Архиве категорија: из бележница наших савремених писаца

БОРИС ЛАЗИЋ О ЕМИГРАЦИЈИ



----- Mail transféré -----
De: "beli andjeo" <beli.andjeo@free.fr>
À: redakcija@politika.rs, pogledi@politika.rs, "kulturni dodatak" <kulturni.dodatak@politika.rs>, kultura@politika.rsEnvoyé: Lundi 5 Décembre 2011 10:52:33 Objet: ЕМИГРАЦИЈА РАДМИЛЕ ЛАЗИЋ

Поштоване колеге угледног листа „Политика“,

 Не бих вам се обратио овим формалним видом да нисам у више наврата цензурисан у оквиру реаговања на текст о емиграцији Радмиле Лазић. Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији, будући да предајем нашу културу и језик на Универзитету у Паризу, будући дакле да сам по култури и духовној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реагујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду пречесто изричу у виду некаквих друштвених „вјерују“ поводом емиграције, а чији је последњи, додуше конфузни експонент, Лазићева.

 Емиграција је комплексни феномен и њена слика није јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у само ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев устаник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни Тексас. Водиле су га идеје о Универзалним људским правима америчке и француске револуције. Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању америчке културне особности. Европска је емиграција слична: још од седамнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Будиму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће околности биле радикално неповољне по питању личног благостања и/или интелектуалног рада.

 Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских институција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић). Лондонско удружеље писаца било је објективно значајније од тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоарску прозу у Титовој Југославији. Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деведесетих, били они школовани или не, ниси простаци, нити политички фанатици, нити фашисти. Са каквом смелошћу се у нас сви они подводе под политичке лудаке и крвожеднике! Знате ли да већина тих сељака зебе од повратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе у земљи рођења? Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Францзи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?

 Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама, што је дискурс раван Гебелсовским уопштавањима, а не вршити озбиљан социолошки рад. А ви сте пустили такву врсту текста.

Брозовско устројство садашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље: у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним способностима, него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска пракса државне корупције је онеспособила људе за слободно предузетништво. Правила понашања су нејасна и, у пословању, преовлађује Лов у мутном. Институције су порозне. Институције су подређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.

 Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за сећања него на конкретни, свакодневни живот. Људски је живот исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уколико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин, Сибир или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли. Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ САЖИВОТА. у Саживоту сам рођен. у саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем. Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Југословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Доситејевци – већ и по самом рођењу (уосталом као и он). Становници света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на „малог“, „нешколованог“, „формално необразованог“ човека. Моралност и поштење немају везе са збиром диплома и признања. Као што рече један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често питање ПОШТЕЊА.

 Ово је реаговање кратко, и питање је да ли ћете га прочитати.

 Но пошто моје име није непознато српској књижевној сфери, ипак полажем наде у ваш урођени (или стечени)осећај за пристојност. Уколико сте ме цензурисали у коментарима, где сам се потписивао именом и презименом, ваљда ћете овде застати и показати слух и добру вољу за једног од оне трећине Срба – трећине! – који не припадају Кругу двојке.

Борис Лазић,

Оријентални језици,

Париз

ЦЕНЗУРИСАНИ КОМЕНТАРИ

 У сваком случају су Слободан Јовановић, Растко Петровић и Милош Црњански образованији и писменији од Радмиле Лазић. Толико о такозваној „четничкој емиграцији“ и њеној писмености. Међутим, „песникиња“ превиђа чињеницу да се људи (њезини „неписмени простаци“), исељеници, за Србију уопште не враћају: пензионерима не пада на ум повратак међу лопове и митомане. Србија је дубоко посрнула, а српска „елита“, којој песникиња припада, за то криви час несретнике са Косова, час Србе са Запада и Истока, који не би били либерални и парламентарни. Овакав презир упућен људима који би имали шта да је науче о саживоту са другим људским заједницама и културама нам говори да, у Београду, међу елитом навученом на еврофондове, површност, неморал и незнање иду руку под руку. Лазићева је конфузна, недоречена, њена је мисао неартикулисана и нејасна, али је зато јасна емоција којом је обојен њен памфлет: она је огорчена и заједљива.

 Исељеници (такознани «четници, патриоте и простаци») годишње пошаљу, у виду неповратне новчане испомоћи, за српске рођаке и комшије, до три милијарде евра (уосталом, сличан је тренд и статистички показатељи за БиХ, Хрватску, Молдавију… имају и они своје «четнике»). Истовремено, у Србији, ДБ-овска такозвана «елита», преголема државна администрација која влада већ шездесет година и објективно је одговорна за беспрестане кризе унутар СФРЈ све до њеног распада и даљих ратова, сва та републичка и покрајинска паразитска бирократија, данас шири намет за наметом, свакојаким порезом гуши слободно предузетништво, а шлепа се уз еврофондове, и живи изнад својих објективних могућности те презадужује суграђане и будуће нараштаје. Једни, дакле, издвајају из својих уста, испомажући се, док други, тј титоистичка власт и даље глоби и просјачи. За паметног – довољно.

 Извор: УКС: ТЕКСТ БОРИСА ЛАЗИЋА, ЧЛАНА УКС ИЗ ПАРИЗА, uksrbije@srpskacirilica.rs
========================
Погледати http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Emigrantika-ili-osvrtanje-u-gnevu.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Zato-ljudi-odlaze.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Tuzno-i-otuzno.lt.html
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Beograd-je-zakazao.lt.html
_________

Погледи са стране

Emigrantika ili osvrtanje u gnevu

lazar radic | 02/12/2011 03:51

Nemate vi pojma zasto ludi odlaze i ko ostaje,Ljudi koji su zemlju Srbiju doveli gde je sada su bivsi ,sadasnji i deca DB-ovacai VB-ovaca koji su sada elita.27 godina sam u Velikoj Britaniji ,daleko od toga da je ovo perfektan svet, ali ima reda, i svi mi kada dodjemo u zemlju SRBIJU prvi susret je sa taksistima ,neko i sa „sluzbenicama “ na autobuskoj stanici posto zeleznice nema, utisak JADNO je. Zasto dolazimo? Verovatno ima svako svoj razlog.Znam da je meni sve teze.ne zbog finansij vec …

veverica orahdrvo | 02/12/2011 07:36

zahvaljujem sto ste tako revnosno obavesteni

Лазар Радмиловић | 02/12/2011 07:59

„Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за такво бусање у груди.„
Није ли то више него што је дала Титова Југославија ?

Ph.D.ec.Miodrag Bjelic, New York | 02/12/2011 08:49

Znate sta …ljudi su vam kompleksna bica . Gdja Lazic je pokusala i to prilicno uspesno da nas 4 miliona u 50 zemalja klasifikuje , grupise , dedukuje zakljucke . Ipak , ima tu posla za hiljade stranica vrsnog sociologa/istoricara/psihologa.
Svi smo mi stvorili o sebi nekakvu sliku zasto smo otisli .I , pitam se koliko je istinita . Cesto se pravdam da 70-ih nisam mogao napredovati u poslu jer nisam bio clan SK. I, nisam pobegao od gladi , besparice , niko me nije terao ,,,imao sam toliko toga —mozda ima istine u tome ako kazem „vise nego ikada ovde za 30 godina “ . Jer, kada na ove nominalno’velike“ zaradjene dolare dodam stresove , muke, strahove , usamljenost — i nije neka velika vrednst .
Gdja Radmila mozda nedovoljno poznaje zapad . Ovde je luksuz biti intelektualac .Vrlo mali procenat naroda je siroko obrazovan . U Beogradu { a dolazim cesto] vrlo lako nadjem visoko obrazovane ljude koji imaju i vremena i volje za druzenjem

Vlad Cepes | 02/12/2011 08:53

Evo već dva puta čitam ovaj članak i nikako da sebe pronađem u njemu. Otišao sam početkom devedesetih i prošao sve gore pomenute nivoe srpske emigracije (prijatelji, rođaci, stari i novi poznanici…) i nažalost još i poneke kojih se pesnikinja uopšte i nije dotakla. Za ljutnju i bes nikada nisam imao ni vremena ni volje, a kada razmišljam o Srbiji osećanje koje imam najbolje se može uporediti sa čuđenjem. Da slučajno gledam film sa upoređujućom sadržinom, smatrao bih ga teškom (i mučnom) fikcijom i verovatno bih okrenuo na neki drugi kanal, recimo sa kulinarskim programom. Dođem ja ponekad, pojedem i burek, ali svu tu fikciju ostavim tu gde jeste.


			

UNUS MUNDUS br. 40/2011. Излазак из карантина


Часопис за Уметност, Науку и Културу. Едиција за експанзију ноосфере… Гл. и одг. уредник Стеван Бошњак. Нишки културни центар.Станоја Бунушевца бб, Ниш.

УНУС МУНДУС  лето/јесен 2011 доноси

 

На преко  430 стр. великог формата А4, донети су књиге, прилози песника, есејиста, аутора који живе изван престонице (осим М. Лукића и Луја Данојлића). У овим тешким временима, Нишки културни центар својим упорним настојањем покушава да прошири уско грло српског издаваштва и пружи прилику писцима, који су ту прилику одавно и заслужили. Многе ће овај број УНУСА МУНДУСА изненадити, јер је окупио тако различите писце, који су сви посвећеници свога посла. Књиге ових писаца су, да се послужимо речима једног од њих Мирослава Лукића (познатијег под надимком Белатузкадруз)  своје врсни извештаји из манастира за спаваче

Мирослав Лукић: 

ЗНАЦИ ПРЕПОЗНАВАЊА  БИРОКРАТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Добар део српских песника 20. века (нарочито друге половине друге половине Наметнога века) – не знају за стид и за срам! Сви су дресирани и сви су прозаични. Феноменолошки гледано, то су аутори формирани на комунистичком укусу, по изопаченом укусу. И док Срби, тј. српски читаоци не науче да се стиде таквих демона – ВЕЛИКУ ПОЕЗИЈУ
НЕЋЕ ДОБИТИ! Добиће многе антологије поезије, многа ср. у боји! Евентуални
читаоци и тзв. водећи песници -понављам – кљуцкају из живота бајку о модерној поезији и настављају да живе у њој. Објављују антологије које су, напросто, бацање прашине у очи – БЕЗВРЕДНЕ, ЛАЖНЕ!
Доста, заиста је доста било фарбања у боји : већина песника пошто није умела да разлучи велико и божанствено, исконско, неизбежно је прешла у кордоне сладострасника, славољубивих врло, у кордоне кокетних хвалисаваца и ћифта: и све време су препричавали своју личну осећајну еротику и при том у облицима све јаче и јаче бестидности, водили своје чувене балетске представе на попришту егзорцизма, борили су се са ђаволом, понеком се дало да га на тренутак и победи, да би га затим тријумфално пољубио у  већ знате шта! ШЉАКА ИСТОРИЈЕ је заклонила видике.

То смеће треба уклонити; за то су потребни комуналци, не песници, нити песници -критичари.
Српска поезија Наметног века настајала је у оквиру савремене кризе хришћанства и човечанства уопште. Чланови партије (а многи су били, већина најистакнутијих песника друге половине 20. века, што им је омогућило успешно пењање на лествици ), нису били хришћани, нису у себи давали првенство љубави, срдачном сагледавању и хришћанској
савести, а то другим речима значи да су били склони мудровању, мудровањем руковођеној вољи, да никад нису ни стекли хришћански акт, да не говорим о хришћанском духу. Мудровања су их довела на путеве уског интелектуализма, до разорних сумњи и порицања. Јер  нема разлога да се више о томе ни дана ћути – мудријашка воља изводи на путеве срца лишених љубави рачунџијског утилитаризма, практичне безбожности. И српска православна црква која се најдуже опирала погубном и безбожном комунистичком утицају временом је начета, она која је позвана да оживљава, продубљује, снажи и
очишћује религијски акт који јој је задат. На то је позван сваки свештеник, пастир, сваки засадитељ хришћанског акта, живи остваритељ и учитељ. Међу последњим песмама објављеним у овој књизи, међу оним најновијим, има једна која је посвећена моме
најмлађем сину, који је желео да упише средњу богословску школу, али се није дало. Било је то врло важно искуство, неочекивано, за мене, као родитеља: пружило ми је прилику да се реално суочим, са чињеницом каква нам је црква данас. Оно што се догађало око тога
уписа, пре него што сам написао једну песму, до које веома држим, јер је израз искуства – то нема везе са срцем, са Молитвом. Црква треба да се ослободи, а неће моћи још  дуго, на жалост, оних који стварају мртву парохију и подривају постојање Цркве. Кажем то са најдубљим жаљењем. Веровао сам годинама да је то последње место у српском друштву, које није онеређено комунистичким пустошењем… Сасвим је нормално да ми очекујемо од својих пастира: молитвену силу, љубеће срце, живу хришћанску савест, фамилијарни протекционизам, жигосање среброљубља… Ако данашњи духовници не уважавају
искрени осећај, ако то не примају као нешто драгоцено, животно важно и охрабрујуће, да ли су онда они искусили светлост и топлоту духовног огња, живу доброту. Нисам никада био богомољац, али сам одувек осећао да живо срце има залиху доброте за све: утеху за невољнике, помоћ потребитоме, савет за беспомоћнога, лепу реч за свакога, срдачан осмех за цвеће и птице. Дело у цркви јесте дело духа, љубави и савести, дело молитве и  сазерцања, али сам ја, то јест мој млађи син искусио нешто друго. Потребна су отрежњења…

Носио сам предуго Крст, и сасвим је очекивано да се он врло често спомиње у мојим сабраним песмама. Позајмио сам наслов за трећу књигу својих сабраних песама из старобалканског наслеђа, из редукованог обреда Русаља, тј. елеусинских мистерија. Моја поезија чезне за враћањем у живот. То је можда могло некоме да се учини патетично, ако се ствари површно посматрају, ако се површним, плитким погледом гледа на све оно што се Србима и српској књижевности догодило у 20. веку. Дакле, Повратно коло је – оно обредно, мистеријско коло које враћа у живот, онај прави, без страха и поробљавања… У српској поезији 20. века има превише беспомоћности, недовршености, као и у минулом 19. веку. Много шта је остало у траљама. Беспомоћност највише слична импотенцији! Хтели су многи песници да се покажу, али им се није дизао! И то недизање је доводило до беса и странпутица, ћорсокака, до – врага! Тако мало има слободне, ненаметнуте и неконтролисане поезије.Лалић, кога овде неки још увек сматрају бардом, велики је пораз : он је стално мрмљао неке стихове који су били највише налик на солидније преводе великих светских песника. Не Попа, Не Миодраг Павловић, нити онај певац из Шумадије, не они, никада нису сишли у дубину Србије! Пут у дубину Србије обрастао је маховином и гљивама великим као кравље уши. Унутрашњост Србије се састоји од испреплетаних жица паганства, недовољно укорењеног хришћанства и безбожништва. Тамо је најуочљивије одсуство усправног држања. Има много страшила; најстрашнија су страшила тзв. модерне српске поезије 20. века и сва су као по правилу напуњена влажном струготином. Ако је и постојао и један песник друге половине Наметног века који се запутио пут дубине Србије, то је био један самоук, један сељак, један скоро јуродиви, и то пред крај свога краткога живота (С. Митић). Тзв. модерна српска поезија се у другој половини 20. века претворила у нешто налик на фолклорни ансабл под управом З. Мишића и комп. Тзв. модерна српска поезија друге половине 20. века је права егзотика!…

(Из УНУСА МУНДУСА, стр. 139-141)

 

 

 

POSLE DVADESET I DVE GODINE / Zoran M. Mandić


Sajamski susreti – U zadnji čas  (prilog kritici toaleta čistog i praktičnog uma)

Sajmovi knjiga, kao i niz drugih sastajališta u nas i u svetu, najviše pripadaju javnim trač-sedeljkama, na koje se dolazi da bi se «stvari» književnih činjenica uvrnule, zavrnule i prevrnule u korist iracionalnih «književnih mozgova». Onih, koji iz svoje marginalne i autsajderske posrednosti žele da deluju neposredno, bezobzira na odsutvo svesti o njihovom, ne samo, takvom delovanju, nego i prisustvu tamo gde im nije mesto. Na kome zagađauju prostor koji nepotrebno zakrčuju. U tim i takvim dešavanjima beogradski Sajam knjiga nikada nije zaostajao i manjkao. Posetioci iz raznih provincijskih i velegradskih sfera, uglavnom, na sajmove knjiga, dolaze sa bagažima nekakvih knjiga, objavljenih kod izdavača, koji nisu uspeli da obzbede novac za zakup štandova na kojima bi se kupci njihovih sumnjivih usluga predstavili i provomisali svoje literarne trice i kučine. Zato je prava sreća kade se, posle više od dve decenije, na sajmovima knjiga obnove susreti, kada se, u magičnom trenutku pojave, širom otvore zamandreljena vrata sećanja i kroz njih šiknu slike prethodnog vremena sa drugim kulturama govora, dijaloga, oblačenja i objavljivanja. Energija tih susreta neobično je profilisana u arhivima stanja svoje skrajnutosti, pa otuda i oduševljenje u svedočenju njenog oslobađanja iz ralja zaborava i nepažnje sećanja. A, kada se sve to dešava u pokretu, na nogama i probijanjem kroz gustu posetilačku gužvu, osećaj zadovoljstva naglo izmiče svojoj kontroli i prerasta u emocionalni šok. U neko čudno ispunjenje čula upalama i priraslicama emocija, kao u filmu U zadnji čas Etora Rikarda Arete.

Nepatetična slika jednog takvog slučajnog susreta na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga okrznula je potpisnika ovog teksta pojavom Igora Mandića. Ona se začela nekada, pre dvdeset i dve godine, u Osijeku. U vremenu koje se nazivalo misaonim zbog brojnih tegova, koje mu je istorija okačila o vrat, da se previše ne bi uznosilo i sagibalo u pamćenju obračuna i kompromisa. Kako primata imena jezika, tako i njegovih fusnota iz kojih i danas duvaju divlji vetrovi u poravnanju rupa od granata gramzivosti i nečasti.

Da, on IM je, na trenutak u velikoj žurbi  zastao, da bi u istom trenu panično nastavio potragu za najbližim toaletom, i sve to uz škrti alibični komentar – Vratiću se. Onaj, kome je taj komentar bio namenjen sa zakrivljenim prepolovljenim osmehom, nastavio je gustom prolazničkom putanjom svog kretanja. Nije se okrenuo, ni da uzvrati, niti da pogledom isprati paničnu potragu za toaletom. Prva slika, kao u Čehovljevim jednočinkama, ostala je kratko da leprša u napetoj naduvanosti sajamskog polovnog vazduha, da bi nestala brže nego što se pojavila. I ko je taj Igor Mandić da bi prve slike patile zbog njegove potrebe da nađe toalet. Ko su, uopšte pisci, pogotovo oni samozvani postmoderni kontrarevolucionari koji zavide Igroru Mandiću što je u zadnji čas u velikoj sajamskoj gužvi našao svoj put do toaleta.

Toga dana na malim i velikim štandovima srpskog knjigotavorenja najviše su se šepurili pisarčići iz raznih njenih pokrajina, dijaspora i enklava. Bože, tiho mi je šapnula na uho jedna mlada pasnikinja, kako su kreature uvek ružne i to mnogo više od jadnih nepušača. Naravno, da je ona pokušala da se naruga i neuspešnim «liturgijama i misama» nekih savremenih neoboženih pisaca koji, čekajući poziv iz Stoholma, uporno nastoje da svetsku književnost pretvore u aforizam. I nastane u njemu svoju književnu «večnost”. Ne znam, koliko je trajalo pražnjenje Igora Mandića u jednom od sajamskih toaleta, ali sam ga u jednom trenutku ponovo ugledao što je bilo dovoljno pomenutoj mladoj pesnikinji da nas svojim foto-digitalcem ovekoveči. I to prvi put posle 1989. godine, kada ona još nije bila rođena, a koje je godine Igror Mandić slučajno prisustvovao neslužbenoj promociji moje knjige pesama Čitaonica. Pokazujući mi snimak mlada pesnikinja je uzviknula – Pa na ovaj malo iskrivljenoj fotografiji ima mesta i za još neke likove. Da, odgovorio sam, na toj fotografiji nedostaju Josip Cvenić, urednik izdavačke delatnosti osiječkog Radničkog sveučilišta Božidar Maslarić i Ljudi na mostu Vislave Šimborske. Nedostaju naslovni portreti iz 1977. godine nedeljnika Nedeljna Dalmacija kao važnog dodatka splitske Slobodne Dalmacije, zagrebačke Revije OKO, splitskog časopisa Mogućnosti i ledene kocke moje crne Čitaonica u kojoj nažalost ne postoji ni jedan toalet.

Zlobnici će, ako pročitaju ovaj tekst, reći da se tako ne piše o duhovitoj paničnoj potrazi Igora Mandić. I pored opasnosti za nastajanje takve mogućnosti hteo sam da zabeležim trenutak koji sve zabeleške, foto i sećalačke Beleške krize, čini ravnopravnim i korisnim za budućnost uspomenama u kojima je sve manje slobodnih mesta.

Igora, verovatno više neću sretati, a i kako bih, kada će on posle naredne dvadeset i dve godine imati 94, a moja malenkost 83 godine. Možda će tada u «zadnji čas» ona mlada pesnikinja doneti neku drugu foto-vest. Popunjeniju malo iskrivljenu fotografiju i drugim likovima.

Beograd, 23. oktobra 2011. god.     

ПАКАО И КОМЕНТАРИ / Белатукадруз


Субота, 28. април  2001. Начин избегавања. Човек који вас је једном „ојадио“, искористио, помажући вам, учиниће то и други пут. Јуче поподне, телефонирао (док сам ручао) . Лутан. Онај у кога сам са разлогом посумњао пре неколико месеци. Звао због нечега наводно неважног…Уздише; не може да дише. Туробно је; изгледа да ће падати киша. Сасвим сам погрешно одабрао…нисам ја, него је она мене…Било би добро да могу одпутујем негде далеко и да је више не виђам.

(Накнадно дописаноПочетком фебруара, 2002. –  У свему сам у праву : подлаца, копилуша, бедника, себичних, треба да се чувам. Да крај не би личио на почетак. Новац је најодвратнија сводиља. Све своди… Имам много преча посла него да се бавим хуљама, душевним чудовиштима.

Све ове године проведене са – – – – –   су тамница, мрачна, прљава у најбитнијем. Данас сам купио неколико метли и почео сам да чистим – себе, своје срце прво…Међутим, нека о томе натуралисти и осредњи писци пишу романе и књижурине. Књижаре – у које сам свратио – чак и кад се цакле и шљаште лепо укориченим књигама, базде на проивинцијске клозете… Базде. То је чак благ израз… О тим књигама пишу навелико, хвале их – чак и они аутори, тривијални критичари, које сам уврстио у прва два издања антологије српске поезије. Преварило ме је њих неколико, јефтино купљених…)

Субота, 28. април  2001.
Устао после 8. Лоше спавао.