, flying, fish flying across the river?

Am I the son of earth, advanced in age, sleeping and about to

wake up again? Be born again? Am I the son of earth to

its boundaries?

Am I being reborn and rejuvenated by dying every day?

Haven’t I fallen down from the planet Mars?

Hasn’t my head been cut off?

Have I ascended?

Have I been reborn?

Have I been rejuvenated?

(Living with a woman young enough to be my daughter?)

I am I, I am who I am, I am All.

I’m not afraid of fire anymore, I’m not afraid of anything.

Fire gives birth to me again, suffering tempers me.

I am the purest heritage of those with a tired heart.

I have stepped on the road leading

to the birth of a new day, birth of the Sun.

I am on my way Up, towards the light.

The road travelled by flocks of crows and the Big Dipper,

the journey of the dead and his soul to the afterlife.

Am I separating from every sin committed on earth?

I have never wronged anyone.

I didn’t kill.

I avoided untruth. I avoided saddening the unfortunate.

I avoided doing harm.

I avoided fishing in someone else’s fishpond.

I wanted my hearth to be on a solid and safe foundation,

where temples are usually built. I am sorry about wasting so many days

on the wrong things, and about not meeting gods more often.

I have chosen the sea of fire where true gods live off

the truth every moment…