Архиве категорија: Мишљеновац

Место оснивања.

Хороскопски знак ЗАВЕТИНА


Застава ЗАВЕТИНА
Вез моје мајке

Заветине су основане на Спасовдан 1983. године, у Београду, у хорскопском знаку Блианаца. Близанци се налазе у фигури двају Ашвина индуске митологије (како кажу познаваоци астромитологије), два коња – ата који воде Зору, њихову сестру Уша : један инкарнира ноћ која већ нестаје, а други дан који се рађа. И кад се на набу појави нека важна звезда велике констелације, хоризонт одмах прикрива другу.У грчкој митологији Близанци су рођени из ватре Немезијиног тела, „сестре ноћи“, по оплођењу са Јупитером у лику лабуда, у зору, при првим зрацима Сунца. Тај исти мит налазимо и на другим местима: Аполон и Дијана су изашли из тог јајета, које је снела Леда са Јупитером – лабудом. У космичким сферама то представља јединство антагонизма два велика принципа: Сунце-Месец – пасиван одашиљач -прималац – мушки-женски….Касније се јављају и друге варијанте…
Посао овог хороскопског знака је призивање светлости, пљускова, професије везане за литературу, науку, медије. Много разноврсности има у њиховом раду јер не трпе монотонију и пустињу, суше.
Рођени у овом знаку Бокачо, Паскал, Пол Валери…

Кратка историја два посвећена дрвета


Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.

 Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…

Друго посвећено дрво уздизало се  на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.

Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!

Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…