Архиве категорија: Иѕ нових књига српских писаца

Илијак – одломак из „Дневника бившег заводника“ /МДЈ


19.10.`03, Недеља

Викенд са супругом Радулком у Илијаку, засеоку Доње Горевнице – 140 км. одаљене од Београда, ако се пободе шестар на Лабудовом Брду. Није то Лајковачка пруга, већ Ибарска магистрала са пуно опасних деоница. У подножју Рудник планине, након саобраћајног прекршаја “ где се губи глава“ полиција ме зауставља и кроз прсте оставља сопственој савести. А савест ми није чиста. Како сам се усудио да тај проклети камион са приколицом НП регистрације који пола сата води колону 30 км. на сат претичем уз гажење пуне линије? Телефонски разговор са вајаром Жиком Максимовићем који се усамио у свом чачанском атељеу, одвео ме на кратко у тужни културни миље Чачка, по његовом мишљењу никад тужнији, јер Чачак је осиромашио духом више но икад у прошлости. Иначе, Максимовићев атеље је једино пријатно место где се састанчило и мислило, где реч уметност је врхунила на уснама његових бројних посетилаца. У Жикином атељеу се налази писаћа машина Драгише Васића – поклон Мирослава Крлеже. Надам се, рекао сам Жики телефоном да ћу га посетити најдаље до краја године, што га је обрадовало.

Илијак је, да подсетим, део села где је живаљ углавном стар и онемоћао. Има доста осамљених кућа у којима нема сталног боравка, тек понеко лети долети да проџара огањ ваздуха на очевини, и брзо се враћа у градове да се напије смога.

Умире ли то српско село или сам ја необавештени статистичар?

Миленкo Д. Јовановић 

СЕТВА ПЛАКАТА И ОБЕЋАЊА / Мирослав ТОДОРОВИЋ


Сређујући своје белешке за нови рукопис наиђем на запис из 1984. Пролеће, време сетве. Председник Председништва ЦК Дража Марковић у посети југу Србије. Насловне странице извештавају o пролећном орању, сетви, прогнозира се родна година, рекордна жетва. И после Тита Тито бруји са свих страна. Свита са  другом Дражом Марковић обилази јужне крајеве Србије. У Лесковцу секретар комитета дочекује са својим избраницама Председника Председништва. Одушевљен народ, крцате улице, радост на лицима и домаћина и гостију. Извештава секретар: „Друже председниче наши стручњаци су поуздано знали да долази пролеће, извршене су припреме, планови су урађени у складу са тенденцијама и платформом ЦК, повећање је 10 %,   у  свим сегментима је позитиван раст…“

Осмехнута лица, Председник  пита: -Одлично, а у контексту тога  да ли вам шта недостаје?

– Трактори,  само нам трактори недостају, каже секретар, али ми ћемо превазићи и тај недостатак.

Аплаузи, трубе, народно весеље у част доласка високог главешине…

Сачувао сам исечак из Политике са том белешком  у којој је виспрени новинар осликао у једној реченици  дух оног времена.

Шта се после тога дешавало? Пар – Непар, Рестрикције, Стабилизације, Народни хлеб…у потоњој деценији страшног века – вукодава (Мадељштам) растури се кула од карата звана Југославија…и оно што оста  и даље се парча, регионализује. У 1 деценији више историје  морије него код других народа за  неколико столећа. Били смо сви милионере, милијардери…плаћали хлеб милион динара (за по столећа динар је изгубио деноминацијама 28 нула), стигле  санкције, бомбардовање…и ево нас у 2012. У минуле две деценије има материјала за писце целог света, али ко више књигу  чита, стиже  нова генерација, само оно што је на on-line мотри…

У штампи нема више главних вести о сетви. Све је у сенци сетве  плаката, обећања… Обећање, то је нашем народу и те како познато. О томе у књизи Свети мученици стихови: Сто пута су нас жедне преко воде превели / Хајд у здравље. Живели.

И малинарима обећане нове цене. Али треба малину радити, а како је то тежак посао, зна потписник ових редова који то и у песму стави. Тај тегобан посао описује у рукопису новог романа и  знаменити писатељ Добрило Ненадић: „Има ту посла да се отелиш. Треба да се чисти од сувих изданака, па онда да се дотегне жица и да се стубови учврсте ако се који рас­климо, па онда да се малина повеже, па да се прек­рати. То ако не урадиш како ваља боље да ниси ни почињо јер ако то претаврљаш на двоје на троје ништа од тога неће испасти. Или ради ка­ко ваља или се мани ћорава посла. Док се  из­гра­буља, док се сав онај рљуг изнесе и запали да изгори, па док се окопа и нађубри, иха, има ту да се запне и то како. Зато и јесте малина тако скупа, нај­скупље воће на свијету. Да није тако заметно сва­ко би је гајио. Поготово је зајебано кад је чоек сам ко што смо сви ми сами и ино­косни па нема нигђе никог да нам помог­не да нам, макар, ако ништа, скува каву и да нам пру­жи чашу воде кад ожеднимо. Нема човек кад ни да пиша а камоли да сам себи приготови какво јело, да завати кашиком..“

Грабуљам, и у предаху по мало пискарам, поново читам „Плодове гнева“, батргам се матор, пензија слаба, хонорара нема , национална је за бесмртнике, псујем   и стихујем  Животе скоте… у мом малом малињаку у Трешњевици. А када  ми све дојади, када  од умора вас клецав зинем ко тић укључим транзистор  да слушам како  пљушти пролећна сетва обећања, какви трактори, какво орање, хоћеш  боље, хајд на гласање. И као Ћамил из Андрићевих записа и ја могу да велим: „Кад год хоћемо да чујемо како нам је добро, ми навијемо радио. Нигдје нема селамета као на радију’.“

______

Драги Имењаче, дан завршавам са читањем твојих записа, а поподне сам пробдео над теби знаним приказом Пасије по Амарилису објављеног у часопису Наше стварање. Извршио сам исправке, изменио неке речи, реченице…Планирам да идуће године објавим у УНУСУ књигу приказа, избор оних које вреди на овај начин окупити, сачувати. Неки није требало ни писати, или се ја као увек варам. С друге стране све оно што се дешава у тзв. култури онеспокојава. Н е треба се ни чудити, ако је цео систем криминализован, како је култура могла да буде поштеђена? Неће се ништа променити, драги мој имењаче, али ја ти се јављам да те поздравим, јер сам на неки начин данас добар део  дана „провео“ са тобом. И ове твоје дневничке белешке су у мени оживеле моје доживљаје. Невероватно је како ми у задње време, повремено, испловљавају догађаји, људи,… за које сам мислио да су за свагда заборављени.Сутра је први дан пролећа, 30. марта одлазим у село. На жалост тамо нема могућности за бежични интернет тако да ћу бити у блаженој изолацији, са ветром, косовима, облацима…Сутра треба да се састанемо у Сврљигу око БДЕЊА…УНУС је у штампи, ја се батргам у овој ступици (солитеру) и смишљам како да се преселим у Ариље. Све у мом животу касни 10 година….сада живим као они моји теренци у збирци СВЕТИ МУЧЕНИЦИ.Итд…Уз ова два текста желим ти пријатно вече, твој Мирослав из Трешњевице 

 

UNUS MUNDUS br. 40/2011. Излазак из карантина


Часопис за Уметност, Науку и Културу. Едиција за експанзију ноосфере… Гл. и одг. уредник Стеван Бошњак. Нишки културни центар.Станоја Бунушевца бб, Ниш.

УНУС МУНДУС  лето/јесен 2011 доноси

 

На преко  430 стр. великог формата А4, донети су књиге, прилози песника, есејиста, аутора који живе изван престонице (осим М. Лукића и Луја Данојлића). У овим тешким временима, Нишки културни центар својим упорним настојањем покушава да прошири уско грло српског издаваштва и пружи прилику писцима, који су ту прилику одавно и заслужили. Многе ће овај број УНУСА МУНДУСА изненадити, јер је окупио тако различите писце, који су сви посвећеници свога посла. Књиге ових писаца су, да се послужимо речима једног од њих Мирослава Лукића (познатијег под надимком Белатузкадруз)  своје врсни извештаји из манастира за спаваче

Мирослав Лукић: 

ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА  БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине друге половине Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви су прозаични. Феноменолошки гледано, то су аутори формирани на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ! Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у  већ знате шта! ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике.

То смеће треба уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници -критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању, мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер  нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма, практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу, али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене, као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба да се ослободи, а неће моћи још  дуго, на жалост, оних који стварају мртву парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционизам, жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и  сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…

Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије.Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином. Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…

(Из УНУСА МУНДУСА, стр. 139-141)

 

 

 

Случај Данилов / Предраг Чудић


Цитат

…поезија по нашем општенародном схватању није ништа друго него заумни говор, нешто као музичка импровизација  ad hoc, говор загонетан и необавезан, мало ком схватљив, говор који тражи посредовање, додатна тумачења врача-погађача или је сентиментални кич попут „Плавог чуперка“, „Мостарских киша“…

Лирска песма није лоше испричано сновиђење, логика лирике увек изнутра чврстим формално- музичким а и дубоким емотивним и другим везама веже песничко штиво бранећи га у времену и простору од најразноврснијих штеточина и уљеза какви су се неконтролисано размножили и у нашем „славном војевању“ за једноумље не само верско и политичко, него и естетичко.

Случај Данилов је један од, очекиваних али и веома необичних, случајева наших „година расплета“. Обасут признањима и издањима у најтежим годинама наше новије историје, словио је за миљеника куће владајуће тј. јулских схватања поезије као дисциплине над дисциплинама, као дисциплине ћутања и прећуткивања свега постојећег, као логореје која обитава ни на небу ни на земљи, чисте као дечије дупенце после памперс (свеупијајућих) пелена….

 

Видети више, у књ. Предраг Чудић: Вејање овејане суштине, Пожаревац, Едиција Браничево, 2011, 262 стр. ; есеј Данилов, стр. 141- 142