Архиве категорија: Књижевни часописи

Излог нових бројева српских књижевних часописа

Pisci između tabloida i biblioteka


MADA je bilo zamišljeno da Ivan Tasovac u petak u Narodnoj biblioteci Srbije razgovara sa piscima o problemima koje muče njihovu branšu, ministar kulture je, uglavnom, saznao sa čim se suočavaju bibliotekari, vlasnici književnih časopisa i internet portala.

Osim Zvonka Karanovića i književnog kritičara Saše Ćirića, pisci – Filip David, Svetislav Basara, Srđan Valjarević, David Albahari, Mirjana Đurđević…, koji su svojim otvorenim pismom inicirali raspravu – nisu se pojavili. U publici su bili Gordana Ćirjanić, Vida Ognjenović, Aleksandar Gatalica, Vladislav Bajac, Vule Žurić i Vladimir Kecmanović.

– Suština problema sa kojim se suočavamo je negativan trend u kome su savremeni pisci na putu da izgube uticaj kroz sopstveni medij – knjigu. Društveni uticaj pisaca više se ostvaruje kroz masovne medije nego kroz knjigu – primetio je Tasovac. – Publika pisce sve manje pamti po njihovom literarnom izrazu, a sve više po kolumnama ili političkim izjavama u medijima, koji i nisu zainteresovani za književnu reč, već pre svega za stavove javnih intelektualaca. Tako se uticaj nekog pisca ne meri kvalitetom dela, već medijskom probojnošću.

Ministar je kao posledicu gubitka merila naveo pojavu „sve većeg broja lobija koji se bore oko sve manjeg kolača“:

AFIRMISATI KRITERIJUME MINISTAR Tasovac je uveren da obilje objavljenih knjiga nije kriterijum koji će poroditi kvalitet jer, što je više pisaca, knjiga i nagrada, to je manje književne reči u javnom prostoru: – Dugo nisam bio svedok neke poetičke rasprave o jeziku među piscima, poznato mi je političko i ideološko opredeljenje gotovo svakog od njih – zato što su sve naše javne rasprave tog tipa. Nisam protiv takvih rasprava, ali držim da naš kulturni model mora da integriše i različitosti i antagonizme, budući da smo kao prostor i kultura rasli sažimajući snažne raznorodne i raznolike uticaje. Uveren sam da ako svaki pisac koji drži do sebe između intervjua u rubrici „džet-set“ prestonog tabloida i gostovanja u biblioteci u unutrašnjosti izabere ovo drugo – to će značiti da smo na dobrom putu – rekao je ministar.

– Paradoks je da u vremenu krize imamo i pisaca i izdavačkih kuća više nego ikad. Srazmerno tome, svako mesto sa železničkom stanicom ima svoju književnu nagradu ili manifestaciju. U Srbiji se danas održava 135 književnih manifestacija, dodeljuje se 128 književnih nagrada, pisci su podeljeni u pet udruženja, a u doba SFRJ postojalo je samo jedno. Imamo oko 1.100 izdavača, a samo prošlogodišnja produkcija je obuhvatila 4.237 objavljenih knjiga koje se smatraju književnošću. Sa druge strane, knjižara je sve manje, a, plašim se, i čitalaca, jer su biblioteke sve ređe mesta susreta čitalaca sa piscima.

Književnica Gordana Ćirjanić navela je sa kojim se apsurdnim situacijama susreću pisci zbog famoznog Zakona o javnim nabavkama.

– Kada gostujem u bibliotekama, moram da potpišem obimnu dokumentaciju, jer sam navodno „najbolji ponuđač“ za predstavljanje sopstvene knjige – rekla je ona i dodala da su pre godinu dana pisci i prevodioci izgubili svoju jedinu Meku – „Službeni glasnik“, koja im je davala pristojne honorare.

Vule Žurić je rekao da moraju da postoje jasni kriterijumi ko je zapravo pisac, kakva je njegova pozicija u društvu, na koji način plaća porez, dobija honorar, da li su nam potrebna udruženja.

Bibliotekari su najviše govorili o problemima zbog primene Zakona o javnim nabavkama i zamolili ministra kulture da se zauzme da se iz ovog akta izuzme celokupna kultura. Vlasnici književnih časopisa i portala su, uglavnom, tražili novac, nešto poput stipendija za književni rad, što je bio glavni zahtev pisaca koji se na skupu u NBS nisu pojavili.

Pisci između tabloida i biblioteka | Kultura | Novosti.rs.

ЗАВЕТИНЕ +, напокон! нулти број


ПОЈАВИО СЕ КОНАЧНО НУЛТИ БРОЈ  НОВИНА СРПСКЕ РЕНЕСАНСЕ

ЗАВЕТИНЕ +

Већ дуже времена „Заветине“ најављују појаву једног књижевног часописа, који би истовремено био и следбеник  свих (временом и кризом) угашених часописа „Заветина“ („Уметности махагонија“, „Заветина“, „Дрво живота“, „Трећа Србија“, „Оркестар СУЗ“…), али и „Српског књижевног гласника“ (пре свега, у општој духовној оријентацији и начину финансирања!). Тај НУЛТИ БРОЈ се појавио, управо, и он представља неку врсту атака на машту! Часопис има 192 стране уобичајеног формата (наших брошираних часописа), и завршава се овим редовима: „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ верује у свет који настаје, у оне који долазе …“

Насловна страница часописа, управо публикованог (Фотодокументација Заветине, јун 2013)
Насловна страница часописа, управо публикованог (Фотодокументација Заветине, јун 2013)

Овај НУЛТИ број је – тематски, у целини је посвећен „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“ на интернету, тј. светској Мрежи. Број је припремио  Управник и одговорни уредник

Белатукадруз, а уредио заменик  уредника Александар Лукић.

Од прве до последње странице овог часописа, ко реп паунице, раширио се дух новин српске ренесансе.Стооки дух, васељенски новина будућности…

Тако на  110. стр. Овог часописа читамо: Напомена Управника Сазвежђа

До овог тренутка, тј. до 30. јануара 2013. године, публиковано је 125 Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, у просеку сваки Билтен садржи најмање 10-ак прилога. Значи – до сада је публиковано преко 1.250 прилога (песама, есеја, одломака из романа, вести, филмова, критика, осврта, коментара, иницијатива, и др.), чиме је отворен један планетарни хоризонт, и полигон са кога се може узлетати према лествицама српских ренесансних духова… И према једном васељенском књижевно- уметничком часопису, стооком, Часопису будућности…

 

Заиста, стооке новине Српске Ренесансе произашле су из тзв. „Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, тј. из оних безбројних и релативно непозатих извора са којих се напаја. Далеко од тога да „ЗАВЕТИНЕ +“ данас покушавају да „имитирају“, или „подражавају“, рецимо некадашњи „Српски књижевни гласник“, јер, пре свега, овим стооким новинама тзв. Друге Српске ренесансе стоје на располагању и друкчија средства и друкчији изазови, уз толике незавршене и одложене послове српске књижевности. Овај часопис је, коначно, преузео извесну „мисију“ коју и не скрива. Већ овај НУЛТИ или ПИЛОТ број, и по садржају, и по броју и квалитету, сарадника, који су у јавности прилично укривени – хајде да и то подвучемо, још једном! – врло добро и јасно говори сам по себи. Који то данас књижевни часопис или књижевне новине на просторима где се пише, говори и мисли српски, може да дозволи овај луксуз, који је себи допустио нулти или пилот број стооких „ЗАВЕТИНА+“?

Пођимо редом: ко се све нашао у овом нултом броју? Розанов, Бела Тукадруз, Радивој Шајтинац, Бошко Томашевић, Владимир Јагличић, Павле Поповић, Скерлић, Лазаревић, Зоран М. Мандић, Александар Лукић, Мирољуб Милановић, Јован Пејчић ,Санда Ристић-Стојановић, Соња Ковачевић (ЗАВЕТИНЕ нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности „Заветована“ сам и ја ), Мирча Динеску, Иван Иљин,    Миодраг Мркић, Душан Стојковић, Јелена Бодражић (примабалерина), Мирослав Тодоровић, Ђорђе Николић, Мирољуб Тодоровић, Маријана Колосова (1903–1964),  Слободан Бранковић, Милисав Миленковић, Слободан Чворовић, Драгомир Матић,  + Радомир Продановић, Милица Лилић Јефтимијевић, Љубиша Д. Јовановић, Анђелко Анушић, Радомир Батуран, Су. Танасковић , Драган Јацановић , Ратомир Марковић, Ранко Павловић, Виктор Широков (1945),  + Бранко В. Радичевић, Миленко Д. Јовановић,  Александар МЕЉНИК (1961), Маринко Арсић Ивков, Владика Николај, Владимир Димитријевић, Фернандо Песоа, Ристо Василевски, Анри Мишо, Ганчо Савов, Боро Драшковић, Јевгениј Шестаков, Мићо Цвијетић, Данил Хармс, Стеван Пешић,  Бекет, и др.

У ствари, ово је први српски књижевни часопис, који „пркоси“ тзв. линеарном читању текста, јер, да поновимо, испод сваког текста штампаном у овом часопису постоји и линк, који упућује „негде тамо“ на стварни и много дужи текст. Довољно је клинкути, како се каже, да у секунди, искочите из часописа „ЗАВЕТИНЕ+“ у неки свет о коме нисте можда дотле ни слутили. Тако да је за „читање“ овог нултог броја (говорим о дигиталној верзији, ПДФ) потребно и много мање и много више времена, истовремено, зависно од тога шта желите. Тренутно је нулти  број или пилот верзија новина српске ренесансе постављен на интернет локацији Људи месечеве светлости (http://novinebuducnosti.wordpress.com )  – први линк одозго десно. Ту се овај нулти или пилот број без икакве надокнаде може прелиставати, истраживати до миле воље почев од 20. јуна 2013, поподне. А у  наредним данима биће инсталиран и на једном од  Веб сајтова „Заветина“ уз подршку GOOGLa, где ће моћи у целини да се уз пријаву преузима.

Подвлачимо, нулти или пилот број  „ЗАВЕТИНЕ+“ није само пуки збир извода карактеристичних фрагмената из једне суме текстова на „Сазвежђи Заветие“; часопис је више од тога. Часопис је окупио најшири могући аутора, како савременика тако и оних других, што су постали нераздвојни део српске културне и књижевне традиције.

ЗАВЕТИНЕ+
излази (најмање) 2 пута годишње
Годишња претплата
за Србију   1100 дин..
За претплатнике из Европе  30 evra
За претплатнике из Америке 35 dolara
Управник и одговорни уредник
Белатукадруз
miroslav7275@gmail.com 

Заменик уредника
Александар Лукић
   
Издавач
Сазвежђе ЗАВЕТИНE
 Београд

Адреса
180 309  Београд
Улица Сердар Јанка Вукотића 1/13
tel.   +381653006950

Овај број је припремио Бела Тукадруз,
А уредио Александар Лукић
 
Слика на насловној страни: Из албума „Резиденција, маслачак“ (мај 2013)
Слика на полеђини корица: Лутка са буњишта (мај 2013)

Следећи двоброј часописа биће одштампан на папиру, у препознатљивом свитак-формату, као следбеник свих досадашњох бројева часописа „Заветина“. Обезбедите и резервишите свој примерак на време!!

Доиста , стооке новине српске ренесансе ЗАВЕТИНЕ +:   верују у свет који настаје, у оне који долазе. Послератна литература српска, стварана током читаве друге половине 20. века, још се држи чврсто наизглед само у наметнутим и промашеним, диригованим историјама књижевности и тзв. обавезној лектири за средње и основне школе, али не може избећи судбину наметнутих ствари, и она се нагиње над бездан, који се отвара за све што је застарело, кад се појављују нове идеје, а пре свега неизбежни талас нових критичара надмоћне стваралачке иницијативе… Овде се отвара полигон за тешко аргатовање и цепање пањева, како би рекла И. Секулић. Нова генерација уметника, стваралачких личности, овде има прилику да изложи порузи и раскринкавању сваку неистину и дуговечну лаж. Већ од првих постова, објављиваћемо текстове оних писаца којима су убедљивост и аргументованост јача страна, без обзира на доб или верску, политичку и националну припадност. Шаљите нам своје текстове, али гледајте да не буду предуги… Ако се до пре годину или две чинило да у савременој српској књижевности једва да има неколико писаца који се јавно и аргументовано залажу за неизбежна превредновања, за која се пред Други светски рат залагао и В. Вујић, данас број личности критичке оријентације расте, повећава се. Нови критичари долазе из најнеочекиванијих праваца, и природно је да из њих долазе, с обзиром у каквом се друштву живело и гушило и онемугућавало…И данас српску културу и књижевност сапињу извесне тенеденције које би се могле описати као деловање “живих вампира”. Да, има их, још увек: жељни су свеже крви, наравно… Нова и неустрашива књижевна критика, која се огласила пре само неколико година у једном од београдских књижевних часописа, наоружала се добрим глоговим оружјем, али и фактима општег закона, као и уверења, да за праву књижевну критику нема никакве спољашње стране, никакве ограде ни окружавања, што је затвара!! Кључ за сваког правог и поузданог критичара је његова мисао. Он има, не самодржачку моћ једног Скерлића, већ нешто друго, другачије, како би рекао Емерсон, идеју која сва његова дела и поступања квалификује. Он ће се променити набоље само, ако му се покаже идеја која је моћнија од његове. Живот уопште, а пре свега човеков, је круг, који се сам од себе шири. Полазећи од једног сасвим малог круга, развија се изван себе, у нове и све веће кругове, у бескрај. Живахне и јаке душе проваљују преко кругова, чак и када су од бетона! Дух не трпи затварања и ограничавања. Запушите један извор или врело овде, избиће на другом, трећем, десетом месту, још јаче…“

Одбрана поезије (одломак) – Винавер


……

Ја, пак, твр­дим не­што про­тив­но. Ми ни­смо ра­ци­о­на­ли­сти, не, не­го смо про­сто у књи­жев­но­сти из­бе­гли ум­ни и ду­хов­ни на­пор. Из­бе­гли смо ми­стич­но ис­ку­ство. Из­бе­гли смо пе­снич­ки ла­ви­ринт. На­ши нај­бо­љи љу­ди из­бе­гли су на­пор ду­хов­ни и не да­до­ше ак­цен­те ду­бо­ке ни то­ко­ве под­све­сне. На­ше бек­ство ни­је би­ло од ре­ал­но­сти – и ко­је ре­ал­но­сти! – ка­ко не­ки ми­сле, не­го нам је бек­ство би­ло од ства­ра­лач­ког књи­жев­ног иде­а­ла, од ин­ту­и­ци­је ко­ја на­и­ла­зи на ства­ра­о­ца по­сле очај­них по­ра­за. Ду­бље сре­ђи­ва­ње по­треб­но би нам би­ло чак и да смо ра­ци­о­на­ли­сти нај­су­во­пар­ни­ји, да би­смо кре­ну­ли да­ље. А ко­ли­ко нам је те­к оно по­треб­ни­је ка­да је тај „ра­ци­о­на­ли­зам“ ма­ска и слу­чај. Мо­ра­мо да ожи­ви­мо на­ше ду­би­не – пре­ма за­дат­ку вре­ме­на – а ми чак ни­смо ни до­шли до на­ших ду­би­на онај пр­ви пут, пре­ма за­дат­ку ра­ни­је ге­не­ра­ци­је у Евро­пи. Ми ни­смо ни про­сти ни ра­ци­о­нал­ни. Да­нас мо­ра­мо да на­кна­ди­мо све што је про­пу­ште­но. Мо­ра­мо да си­ђе­мо у ми­стич­не ду­би­не. По це­ну на­по­ра це­лог би­ћа мо­ра­мо да­ти де­ла ко­ја би има­ла и сву драж но­ви­не и оно муч­но па и до­не­кле сме­шно тр­за­ње зби­ља жи­вих не­ра­ва, зби­ља са­пе­тих спре­го­ва.

Уве­рен сам да је ду­хов­на исти­на по­треб­на це­лом на­шем дру­штву да би се омо­гу­ћио – ако ни­шта а оно бар то – наш уну­тра­шњи жи­вот и на­ша из­ра­жај­на по­моћ­на сред­ства.

За­ми­сли­мо се уоп­ште над ствар­но­шћу ка­да је реч о по­е­зи­ји. То­ли­ко смо пу­та чу­ли да се пе­сник по­вла­чи у ку­лу од сло­но­ве ко­сти и гра­ди сво­је сти­хо­ве. И то­ли­ко смо пу­та чу­ли осу­ду то­га пе­сни­ка, јер је да­лек од ствар­но­сти. Да­лек од ко­је ствар­но­сти? Глав­на је ствар, из­гле­да ми, би­ти бли­зак ствар­но­сти сво­је ро­ђе­не пе­сме, ње­не при­сне су­шти­не, ње­не ствар­не раз­вој­не гро­зни­це. Оби­чан ре­флекс на осно­ву не­ке ствар­но­сти, са­мо је да­љи део њен, да­љи осла­бље­ни њен део и не­ма ни­ка­кве ве­зе са по­е­зи­јом. Јер ствар­на по­е­зи­ја не са­сто­ји се од ис­кљу­чи­вих ре­флек­са и ре­флек­си­ја, од при­мед­би и ре­ак­ци­ја и огле­дал­ских ли­ко­ва, она при­па­да јед­ној дру­гој обла­сти, и за­ко­ни те обла­сти је­су и за­ко­ни ње­не ре­ал­но­сти. По­е­зи­ја се са­сто­ји и од сли­ка, и од игре ре­чи, и од му­зич­ког дрх­та­ња и од сто је­за по­го­ђе­не или на­слу­ће­не по­ду­дар­но­сти са не­ким то­ком, не­ким рит­мом, не­ким па­дом, не­ком не­из­бе­жно­шћу из­ра­же­не ка­та­стро­фе ко­ја је, са­мим тим што је у јед­ном тре­нут­ку ухва­ћен је­дан њен бле­сак, је­дан њен сев очи­ју, до­ча­ра­на, до­слу­ће­на и до­вр­ше­на. У ре­ал­но­сти чул­них ре­ак­ци­ја обич­ног жи­во­та и не мо­гу да се упо­ре­де пред­ме­ти из­ме­ђу се­бе. У ре­ал­но­сти, пак, на­ших осе­ћа­ња по­во­дом пред­ме­та и њи­хо­ве ве­зе мо­гу се упо­ре­ђи­ва­ти са­мо осе­ћа­ња. А у тре­ћој ре­ал­но­сти по­е­зи­је где су­ге­сти­ја игра та­ко ва­жну уло­гу, где је чу­де­сно скра­ће­ње из­не­над­на на­ша сна­га или сла­бост, ту се опет мо­гу упо­ре­ђи­ва­ти чи­та­ви утвр­ђе­ни то­ко­ви ми­сли и осе­ћа­ња као по­је­ди­нач­не це­ли­не. У ре­ал­но­сти на­ро­чи­те вр­сте ко­ја је област по­е­зи­је ве­зу­ју се, раз­ви­ја­ју се и упо­ре­ђу­ју се слут­ње и ко­би, из­не­над­но ис­кр­сла са­зна­ња, за­пли­ћу се кроз удес упо­ре­ђе­ња. И не бих ре­као да су они пе­сни­ци ко­ји из­гле­да­ју да­ле­ко од ре­ал­но­сти, ра­зни то­бо­жњи чи­сти умет­ни­ци, не бих ре­као да су они пре­ма­ло пе­сни­ци за­то што у њи­ма има пре­ма­ло пра­ве ре­ал­но­сти. Не­го бих ре­као да они у се­би не­ма­ју до­вољ­но пе­снич­ке ре­ал­но­сти, да се они не слу­же и не под­вр­га­ва­ју та­јан­стве­ним за­ко­ни­ма обла­сти у ко­јој цве­та и до­цве­та­ва по­е­зи­ја. Та­ко је­дан то­бо­жњи чи­сти умет­ник пре­но­си је­дан ма­ју­шни грч пре­о­се­тљи­во­сти из гру­бе ствар­но­сти ко­ја га је увре­ди­ла, и рас­пли­ња­ва се у без­из­ра­зној еле­ги­ји, ко­ја је не­ка вр­ста ре­то­ри­ке око не­чег не­ва­жног за по­е­зи­ју. А у пи­та­њу би би­ло да се из са­ме пр­во­бит­не ствар­но­сти из­не­се не­ки не­ре­ше­ни сплет и да се он рас­ки­да или раз­гла­ба у дру­гој обла­сти у ко­јој, баш за­то што дру­ги ту за­ко­ни вла­да­ју, по­не­ка за­го­нет­ка мо­же лак­ше, убр­за­ни­је или ства­ра­лач­ки­је да се ре­ши. И он­да је мо­жда опет на ре­ду но­ви пут: ка­да смо у обла­сти по­е­зи­је ре­ши­ли не­што што нам ни­је би­ло ја­сно из­ван ње, са­да је ре­ше­ње до­би­ве­но и са­да се то ре­ше­ње мо­же по­но­во пре­но­си­ти у свест и у тки­во жи­во­та. Мно­ги пе­сни­ци но­се, од­но­се из ре­ал­но­сти за­го­нет­ку, ре­ше је у сво­јој обла­сти и вра­те је жи­во­ту, на­траг као ре­ше­ну.

Кад го­во­рим та­ко о пе­сни­ци­ма он­да за­бо­ра­вљам, и то све­сно, на дру­ге про­бле­ме ко­ји оме­та­ју сво­јом на­го­ми­ла­но­шћу да се пре­нем. За­ми­шљам та­ко пе­сни­ка и пе­сму као ме­ло­ди­ју ко­јом је­чи це­ла ва­си­о­на, као зра­че­ње ко­је об­у­зи­ма огре­зла би­ћа. Пе­сник тра­жи да об­у­хва­ти це­лу ва­си­о­ну. Он до то­га не­ће до­ћи. Али да он тог осе­ћа­ња не­ма, он не би ни пе­вао. Ја лич­но ви­ше во­лим да чи­там, не­го да пи­шем, и да сам на­шао пе­сни­ка ко­ји из­ра­жа­ва оно што ја осе­ћам, – ни­кад ми на па­мет не би па­ло да пи­шем пе­сме. То је осе­ћа­ње уоп­ште чуд­но и мо­гло би да из­гле­да пре­тен­ци­о­зно: ево то осе­ћа­ње ка­да пе­сник за­ми­сли као да од ње­га за­ви­си и кључ ва­си­о­не, или бар ње­го­ве зе­мље, и бу­дућ­ност ва­си­о­не или бар ње­го­вог за­ви­ча­ја. Не­ка та бу­дућ­ност и не за­ви­си од пе­сни­ка. Али, пе­сник – ако је пра­ви – по­на­ша се као да је то уисти­ни та­ко, као да од ње­га ства­ри и до­га­ђа­ји за­ви­се. Ако смо ми ти ко­ји из­ра­жа­ва­мо осе­ћа­ња, он­да не за­бо­ра­ви­мо ни­ка­да ко­ли­ко је осе­ћа­ње у сво­јој пр­во­бит­но­сти све­о­бу­хват­но, ко­ли­ко оно не при­зна­је у мо­мен­ту сво­је екс­пан­зи­је хи­је­рар­хи­ју пре­ма дру­гим осе­ћа­њи­ма, ком­про­ми­се и оиви­ча­ва­ња. Ако ће­мо пре­да­ти то осе­ћа­ње, мо­ра­мо га пре­да­ва­ти у ње­го­вој пот­пу­но­сти, не­фал­си­фи­ко­ва­на, не­па­тво­ре­на….

         Основ­но је осе­ћа­ње пе­сни­ка да ње­го­во схва­та­ње озна­ча­ва срж би­ћа и би­ва­ња. Не­ка је то осе­ћа­ње ла­жно уко­ли­ко се упо­ре­ди са не­ком по­ли­тич­ком исти­ном. Оно је пак исти­ни­то уко­ли­ко је за­и­ста об­у­зе­ло пе­сни­ка и ње­го­ва чу­ла. Ми мо­ра­мо пре­да­ти исти­ну на­шег осе­ћа­ња, пу­но­ћу на­шег осе­ћа­ња. Не­ка дру­га осе­ћа­ња сво­јом ди­ја­лек­ти­ком, сво­јим про­ти­вље­њем оства­ру­ју за­тим са оним осе­ћа­њем сво­је на­ро­чи­те за­јед­ни­це – да, и та­ква ве­за опет не од­го­ва­ра по­ли­тич­кој и ма­те­ма­тич­кој ре­ал­но­сти, али она од­го­ва­ра пе­снич­кој ре­ал­но­сти, иако има по­е­зи­је иако је бу­де би­ло она мо­ра да прет­по­ста­ви ре­ал­ност ду­бо­ког осе­ћа­ња сва­кој на­ме­ште­ној хи­је­рар­хи­ји слу­чај­но ор­га­ни­зо­ва­не по­ли­ти­ке. Пе­сник ко­ји сво­је осе­ћа­ње и то оно нај­ду­бље не из­ра­зи, не­го из­ра­зи не­што што ми­сли да је ре­ал­ност а што је по стра­ни од ње­го­вог осе­ћа­ња – тај пе­сник по стра­ни је од са­мог се­бе, тај пе­сник чак и не ла­же, он уоп­ште ни­је ни у ка­квом од­но­су са ду­би­на­ма сво­га би­ћа.

Та­ко пе­сник до­би­ја основ­не ме­та­фи­зич­ке им­пул­се ко­ји су на не­ки на­чин ње­гов од­го­вор на све што му је ре­ал­ност пру­жи­ла, обе­ћа­ла или ус­кра­ти­ла. Увек по­сто­ји опа­сност од пре­те­ра­ног, од сме­шног, од кон­тра­дик­тор­ног и од три­ста дру­гих гре­хо­ва и по­ро­ка про­ти­ву сва­ки­да­шње ло­ги­ке. И ле­по је ако и сва­ки­да­шња ло­ги­ка мо­же да се ус­пра­ви у том тре­пет­ном по­рет­ку. Мо­жда је та­да по­нај­пре по­стиг­ну­то ре­мек-де­ло. ….

(одломак из управо одштампаног новог броја  књ. часописа БраничевоГодина LVIIIброј 1-4/2012 јануар-јун 2012. )

Одломак из Димитријевићевог писма младом и пропалом песнику…


….. о српској емиграцији ….

____________________

Увод у руско освешћивање
I
Још 1999. знало се да је циљ да се Црна Гора одвоји од Србије и да се Србији одузму Косово и Метохија и Војводина. У ”Недељном телеграфу” од 21. априла 1999. године читамо: ”Циљ ’Корена’ (Корени – назив тајне НАТО операције против Срба, нап. В. Д.) јесте одвајање Косова као главног извора сировина за Југославију кроз велику аутономију, албанску сецесију или потпуну независност, затим отцепљење Црне Горе, њеног јединог преосталог излаза на Јадранско море, и дислокацију Војводине, њене ’житнице’ и још једног југословенског извора сировина, који би довели до потпуног колапса Југославије као самодовољне индустријске државе. Иза те акције јесте страх Немачке и САД да ће Југославија ступити у савез са Русијом и другим бившим совјетским државама, када Јељцина смене комунистичке и националистичке снаге у блиској будућности”. Ово је била изјава неименованог немачког званичника. Дакле, главни геополитички страх Запада је, као и увек, страх од јединства Србије и Русије. “Срби су мали Руси”, мантрају Западњаци још пре Наполеона (сетимо се: Наполеонове трупе у Боки ратовале су против Светог Петра. Цетињског, а његови инструктори обучавали су турске тобџије против Карађорђа) Искасапити везану Србију значи показати Русији шта је чека. Западна Звер је била свесна своје моћи. Али, није знала реч Светог Писма – да се сила Божја у немоћи показује.

II
Напад на Србију и Србе није имао много везе са Слободаном Милошевићем. Један високи представник америчке администрације изјавио је “Вашингтон посту” (Lippman W. Thomas, Albright
Misjudged Milosevic on Kosovo, Washington Post, april 7, 1999, page A 01) да је рат против Србије осмишљен 14 месеци пре почетка НАТО бомбардовања, и да су већ тада разматрана четири модела тог напада.

III
Сила коју је НАТО применио према Србији имала је за циљ да докаже да је Русија мртва као велика држава. На радију “Дојче веле” (29. марта 1999. године) један неименовани НАТО функционер је изјавио: ”Сада преиспитујемо и преуређујемо међународно право. Стварамо ново међународно право у складу са новонасталим околностима. НАТО је преузео на себе функцију одржавања и успостављања мира, пошто Савет безбедности ОУН-а сада то може да омета употребом вета /…/ Русија више није суперсила, није чак ни велика сила. Деловаћемо према својим проценама, не обазирући се ни на кога”.

IV
Ватикан, који је, уз Немачку, био покретач признавања словеначке, хрватске и муслиманске сецесионистичке акције, као легитимне на међународном плану, у доба НАТО бомбардовања, лицемерно је тражио да се обустави бомбардовање Србије за време васкршњих празника. Папин “ускршњи апел” одлучно је одбацила Бискупска конференција Немачке, чији је портпарол, Карл Лајман, рекао да НАТО и Немачка “бране људска права, која се не смеју газити у име међународног права”. Кардинал Јозеф Рацингер, садашњи папа Бенедикт XVI, изјавио је да су “могућности утицаја Папе на косовски сукоб врло мале” (Ана Петровић, Сукоб ауторитета, шансе папиних апела за мир, “Борба”, Београд, 1-2. мај 1999, стр. 9). Какво лицемерје!

V
Једна од најмрачнијих личности светске политике, Збигњев Бжежински, сива еминенција Демократске странке у САД у области спољне политике још од времена Џимија Картера, русофоб и мрзитељ Православља, тражио је да НАТО буде одлучнији у бомбардовању Србије, да, уочи своје 50-годишњице, не изгуби углед. Бжежински, који се у својој књизи “Велика шаховска табла”, заложио за комадање Русије (Сибир је “добро целог човечанства”, а не само једне земље, сматра он), изнео је своје идеје за слом српског отпора: 1. Формула аутономије Косова у Србији је мртва;
2. Из тога произилази да нема никаквих преговора са Милошевићем, осим остваривања српског повлачења након испуњења свих услова НАТО-а;
3. Ваздушни удари морају бити појачани и морају ефикасно разорити војну моћ Милошевића и принудити га на прихватање услова НАТО-а;
4. Неопходно је почети с размештањем војске, како би се припремила копнена инвазија НАТО-а из Албаније и Македоније;
5. Жртве борби, исељавња и етничких чистки на Косову имају морално право на самозаштиту;
6. Следи замрзавање југословенског капитала у земљама НАТОа, како би се придавио Београд;
7. Не чекајући окончање војних дејстава, САД и Европска унија морају заједно показати намеру разраде свеобухватног плана обнове Косова и повратка његовог становништва;
8. Такав програм мора такође укључити услове о томе како демократска Србија после Милошевића може бити укључена у опсежан програм обнове Балкана, у коме ће такође узети учешћа Македонија, Албанија и Црна Гора и
9. Амерички Конгрес мора да сачини заједничку изјаву, у којој ће подржати политичке циљеве НАТО-а и изразити решеност САД да оствари те циљеве свим неопходним средствима.
И – све се збило како је Бжежински тражио. САД и сателити признали су независност Косова; сви услови НАТО-а, у позно пролеће 1999, прихваћени су, и српска војска се повукла; наш капитал у НАТО земљама био је замрзнут… НАТО је оборио Милошевића уз помоћ “демократске Србије” и категоризовао Србију као земљу чија ће судбина бити везана за судбину Македоније, Албаније и Црне Горе (која се већ тада помиње као независна)……

Видети више, књижевбни часопис ЉУДИ ГОБОРЕ  http://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-89/article/pisma-mladom-i-ubrzo-propalom-pesniku/