Sekretar KPZ demantuje finansijsku podršku ministarstva

DA li je odlazeći ministar kulture Bratislav Petković iskoristio diskreciono pravo i Kulturno prosvetnoj zajednici Srbije dodelio 1,7 miliona dinara, kao što se polemiše u javnosti? Iz Ministarstva kulture zvanično saopštavaju da se „ministar saglasio, ali nije došlo do odluke, rešenja i ugovora“. Hoće li ova sredstva leći na račun KPZ, odlučiće novi ministar kulture.

– Podneću krivičnu prijavu protiv NN lica iz Ministarstva kulture, koji su pustili netačnu informaciju – kaže, za „Novosti“, Živorad Ajdačić, generalni sekretar KPZ Srbije. – Nisam ja lično dobio ništa, a kamoli 1,7 miliona dinara. Nisam dobio ni honorar za komisije u kojima sam radio nekoliko meseci. I da su sredstva bila opredeljena, dobila bi ih KPZ za svoje programe i nagrade. Predsednik Ljubivoje Ršumović i ja u KPZ radimo volonterski.

KPZ je na konkursima iz prošle godine za svoje manifestacije tražila 4.417.000, a dobili su 880.000 dinara. Za nagradu „Milan Bogdanović“, koja se dodeljuje za književnu kritiku, tražili su 217.000, a dobili 100.000, za „Zlatnu značku“ potraživali 350.000, a odobreno im je 100.000 dinara. Umesto 1.630.000 dinara, koliko su tražili za dodelu 50. Vukove nagrade, dobili su samo 300.000 dinara. Za troškove organizovanja „Parlamenta kulture“ traženo je 1.200.000, a odobreno 130.000. Sredstva za još jednu manifestaciju „Takmičenje sela“, koja traje četiri decenije, umanjena su više od 20 puta. KPZ je konkurisao za 1.020.000, a dobili su 50.000 dinara.

– Na tih 50.000 dinara nismo hteli ni da reagujemo, već je taj novac vraćen u budžet – tvrdi Ajdačić. – Da bi manifestacija „Takmičenje sela“ imala smisla, komisija bi morala da obiđe bar četrdesetak sela. Inače, 50.000 dinara nije dovoljno ni za putne troškove.

Po konkursima, KPZ Srbije nije dobila ni 30 procenata novca od onog što su tražili, tako da je, po rečima Ajdačića, opstanak čak i Vukove nagrade doveden u pitanje.

– Nekoliko puta smo razgovarali o tome sa ministrom i on je bio raspoložen da nam izađe u susret. Nedavno su nam tražili da pošaljemo zahtev za specifikaciju, za dodatnih 1.700.000 dinara, sa kojim se on saglasio, ali nikakav ugovor nije potpisan – kaže Ajdačić.

 

TEKUĆI TROŠKOVI

U KPZ se, tvrdi Ajdačić, otkako je 2002. izgubila status institucije od nacionalnog značaja, za tekuće troškove dovijaju pomoću štapa i kanapa. Jedine dve službenice platu primaju – ponekad.

– Pre godinu dana smo napravili specifikaciju mesečnih troškova, u koje su ušli režijski troškovi, prema Poslovnom prostoru, zarade zaposlenih, komunalije… Ti minimalni troškovi iznose 350.000 dinara. U Ministarstvu kulture su nam obećali da će nama pomoći da se izborimo sa tim nametima, ali još nismo dobili ni dinara – ističe Ajdačić.

 

 

Sekretar KPZ demantuje finansijsku podršku ministarstva | Kultura | Novosti.rs.

Siniša Pavić: Naši Šojići teraju i dalje

GOGOLj je sa ljubavlju opisivao ruski narod, ali je sve njegove mane izneo bespoštedno. Mi imamo velike mane kao narod, i ako ne budemo svesni tih mana, ako ih ne osvestimo, ne znam kuda ćemo stići – kaže, u razgovoru za „Novosti“, Siniša Pavić, autor scenarija za više od 40 televizijskih serijala i filmova, koji se danas svrstavaju u najgledanija i antologijska ostvarenja domaće produkcije.

Na komediografski način objasnili ste nam sve naše katastrofe. Kolika je snaga podsmeha, da li podsmeh zaista najjače pogađa?

– Pogađa onaj podsmeh iza koga stoji misao – uz dobar humor se smejemo i bolje razumemo šta nam se dešava. Iza svakog Šojićevog kalambura, bilo da govori o bombardovanju, strancima, novcu, mafiji, izborima, ženama, reformama, pozorištu… stoji misao koja njegovu naopaku logiku dovodi u sklad s našim naopakim životom. Njegova lupetanja u naš haos uvode novi poredak. Ljudi kod njega vole to, a ne njegove negativne osobine. A ništa tako kao komedija, a satira je neodvojivi deo dobre komedije, ne zaoštrava apsurde života čovečjeg, i ništa nema tako jak i ubojit efekat. Smeh je bitan. On je sposobnost da čovek proceni sebe i shvati gde je, više nego što bi to razumeo bez smeha.

Koliko smo kao narod zaista zahvalni za pisce?

– Može naš narod da fascinira time što je inspirativan za pisce – mi smo živeli razne utopije, batrgali smo se u nekim maglovitim kategorijama, hvatali za svaku ideju i ideologiju, počinjali mnoge društvene i političke sisteme, i nijedan nismo završili, lakomisleno zaboravljali na prošlost, i uvek bili skloni spektaklu. Ali, najbolje pisce ipak su dali narodi koji nisu imali baš ovakva urušavanja svega i svačega.

Kako vam se sada čini – dokle smo stigli na našoj beloj lađi?

– Do čamaca. Onih za spasavanje, s tim što se neće najpre ukrcavati žene i deca, već Šojići, Pankovići, Pikijići, a penzioneri će plivati kao i do sad.

Šojići idu dalje?

– Idu, i nisu oni samo politička pojava – ima ih svuda, u svim delovima društva gde može da se živi dobro od prodaje magle i ne radeći. Oni znaju najmanje, ali pričaju najviše, i najglasniji su. Odavno već u svetu nije problem proizvesti nešto, već to što je proizvedeno prodati. Naš je problem što Šojići ne umeju da proizvedu ništa, ali to ništa umeju da prodaju, i dignu najveću buku, čak i kada je kultura ugrožena. Jer, rade oni nešto i u kulturi, i tu su stvari dobro zamutili, pa niko živi ne može da razmrsi u šta su utrošene pare. Ono što su proizveli unapred je proglašeno od strane sličnih Šojića, pa i samog autora, za vrhunski proizvod, za delo koje pomera granice stvaralaštva i tako dalje.

LOŠI SMO ĐACIMnogo puta smo kretali od „novog početka“, ali kao kao narod ipak još nismo „diplomirali“?
– Loši smo đaci. Kod nas istoriju malo ko poznaje dobro, koliko je ljudi pročitalo knjige Slobodana Jovanovića da stvarno zna pravu političku i društvenu istoriju Srba, ko je pročitao knjigu Čedomira Mijatovića „Uspomene balkanskog diplomate“, koja je izvanredna, prava literatura, retka čak i u svetskim razmerama. Postoje kod nas veoma vredni tragovi i kulture, i istorijski radovi, ali mi kao društvo nismo sazreli politički. Upali smo u svet koji je politizovan do kraja, i oko nas i svuda, i jedino smo u ratovima pokazivali snagu. U miru mi ne umemo da se organizujemo i ne umemo racionalno da razmišljamo. To je nekakva naša nacionalna osobina, i od toga ne možemo pobeći.

Šta je, u stvari, naše najdublje „dno dna“ – moralna rupa ili neka druga?

– Finansijska rupa. To je jedina rupa koja nema dno, kao što kaže Ostap Bender, koliko god duboko da ste propali uvek možete još. A u moralnim rupama još kaskamo za kulturnim i razvijenim svetom. One najveće, od Holokausta, gasnih komora, do Hirošime, Račka i trgovine ljudskim organima, iskopale su države mnogo naprednije i značajnije od naše. Mi samo pokušavamo da ih imitiramo u ponečem, ali smo za njih još amateri.

Kako narod opisuje ovaj sistem koji živimo?

– Slaži, ukradi, i gledaj da te ne uhvate.

Postoji li u našem društvu neki demokratski kritički korektiv?

– Toga nema, za demokratski kritički korektiv potrebni su jaki, snažni pojedinci, intelektualci koji uživaju nepodeljeni ugled u narodu. Ali, i oni koji to imaju, povukli su se i ćute.

U čemu je naš najveći problem?

– U neznanju. Zato nam manipulacije, prostakluk, podvale, prevare, nevaspitanje, laž, agresivnost, ne smetaju previše. Mnogo je nepismenih i polupismenih. Ni pismeni ne znaju mnogo više, uglavnom se informišu elektronski, brzo, površno, zato su bolje obavešteni o porođaju engleske princeze, o pljačkama, o svadbama decenije, jer ne čitaju ništa duže od desetak redova, ne razumeju uvek šta im se dešava, pa zato sve lakše postaju manipulisani i na izborima i u svakodnevnom životu – od pljačke lakovernih, do revizije istorije. Sada rastu generacije s kojima će se u budućnosti još bolje manipulisati nego sa nama.

Ko vlada našim javnim prostorom?

– Vladaju ljudi koji su agresivni, puni sebe, koji sve što rade prvo pohvale, a kad govore o sebi svi su oni bezgrešni, svi su vrlo sposobni, vrlo odgovorni, niko nikada nije napravio ništa loše i takav nastup u javnosti karakterističan je ne samo za političare koji su najistaknutiji i najeksponiraniji deo društva, nego i u kulturi. Imate li vi danas da se nešto snima, a da sam autor to već nije proglasio za sjajno, za pomeranje granica, za nešto specijalno.

 

Siniša Pavić: Naši Šojići teraju i dalje | Kultura | Novosti.rs.

Vaso Milinčević: Kultura u pogrešnom vozu

* Koji profesori su svojom ličnošću, delom ili moralnim stavom ostavili na vas najjači utisak?

– Izdvojio bih kao prvog Jovana Cvijića, geografa i antropologa svetskog značaja, koji je proslavio Srbiju u svetu. Kao nacionalni delatnik, u najplemenitijem vidu značenja, dao je neka upozorenja koja nisu izgubila aktuelnost: „Za svako pravo i za svaku akciju Srbije treba strani svet zadobiti i raspoložiti istinitim i što je moguće preciznijim dokazima. Naročito ne treba upotrebljavati poznate šovinističke fraze. Takav način nacionalnog rada i odbrane škodi, dakle u stranom svetu, isto koliko i podvala… Mesto šovinističkog laskanja narodnoj taštini, treba oštrom kritikom proceniti sposobnosti, prava i moć svoje države i svog naroda“. Pomenuo bih i Stojana Novakovića, filologa, istoričara, državnika. Autor je čitave biblioteke naučnih studija iz istorije, književnosti, etnologije… Znalac devet jezika koje je savladao u Srbiji.

* Po moralnom stavu najjači utisak na vas je ostavio akademik Ljubomir Stojanović.

– Naučnik i državnik, Stojanović je jedan od najznačajnijih dobrotvora Beogradskog univerziteta, kome je poklonio svoju celokupnu imovinu. Posebne naučne zasluge su fotolitografsko izdanje „Miroslavljevog jevanđelja“ i objavljivanje Vukovih dela, kao i znamenite studije. Njegov sud o Vuku – da je on „u tom svetu više raširio ime srpsko nego sve pobede Karađorđeve i svi uspesi Miloševi u stvaranju nove države“ i danas stoji, takoreći nepomeren. Podsetimo se da su srpske narodne pesme iz Vukove zbirke, prevedene na oko 50 svetskih jezika.

* U knjizi ističete i neke nepravedno skrajnute pisce, kao što su Sava Mrkalj, Milan Ćurčin, Ljubomir Micić i Miodrag Bulatović…

– Svako od njih zaslužuje ozbiljnu studiju, a posebno je zanimljiv Bulatovićev slučaj. Duže vremena bio je takoreći van korpusa srpske književnosti, iako obilato prevođen na svetske jezike. Sedamdesetih godina objavljeno je čak 52 izdanja njegovih dela na nemačkom, engleskom, francuskom, poljskom… Kao avangardni pisac značajno je uticao kako na svoje savremenike, tako i na mlađe stvaraoce. U današnje vreme Bulatović je opet zapostavljen, bez novih izdanja knjiga i preocenjivanja….

Vaso Milinčević: Kultura u pogrešnom vozu | Kultura | Novosti.rs.

Волујски концепт

Разјашњење појма

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за  н а м е т а ње бирократске књижевности и величина исте.

Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић

__________________

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко
псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна,овде, ко је и на какве све награде
претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту
штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе
далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том
смислу ово коначно издање антологије српске поезије 20. века, није
само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они? Јавиће
се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.
Праоца и Претечу им је описао Нушић.
Одлучио сам припремајући ово (практично 4. штампано, али у
суштини) пето издање, да изоставим РЕГИСТАР И и РЕГИСТАР ИИИ
и од тога сам спремио нову књигу Канал ФИЛТРА (која ће изаћи
истовремено када и антологија). Као и да од песама које су отпале из
другог или трећег издања, сачиним корпус „опалог лишћа“, тако се
„искључене песме“ или песници, ипак укључују у корпус српске поезије
20. века.
Кроз читав 20. век, а поготову у другој половини века,
професори универзитета, истраживачи, тумачи и издавачи, заобилазе,
као киша око Крагујевца, битна, најбитнија питања српске културе и
поезије, и, нарочито, Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА.
Зашто?
Колико је српска књижевна критика кроз 20. век била реална,
стваралачка, откривалачка ? Хипотетично питање. На које ће понудити
озбиљније одговоре споменути волови и професори – историчари књиж.
Како би, дакле, требало започети неку макар и скромнију
кратку историју српске културе и поезије 20. века? Можда баш овако ?
„Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На
огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем
подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно
горуцкало при молитви наше мајке. Проширили су се зидови наших
домова и оно што их је некада красило – мир, вера и љубав –
продато је на лицитацији као стари намештај.
Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу
двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације.
Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама,
другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али
ми нисмо што ће они бити. Наше је доба родило нас – полутане,
а ми ћем родити Хамлете!…
Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја
сматрам за глупе оне који оплакују ово доба.
Пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у
раду; за нама долази поколење које ће сумњичити. Не налазите ли
да смо ми поколење које треба да се смеје?
Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако
је мало задовољних! Питате ли; коме? – Та прво себи, па онда оном
до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што
иде за нама…“
Да, смејмо се – Послератним песничким ‘бардовима’ (…), критици (и не само
официјелној) која их је више хвалила и тетошила, него што је
покушавала да их разуме скроз и вреднује реалније. Ови песници су
дуги низ година уредници у најутицајнијим комунистичким, наметачким
издавачким предузећима. Произвођачи – као издавачи – мутаната
песника. Као издавачи, уредници, споменути уопште нису подвргавани
озбиљнијем критичком сагледавању – нико их још није пропустио кроз
финије критичке филтре. Групни портрет ових уредника је, верујем,
антиципирао Нушић, саслушавајући, сећате се већ кога, у
пожаревачком затвору 1888. године. Ја то кажем дубоко свестан да
живимо у времену „у којем се истина не воли и не тражи. Она све
више уступа место корисности и интересу, вољи за моћ. Непријатељство
према истини утврђује се не само нихилистичким или скептичким
односом према њој, него и њеном заменом овом или оном вером и
догматским учењем у име којег се допушта лаж, која се сматра добром,
а не злом. Равнодушност према истини већ се и раније одређивала
догматском вером, која не допушта слободно трагање за њом. (…)
Наша епоха се одликује изузетном лажношћу, и то посебне врсте.
Учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева. зло се
оправдава у име добра. То, наравно, није новост. Историја је увек
волела да оправдава зло вишим циљевима (лукавсттвом ума код
Хегела). Али у наше време, то је попримило огромне размере… “
(Николај А. Берђајев, Царство духа и царство ћесара, Нови Сад,
Светови, 1992, 136 стр. – стр. 5 ; Гносеолошки увод – БОРБА ЗА
ИСТИНУ)
…..
У другој половини 20. века царује волујско схватање културе,
књижевности, издаваштва. Нушић је ближе исконском схватању
културе и поезије, Берђајеву, од већине наших послератних философа
скоро свих уображених књижевних фушера. Леонид Шејка је
оригиналнији песник и од Попе и од М. Павловића, али овај умни и
даровити стваралац одлази прерано; његова се поезија објављује
окаснело и постхумно. Данило Киш је убедљивији, иако не и
плодотворнији песник, од Ивана В. Лалића и Бранка Миљковића.
Не бавимо се оним шта би Миљковић постао, да је поживео
дуже. Посветимо дужну пажњу Миловану Данојлићу, као песнику.
Погледајмо, али заиста реално, какве стихове до своје тридесете године
објављује песник Александар Лукић, који има највише песама у овој
антологији! А. Лукић је пример песника пожељнога стваралачкога
развоја. Прескупом је ценом плаћен његов улазак у савремену српску
поезију… Други песници су улазили лакше и на мала врата (да им не
набрајам имена (али зашто и не ? Зашто бих се држао предрасуда као
пијан плота и неговао сујете – када су баш оне сахраниле многе српске
песнике). Лукић је до своје четрдесет и пете године написао изузетне
књиге: БРОД ЛУДАКА, ЕВРОПА, ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И
РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, које по снази
дубини доживљаја, надилазе оно што се у најсрећнијим тренуцима
дало Дису. Па ипак, волујска књижевна критика, волујски
антологичари и толике универзитетске пришипетље, наметаће друге
песнике мањега зауста, дара и опуса… Волујска књижевна критика,
дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике,
специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

_______ Листајући рукописе који чекају већ деценијама да буду штампани на папиру . Бела Тукадруз