Otkud na Balkanu poplave, tornada, crni skakavci, buđenje vulkana…?

U poslednje vreme u Srbiji se desilo toliko mnogo nezapamćenih prirodnih katastrofa, da se opravdano postavlja pitanje – koliko su one zapravo „prirodne“, a u kojoj meri su možda proizvod svesne ljudske namere? Bez obzira da li klimatsko oružje zaista postoji ili ne, ostaje činjenica da splet neobičnih okolnosti nikoga ne može da ostavi ravnodušnim.

Zato, pogledajmo samo neka najnovija „čudesa“, koja su poharala Srbiju i njenu bližu okolinu. Posle poplava kakvih na ovim prostorima, po rečima stručnjaka, nije bilo ni u poslednjih hiljadu godina – najčešće baš na tim istim područjima se sada dešavaju neviđeni orkani i tornada. Prvo je na području Lazarevca, koje je nedavno stradalo od vodene stihije, protutnjao pravi tornado koji je doslovno podizao natovarene kamione, nosio krovove kuća i čupao bandere.

Zatim se slično desilo i u Svilajncu, koji je takođe pre toga bio potpuno poplavljen, u kome je tornado oduvao krovove sa oko 100 kuća, a po svedočenju meštana, bilo je toliko strašno da nisu mogli opisati silinu iznenadnog vetra koji je nosio drveće. U isto vreme, takođe na području gde su nedavno harale poplave, celom širinom Republike Srpske je prošao gigantski oblak dugačak tri kilometra, koji je pored olujnog vetra kakav se ne pamti, izručio grad veličine teniske loptice, koji je uništivši 15 dalekovoda izazvao nestanak struje u pola Republike i bukvalno svojom razornom snagom ubio mnoge domaće životinje na koje je pao.

Međutim, ni tu nije kraj neobičnim pojavama, jer na primer kod Kuršumlije i dalje traje agonija sa najezdom nepoznate vrste ogromnih crnih skakavaca, koji podjednako ujedaju ljude i životinje, a koji se kreću u roju dugačkom nekoliko stotina metara. Pri tom i sami stručnjaci govore da im nije poznato o kakvim se skakavcima radi, niti odakle su došli, pa čak ni to čime se hrane.

Osim toga, početkom juna su mnogi mediji preneli apokaliptične scene iz Gornjeg Milanovca, dakle iz još jednog grada koji se tek oporavlja od stravičnih poplava, u kome je reka Despotovica šokirala sve meštane sa svojom izrazito crvenom bojom vode, zbog čega su je odmah prozvali – krvava reka.

Nadalje, na Balkanu je listu neobičnih pojava koje nikada ranije nisu viđene, produžila pojava takozvanih azijskih stršljenova u Sloveniji koji predstavljaju veliku pretnju po ljudske živote, a u Makedoniji je stubove gustog dima počeo da izbacuje i vulkan Duvalo kod Ohrida, što je zaprepastilo čak i tamošnje vatrogasce, s obzirom da su svašta gasili do sada, ali nikada žive vulkane.

Sve to zajedno kod mnogih ljudi budi sumnju da su možda makar neke od tih pojava izazvane ili barem potpomognute ljudskom rukom, pogotovo kada je reč o neviđenim oblacima i strujanjima vazduha koji izazivaju obilne kiše i stvaraju rušilačka tornada.

I mada još niko nije dokazao postojanje klimatskog oružja, čijim ocem se smatra Nikola Tesla, ipak ostaje činjenica da su neke njegove zamisli već našle vojnu primenu, s obzirom da je recimo pre nekoliko godina američka štampa potvrdila početak izrade elektromagnetnog topa koji u suštini radi na principu Teslinih izuma.

Naravno, teško je poverovati u bilo čiju svesnu nameru da izazove promenu klime, ali zbunjeni građani koje su zadesile sve navedene kataklizme – u neverici se i dalje pitaju šta ih je snašlo.

(Glas Rusije)

Otkud na Balkanu poplave, tornada, crni skakavci, buđenje vulkana…?.

Evakuacija Obrenovca, odbrana Srema

1

Evakuacija Obrenovca privodi se kraju, na redu su sela pored Šida. Zvanično 20 žrtava. Potrebna velika pomoć S. Palanci, Krupnju, Paraćinu…

Pomoć u sve većoj meri kreće ka unutrašnjosti Srbije i gradovima u kojimaje povlačenje vode donelo nove probleme.

Kako javljaju reporteri B92, kod Šapca je ozbiljno, ali stabilno, jer Sava opada, u Kostolcu pod kontrolom stvari drže i specijalni timovi iz inostranstva, a kod Šida se evakuišu neka mesta i prave nasipi.

Situacija je danima teška i u Smederevskoj Palanci, Ljigu, Krupnju, Paraćinu, Svilajncu, Bajinoj Bašti, Malom Zvorniku…

Njima je potrebna hitna pomoć, mnogi nemaju vodu, struju, sredstva za higijenu. Prete i klizišta, pa su potrebni mehanizacija, gorivo, materijal.

Najvažnije vesti:

• Broj žrtava raste. Zvanično je saopšteno da ima 20 mrtvih – 13 u Obrenovcu, 2 u Krupnju, 5 u ostatku Srbije.
• Obrenovac: Popustio nasip, naložena hitna evakuacija. Marić kaže da nema razloga za paniku. Ulaza nema do daljeg.
• Šabac: Situacija ozbiljna, ali stabilna. Probijeni nasip saniran. Očekuje se mirna noć.
• Kostolac: Voda se izliva, ali je termoelektrana zasad sigurna, na terenu specijalci Francuske, Češke, Nemačke.
• Šid: Sava ozbiljno preti. Preventivna evakuacija Morovića i Višnjićeva. Stigla 33 kamiona peska, dobrim delom iz Novog Sada.
• Prihvatni centri dobro snabdeveni.
• Pomoć neophodna: Smederevska Palanka, Krupanj, Svilajnac, Paraćin, Bajina Bašta, Mali Zvornik.
• Crveni krst objavio prve spiskove evidentiranih. Internet zajednica formira spisak nestalih.
• MUP: Potrebni džakovi. Prihvat Omladinskih brigada broj 31, NBGD.

(B92,Beta,Tanjug)

 

Evakuacija Obrenovca, odbrana Srema.

Liguori: Duboka veza sa Srbijom

OVE priče su me proganjale zato što se tiču ljudskih misterija i protivrečnosti. Zagonetke južne Italije jesu moja životna tema. Zašto naš čovek nije srećan kada treba da ide u svatove i zašto redovno ide na sve sahrane? Naš čovek je po mnogo čemu neshvatljiv: ni u trenucima najveće radosti nije bezbrižan. U njemu se stvara tihi nemir, ne drži ga mesto. S druge strane, nema samo južne Italije u mojim pričama. Tu su Švedska, Argentina, Češka, Srbija. Život je svugde isti u svojim manifestacijama: zadovoljstvo jedne čaše vode kad je čovek žedan, olakšanje zagrljaja nakon svađe, zanos ljubavi.

Mario Liguori

Tim rečima, na besprekornom srpskom, Italijan Mario Liguori, za „Novosti“, opisuje svoju knjigu „Sedam jesenjih priča“, koju je objavila „Akademska knjiga“ iz Novog Sada, i u kojoj je sa velikim pripovedačkim darom, na našem jeziku, ispisao upečatljive priče o smrti i ljubavi, strahovima iz detinjstva, putovanju i zavičaju, ljudima iz svoje ulice.

Svoju upornost i ljubav prema učenju srpskog jezika pokazivao je, kako kaže, još u Napulju, gde je svoje profesore gnjavio i posle časova da mu razjasne neke nedoumice, da shvati zašto može da se kaže „zima mi je“, a ne može „leto mi je“…

Rođen u Sarnu, ovaj pisac i publicista sada predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Smatra da je vreme u kome živimo, vreme kratke priče, da nije za „Braću Karamazove“. Velika tema njegovih priča je stranstvovanje. Liguorijevi junaci nisu apatridi, oni u sebi nose svoje podneblje, osećaju gušenje za zavičajem, drže svoj život u rukama, ali im taj život ne pripada, u čemu se, po oceni kritike, oseća i prisustvo Crnjanskog…

– Ova knjiga „nastajala“ je dok sam bio mali, dok sam čekao majku ispod drveta japanske jabuke, dok sam igrao fudbal na ulici… Sunce je neprijatelj književnosti, zato nemamo velikih romana. Kada se pisac udalji od sunca, onda sunce pomaže književnosti – kaže Liguori.

* Šta čoveku donose putovanja, kada se oseća kao stranac?

– Često sam se osećao kao stranac među ljudima, a ponekad mi se događa da posmatram krajolik i u njemu nađem prijateljski zagrljaj prirode. Putovanje je obrazovanje, poštovanje. Putnik se prilagođava, malo pomalo prihvata razlike, uči, shvata da nije uvek i u svemu najpametniji. Putovanje je lek protiv mržnje i samoljublja.

VERA U LjUDE * NEDAVNA promocija u beogradskom Kulturnom centru bila je nezapamćeno posećena. Kako ste to doživeli?
– Tajna mog uspeha leži u ljudima koji su se tamo pojavili. U pravu je Dušan Veličković: moja književnost je satkana nitima ljubavi. To publika ume da oseti. Znao sam da će tako biti. Vidite, šira javnost nije znala da postojim. Da je bila upoznata pre dve ili četiri godine, reagovala bi na isti način. Evo, napokon smo se upoznali i moram reći da mi je velika čast! Veličanstveni događaj beogradske promocije „Sedam jesenjih priča“ posvećujem svom ocu, južnjaku koji veruje u ljude, i građanima Beograda koji su hteli, i uspeli, da uspostave razmenu prijateljske ljubavi sa mnom.

* I vi ste dosta putovali, živeli u različitim zemljama?

– Putovao sam još kao dete. Svakoga dana sam razmišljao o drugim krajevima. Kasnije sam imao sreću da posetim evropske zemlje i da u nekima od njih dugo boravim. Bez toga ne bih bio isti čovek.

* Ima li razlike između južnjaka i severnjaka?

– Južnjak lično rešava gotovo sve, severnjak gotovo ništa. Južnjak poštuje sever, ali ga ne voli; severnjak voli jug, ali ga ne poštuje. Dok je na severu bitno ime, na jugu je bitno prezime. Na severu je najvažnija stvar sloboda, na jugu ljubav. Mogao bih da nastavim u nedogled…

* U globalizovanom dobu, svet se sve više prožima na kulturnom planu, ali kažete da smo zrno peska na dnu mora, ne može nas niko naći. Vaše junake muči samoća?

– Moji junaci žive u iluziji da nisu usamljeni, pokušavaju da izbegnu sudbinu, ali na kraju bivaju poraženi. U najvažnijim trenucima postojanja, čovek je potpuno sam. Najmudriji imaju sreću da to shvate na vreme.

* Smatrate da je stvaranje književnosti na stranom jeziku – čudo. Kada ste počeli da učite srpski jezik?

– Krajem 2001. godine. Bilo je lepo od samog početka. Bio sam izuzetno motivisan i znao sam da je to moja velika šansa. Sećam se prvih vežbi: „Pekar peče, krojač kroji, čistač čisti“. Sećam se i prvih rečenica koje sam izgovorio na srpskom. Pratio sam instinkt, a logika mi je govorila nešto sasvim drugo. Međutim, u pitanju je bila ljubav: logika je često neprijatelj ljubavi.

* U učenju su vam pomagale i Balaševićeve pesme, program RTS-a, putovanje od Subotice do Novog Sada, kada ste osluškivali reči koje izgovaraju putnici?

– U učenju mi je najviše pomagala neverovatna radoznalost i želja da svoj život učinim važnim. Ne volim što ćemo umreti, ali nakon smrti ne moramo nestati. Ja nisam hteo da nestanem. Hteo sam da radom pobedim smrt, da me se ljudi sećaju. Kao čovek iz Kampanije, bolno sam vezan za život.

Istina je da sam slušao Balaševićeve pesme i čitao Miroslava Antića, mada nisam bio u stanju da ih razumem. Pokatkad se prvi glasovi koje sam čuo na srpskom pojavljuju u mojim ušima kao znani motiv. Ne smeta mi što tada nisam razumeo jezik. Negdašnje nerazumevanje volim više od nekih, današnjih, praznih razumevanja.

* Šta vas je privuklo našim ljudima, književnosti i kulturi, šta ste to zavoleli?

– Ne poričem da su ratovi devedesetih godina stavili Jugoslaviju u centar pažnje. Tada sam imao petnaest-šestnaest godina i žalio sam što se ratuje. Zavoleo sam porodice koje su tamo, na drugoj strani Jadrana, trpele rat, nemaštinu, smrt. Kasnije sam pratio društvena, politička i kulturna zbivanja u zemljama bivše Jugoslavije. Posebno me je privlačila Srbija, čitao sam knjige koje bih našao u italijanskom prevodu. Sećam se da sam tada najviše čitao Pavića, Kiša, Krležu, Jergovića i Milovana Đilasa. Smatram da je ovdašnja književnost iznedrila velika dela. Spisak mojih omiljenih pisaca nije kratak: Andrić, Kiš, Crnjanski, Domanović, Antić…

FUDBALSKA GROZNICA * U pričama ima i dosta fudbala?
– Rođen sam na jugu Italije sedamdesetih godina prošlog veka. U to vreme je fudbal bio zanimljiviji nego što je danas. Fudbalska groznica je deo mog života. Navijam za Inter, legendarni klub u istoriji svetskog fudbala. To nije fudbal, to je deo mene.

* Čuli smo tvrdnje kritičara da Srbija u vama dobija svog Konrada?

– Voleo bih da je to istina. Cenim intelektualno poštenje književnih kritičara, pisaca i intelektualaca koji drže da sam retka dragocenost i osveženje na književnoj sceni. S druge strane, opasno je imati visoko mišljenje o sopstvenom talentu. Ja imam visoko mišljenje o svojoj želji da naučim. Znam koliko vredim, ali znam i da samo mediokritet misli da je sveznalica.

* Rekli ste da vam je bilo teško tokom rata na ovim prostorima, da ste želeli da pomognete ljudima i da niste verovali u medijsku sliku o Srbima. Šta vam je pobudilo takva osećanja?

– Nikad nisam voleo da pristajem na čopor. Volim da razmišljam svojom glavom. U ono vreme bio sam svestan da je narod talac određene politike i da se u Srbiji život upražnjava kao i u drugim zemljama: neko ljubi devojku na klupi, u nečjoj bašti cveta jorgovan. U knjižari i u kafani raspravljao bih sa svojim vršnjacima o Jugoslaviji sa osećajem da treba da uradim nešto. S obzirom na sve što se događa danas u mom životu, nešto sam i uradio.

* Kakav vam je utisak Beograd ostavio, kako osećate Novi Sad?

– Beograd je muški, noćni grad. Novi Sad je ženski grad širok kao hlebovi koje sam video u detinjstvu na jugu Kampanije, u nekadašnjoj Velikoj Grčkoj.

* Spremate doktorsku disertaciju „Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.“

– Bilo je lepo baviti se srpskim putopiscima koji su boravili u mojoj pokrajini i pisali o njoj. Duboka je veza između Srbije i Kampanije, bez Njegoševog i Nenadovićevog Napulja nema ni srpskog putopisa. Moja zemlja je u srpskim putopisima viđena kao mesto sunca i mora. Napulj je prestonica pesme, u kome se živi bučno, pod vedrim nebom. Prema tome srpski putopisi o Napulju jesu izgradili mit o Italiji kao „lepoj zemlji“ u kome postoji tajna koja život čini lepim.

 

Liguori: Duboka veza sa Srbijom | Kultura | Novosti.rs.

Kiriju za Tadića i dalje plaća DS

Iznajmljivanje vile gde je sada Tadić košta 4.000 evra mesečno

DEMOKRATSKA stranka i dalje plaća zakup DIPOS-u za vilu koju posle odlaska sa Andrićevog venca koristi Boris Tadić – potvrđeno je „Novostima“ u Krunskoj.

Prema rečima Ljiljane Kuzmanović, sekretara DS, stranka redovno izmiruje račune za kiriju koji stižu iz DIPOS-a:

– Sve uredno plaćamo i ugovor o zakupu nije raskinut. Nemam informacije da li Tadić planira selidbu iz tog objekta.

Tadić se, pošto je napustio vilu namenjenu šefu države, uselio u kuću na Dedinju, od oko 400 kvadrata, čiju rentu plaća stranka, i to oko 4.000 evra mesečno.

Prema nekim informacijama, Tadić je ipak rešio da njegova kirija ne ide više na teret stranke, sa čijim aktuelnim rukovodstvom poslednjih meseci ima zaleđene odnose, pa je potražio novi smeštaj, navodno u beogradskom naselju Višnjica.

Paralelno s novom kućnom adresom, počasni predsednik DS je bazu u Krunskoj zamenio prostorijima na Zvezdari, u blizini Đeram pijace, gde je nova nevladina organizacija Centar za naučnu politiku, koju će ubuduće savetovati.

Tadić je saopštio da ima i novi profesionalni angažman – ušao je u Međunarodni savetodavni bord Unikredit grupe, na čijem čelu je Romano Prodi. Iz Unikredit grupe su, međutim, uzvratili da se sastanci menadžmenta sa predstavnicima institucija i civilnog društva iz celog sveta održavaju jednom godišnje i da učešće na sastancima ne podrazumeva bilo kakvu vrstu zaposlenja:

– S obzirom na to da su razgovori o učešću Prodija i Tadića na godišnjim sednicama u toku, još nema zvanične saradnje između njih i Unikredit grupe.

Inače, iako je još pre više od pola godine zatražio kancelariju, na koju kao bivši predsednik ima pravo, Tadić se nije uselio. Kako saznajemo u Vladi, doneta je odluka da mu se prostorije dodele, ali je on nekoliko ponuđenih opcija odbio kao neadekvatne.

 

TADIĆ: NE PITA SE ĐILAS GDE ĆU DA ŽIVIM

U trenutku kad još nisam odlučio da li ću da se selim, a kamoli kada i gde, medijska nagađanja o tome su potpuno besmislena – izjavio je u sredu za „Novosti“ Boris Tadić, bivši predsednik Srbije.

On nam kaže da eventualno preseljenje predstavlja njegovu privatnu stvar, budući da nije na državnom budžetu Srbije:

– Svakako da moje stanovanje neće biti ubuduće ni na budžetu DS. To da li ću ostati u kući u kojoj sam živeo do sada, zavisi isključivo od mog dogovora sa stanodavcem i nema nikakve veze sa voljom Dragana Đilasa, koji niti je zainteresovan za to pitanje, niti se bavi time, kao što to pokušava da se predstavi u medijima.

Počasni predsednik DS smatra da je „medijsko bavljenje pitanjem koje nema apsolutno nikakve veze ni sa interesom ni sa budžetom građana, motivisano čistim senzacionalizmom“. (P. V.)

 

Kiriju za Tadića i dalje plaća DS | Politika | Novosti.rs.