Tjenanmen, sudbina pobunjenika…

(Prenet članak iz 24 sata, besplatnih novina beogradskih)

Lepota i na magareći način

LEGENDA kaže da se čuvena Kleopatra kupala u magarećem mleku, jer je lekovito i čuva žensku lepotu. „Tretman“ egipatske kraljice dobiće 25. aprila i jedna udavača iz Srbije, ali samo ako to zadovoljstvo plati – 5.000 evra!
Na ovaj datum – nezvanični Dan magaraca – u specijalnom prirodnom rezervatu Bara „Zasavica“, kod Sremske Mitrovice, „pašće“ masovna muža ove životinje. Oko 70 litara mleka biće ponuđeno na prodaju, ali isključivo za – kupanje. Iza ideje stoji Slobodan Simić, direktor rezervata, u čijem je sastavu jedina farma magaraca u Srbiji, od stotinu grla.
Rezervat je smešten u mačvanskim meandrima reke Save i rukavcima Drine, u 35 kilometara divljine. U ovom rezervatu obitavaju i riba umbra – samo tu i nigde na svetu! Tu je i retka rečna meduza, ašov žaba, podolsko goveče, bosanska buša, balkanska koza. A od 2004. godine ovde žive i porodice dabrova.
Sa prvim prolećnim suncem rezervat je oživeo, pa se u njemu čuje cvrkut ptica, ali i rika krava, njištanje konja…
– Naš rezervat je banka starih rasa domaćih životnja na Balkanu, koje su bile pred nestankom zbog ljudskog nemara – otkriva nam naš domaćin, i vraća se na priču o magarcima. – Mi smo u Srbiji, na primer, za magarca govorili da je lenj, glup i beskoristan,

pa smo ga zato istrebili. Poslednjih godina, međutim, mi magarce dobavljamo od švercera sa juga Srbije, Sandžaka i iz Makedonije. Obnavljamo im vrstu i gajimo ih kao plemenite životinje. Magarac malo jede, živi u skromnim uslovima do 20 godina, vredan je i pametan, a magarica daje divno mleko i meso koje liči na teletinu.
Uprava rezervata je magarice kupovala za 150 evra, oplođavala sa dva magarca, koji su vrlo potentni i tako su dobili krdo, koje neprestano raste. Samo magarac Đura napravio je pedesetak magarića ili pula, kako mlade zovu u rezervatu.
Neobična ideja – muža magarica 25. aprila – način je da se skrene pažnja na „magareći“ problem Srbije.
– Naš cilj je da se vratimo uzgajanju autohtonih vrsta životinja u Srbiji i da od srpskog magarca napravimo novi brend. Jer, na fakultetima za poljoprivredu i stočarstvo u Srbiji ne postoje nikakva naučna saznanja o srpskom magarcu – dodaje Simić. – Italija, koja ima 14 vrsta magaraca, ima naučne studije i doktorate o njima. Francuskinje koriste magareće mleko kao pomadu za lice ili sapun za ruke, a Belgijanci od njega prave liker. Italijani od magarećeg mesa prave kobasice, salame i kulen. Mi ćemo sve to ovde da proizvodimo, pakujemo u originalne drvene kutije ručne izrade i prodajemo.

RETKO I SKUPO
KAKO kaže Zoran Nedić, čuvar krda, magarice dobro rađaju, ali nemaju mnogo mleka i zato je izuzetno skupo.
– Na Balkanu jedino se u „Zasavici“ muzu magarice. Jedna magarica godišnje daje samo 20 litara mleka – kaže Nedić. – Magareće mleko liči na majčino, ima jedan odsto mlečne masti i koristi se sirovo. Izuzetno je čisto, jer sadrži antialergine i lekovito deluje na kožu, ali i na astmu i bronhitis.

BRZONOGI PULINI
BARA „Zasavica“ je ove godine dobila status močvarnog područja od svetskog značaja. Ovde goste na kapiji sačekuju sremski psi pulini Rigov, Mara i Biska. To je autothona vrsta pasa specijalizovana za teranje svinja. Ljude ne napadaju, a svinje teraju samo kada im se naredi.
Koliki značaj Slobodan Simić pridaje ovoj rasi pasa govori i podatak da je u samom centru Sremske Mitrovice, ispred kancelarija rezervata Bara „Zasavica“, podigao spomenik mangulicama i sremskom pulinu

Marko Lopušina

• Izvor: Vecernje NOVOSTI, 02.04.2009 20:29:45

Посвећена дрвета по Србији

Знаменита стабла у Србији

Шума и дрво су у људском битисању одувек били важни пратиоци. Висока стабла су била „веза“ са боговима (и демонима), а простране шуме служиле као заштита од непријатеља

У нашој традицији, запис је велико разгранато стабло, обележено крстом, које људи обилазе током литија, под којим држе верске обреде или се окупљају кад доносе важне одлуке. У источној Србији их називају и миро,јер се под њима мире завађене групе или појединци. Дрво је последњи извор хране, народна апотека, уз њега се одраста. Кад се подиже кућа или црква, уз њу ниче и стабло које лети пригушује сунчеве зраке, а зими обуздава хладне ветрове.

Мада у нас постоји много знаменитих и необичних стабала, ја сам се одлучио за десет.Поменуо бих цер „загус – запис“ под чијом разгранатом крошњом је у турском периоду радила судница (што је Светолик Ранковић описао у „Горском цару“),па горостасни бор код Милешевца (одавно је пао, али његово моћно стабло као да је имуно на трулеж и време) и врбупоред манастира Лешје, недалеко од Параћина, из које је неким чудом изникао дуд. А мештани су открили да топли напитак од лишћа овог дуда прија нероткињама.

01    ПЛАТАН ПОРЕД МИЛОШЕВОГ КОНАКА посађен је 1834. године, кад је подигнут и конак. Дебло обима седам метара носи крошњу која прави сенку пречника 50 метара, и достиже висину од 40 метара. Ако ишта одсликава српски инат – онда је то овај платан. Наводно, кад је поред конака сађен дрворед преостала је једна садница, па је, на питање шта с њом, књаз Милош рекао „Тури је у кречану!“Стабло је опстало, чак је надвисило дрвеће посађено на бољем месту.

02    КАРАЂОРЂЕВ ДУД У СМЕДЕРЕВУ је знатно старији од Милошевог платана. Био је сведок Карађорђевог преузимања градских кључева од Турака и „испратио“их је кад су дефинитивно напустили Србију. Преживео је тешка бомбардовања Смедерева и експлозију муниције у тврђави Деспота Ђурђа. Данас је то старац који достојанствено носи своје године и пружа пријатну хладовину на бетоном окованом тргу.

03    СВЕТИ БОР КАМЕНЕ ГОРЕ КОД ПРИЈЕПОЉА је најцењенији и најдуговечнији становник овог краја. Импресивно стабло стоји усамљено и игнорише громове, ветрове и време. Прича се да су пре три века мештани напустили ове просторе, а тајну свог одласка су оставили дубоко у срцу бора.

04    ТАКОВСКИ ГРМ броји своје последње дане. Сасушено стабло чека наследнике да стасају,па да им пренесе сећање на време кад је кнез Милош рекао:„Ето мене, ето вас – рат Турцима!“.

05    ХРАСТ ЛУЖЊАККОД КОЧИНОГ СЕЛА, на левој обали Велике Мораве, посадио је средином 18. века Василије Ђорђевић у црквеној порти. Црква више не постоји, али остало је сећање да је под стаблом крштен капетан Коча. Касније се ту са својом дружином заклео да ће се борити против Турака.

06    ЛУКИЋА ХРАСТ у атару села Раниловић подно Космаја подсећа на она временакад је Шумадију била богата шумама храста сладуна, лужњака, цера… Процењује се да је старији од четири века, а за Спасовдан се под његовом крошњом обављају хришћански обреди.

07    ГУМЕНО ДРВО је у ствари, народно име за необично стабло код Опарића у левачком крају. Нико од мештана не зна шта је. Кажу да је коњ кнеза Милоша сломио ногу кад га је закачио репом. Путари нису имали храбрости да уклоне ово стабло које се нашло баш на траси пројектованог пута, па он прави кривину око њега. Човек који ми је показао дрво тврди да га је трактором случајно закачио, и да му је трактор одмах стао јер је цела електрична инсталација отказала. Ја сам га само фотографисао, али сам приметио да ме је малер пратио до краја тог дана.

08    ЂАВОЉЕ ДРВО је необичан становник Ђавоље вароши. Да је никао на неком другом месту, био би велик и моћан храст, ана „ђавољој земљи“ није чак ни корен могао да пусти како ваља, па више личи на чокот винове лозе него на храст. Ипак опстаје, упркос огољеном терену и киселим водама.

09    ХРАСТ КОД СЕЛА ОСМАКОВА налази се на размеђи Суве, Старе и Сврљишких планина. На узвишењу изнад села доминира својим положајем, а изгледом наговештава светилиште. Тек кад се попнете до њега откријете да то није једно стабло, него пет сраслих, обележених каменим крстом, и украшених даровима мештана. Клупа и сточић поред су наговештај да мештани често долазе на ово место, одакле се пружа несвакидашњи поглед на три планине.

ФАМИЛИЈА БУКОВИХ СТАБАЛА расте на локалитету Тесне јаруге, који је заштићен као резерват природе на Јеловој гори изнад Ужица. Њих једанаест је проценило да ће лакше опстати ако расту заједно, па је тако настало необично „стабло – шума“.

Текст и снимци Драган Боснић  [објављено у Политикином МАГАЗИНУ: 29/03/2009]

Кратка историја два посвећена дрвета

Мишљеновац је село на обали златоносног Пека у Звижду (североисточна Србија). У самом центру села, испред сеоске Општине, уздизао се храст који је наткриљивао својом крошњом добар део општинског дворишта. То дрво је било посвећено, сеоски Запис. Осушило се седамдесетих година 20. века. Нико се није усуђивао да га обори, јер се веровало да је дрво заштитник села од громова, поплава и суша.

 Под тим дрветом се славила главна сеоска слава, Заветина, Спасовдан. Или како се говорило: Велика заветина. Што значи да је била и Мала, која се славила само један дан, нешто касније…

Друго посвећено дрво уздизало се  на крају Просјанског пута – старог турског пута, који је водио из села Мишљеновца према Пеку, ливадама и Стржевици. И то посвећено дрво беше храст, стар стотинак година, али се и он почео сушити седамдесетих. Када га је гром једном приликом погодио и запалио, није сагорео. Иако дотучен силама неба, храст је пружао изданке још неколико година. А онда се сасвим осушио, али никоме није падало на памет да га обори.

Оба храста, разгранатих крошњи, запамтили су због дуговечности, и с обзиром на месту где су расли, толико тога. Ех, да су умели да причају, да испричају све оно што су запамтили!

Сећајући се тих храстова, заштитника и горостаса, видим тако јасно читаво своје детињство, своју судбину, и поглед на један овоземаљски рајски врт. Та два посвећена дрвета су се подмладила у плодној црници мога сећања и расту даље увис, наткриљујући и зарасли пут и поље и суседна дворишта сеоске општине мишљеновачке…