Архиве категорија: Да ли знате?

„ФАТАЛНА ПРИВЛАЧНОСТ“


РТС обележава култ Јосипа Броза под насловом „Привлачно са дистанце“. На какву „привлачност“ може рачунати онај ко је директно одговоран за убиство најмање 59.912 житеља Србије у периоду „црвеног терора“ после 1945. зна једино актуелни директор РТС

Као што је ономад уредно известила јавност о рођендану највећег сина „независног Косова“, тако је Радио-телевизија Србије на четрдесет година од смрти „највећег сина наших народа и народности“ најавила достојно обележавање Брозовог култа од насловом „Привлачно са дистанце“, који је изазвао прво недоумице, а затим згражање већине гледалаца ударног тв дневника на дан 4. маја ове године. Према ономе што смо гледали и слушали целог овог дана, Јавни сервис Србије преузео је на себе програмску обавезу да „достојно“ обави посмртни ритуал, тј. јавни мементо за комунистичког диктатора, што је и учинио низом програмских иступа, који би требало да кулмирнирају вечерас, са емисијом „Тито, медијска икона“. На какву „привлачност“ може рачунати онај ко је директно одговоран за убиство најмање 59.912 житеља Србије у периоду „црвеног терора“ после 1945 (према подацима др Срђана Цветковића из Института за савремену историју, да поменемо само најкрвавији од трагова „нашег највољенијег сина“) зна једино актуелни директор Јавног сервиса Србије, вероватни аутор овог оскиморона, односно стварања нове слике помоћу два међусобно искључујућа појма. Шта то може бити „привлачно“ са дистанце од четири деценије? Одговор је дао већ у јутарњем програму РТС истог дана историчар Милан Гулић из Института за савремену историју (истог оног који је објавио горе цитирану цифру крвнички побијених), са тезом да се ради о „снажној личности, чији је хедонизам привлачан млађим генерацијама. Цела та прича, дружење са људима из неког џет-сета, све је то привлачно оним млађима који су заинтересовани за његову личност“ навео је Гулић. На ово следи коментар РТС-а: „радило се несумњиво о једном тоталитарном режиму који данас изгледа привлачно“. Добро сте чули. То је истога дана потврђено на службеном сајту Јавног сервиса Србије. „Тоталитарни режим који данас изгледа привлачно“ је суштина не само логичког него и политичког оксиморона којим Јавни сервис грађана Србије промовише свој (наравно, не само свој) политички став и идеолошку водиљу. Али ово је само почетак. Сва је прилика да ћемо се на РТС-у ових дана још наслушати сличних политичких лудорија. Експерата, који ће их потвдити и илустровати има напретек; једва чекам да их видим и чујем на делу.
Није случајан ни наслов овог текста. И он је позајмљен из филмског фундуса, као и бројне филмско-телевизијске идеје, којима разни експерти демонстрирају своје филмско (не) знање. У то смислу карактеристичан је недавни коментар са прве стране „Политике“ о Брозу као извесном „филмском феномену“, о чему ћемо на другом месту. Овде нас, међутим, занима Титова „привлачност“ и то у духу холивудског трилера Адријена Лајна из 1987. који је већ ушао у све уџбенике психопаталошких појава; реч је, наравно, о „Фаталној привлачности“. Она има везе са овим случајем. Може се закључити да је овде реч о „зависном односу који има карактеристике опсесије“, како ову дијагнозу дефинише „струка“ (психолог и психотерапеут Сања Станић). То је, дакле, „опсесивна тежња за контролом“, при чему се, међутим, губи контрола над осећањима и реакцијама, а рађају зависност, анксиозност, напетост и страх. Субјекти се врте у зачараном кругу, у коме повређеност и бол смењују краткотрајне тренутке екстазе. Тако – као у случају Броза, БЗ – није редак случај да се истрајава у идеализацији недоступног идола: приписују му се особине које није поседовао. Субјекти ниског самопоштовања магнетски су привучене манипулативним и проблематичним личностима (швалери, хохштаплери и преваранти); хипнотично их понављају као низ стереотипа. Тако се зачарани круг никада не завршава. Огледа се у обреду повампирења Титовог култа, у чему, из побуда које није тешко докучити, предњачи „тоталитарно привлачни“ Јавни сервис Србије.
Божидар Зечевић, Новости.р

извор:>>>>>>

____________

УМЕСТО КОМЕНТАРА

ТИТОНИК, есеји

Титоник: Есеји / Мирослав Лукић. – Београд: ЗАВЕТИНЕ: Мобаров институт, 2004. – 176 стр.; 20 цм.; брош повез. – Колекција Три пауна, књ. 2. (Релативно очувано). –
Кад су почели вишестраначки избори на територији СФРЈ, а затим и распад земље, нисам се учланио ни у једну од новоформираних политичких странака (ни у СПО, ни у Демократску)…Пре почетка рата унутрашњег који ће завити просторе бивше Југославије у Црно, када је Милошевићева полиција сузавцем растеривала масе демонстраната, пре него што су 9. марта тенкови на београдским улицама затутњали, мени је било јасно: Каква демократија!
Детаљи: Југословенска политичка криза је комунисшичка криза. Распад земље је започео распадом Савеза комуниста Југославије. Милиони људи то нису разумели…Сви су веровали да ће доћи до демократизације еволуцијом, победом неспособне опозиције на вишестраначким изборима. Људи нису хтели да виде да су нове опозиџионе партије створене по узору на еладајућу, Милошевићеву. Појавило се мноштво вођа опозиционих партија и сви су деловали : ко у клин ко у плочу. Склонили смо Сабрана дела Јосипа Броза у мрачне ормане, и многе друге књиге идеолошке, једноумне. Комунизам је био леш, одложен у орман. Било је природно, логично да се леш извади из ормана, да нс смрди у кући, и да сс мртвац закопа на грабљу. То се није догодило у Србији. Зато се нисам учланио ни у једну опозициону политичку странку. Ниједна није имала довољно снага и воље да обави неизбежну сахрану…3нао сам да ће бити изгубљено десет и можда чак двадесетак година, што ннје страшно по странке, али јесте по народ…

Догодило се нешто страшно, невероватно, обистиниле су се најцрње слушње…
И тек треба да се догоди још нешто горе!…

_________

…Спокојно је и мртав владао, а то је изгледа било могуће само код једног народа на свету, код онога код кога је толико дубоко укорењен култ мртвих…
…Титоизам је Лавиринт; да би се у њему нашао прави пут, треба видети мало даље од сопственог носа. Треба ући у мрак, у катакомбе, у боксове пакла, у редакције књижевних листова и часописа, у разноразна удружења, у академије. Најбоља метафора феномена титоизма је Титоник: аветињски брод.
…Јосип Броз Тито, о коме су написане књиге и књиге, у Југославији и у свету, за мене никада није био друго, до лажицар или симбол Ништавила.
Што је засејао, што је никло и што ће ницати – стравично је…
Видети више: https://zonaprelivanja.blogspot.com/p/blog-page_97.html

ПОРУКА ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ


Писмо ауторима „Заветина“ уз ауторски примерак најновијег броја књижевног часоиписа „ЗАВЕТИНЕ+“, 2 /2013

Веома уважени,

Драге колеге,

Ево изашао је, као што сам и обећао, нови број часописа „ЗАВЕТИНЕ+“, бр. 2, и шаљем Вам ауторски примерак. Ја Вам не могу забранити ни наредити, да тај примерак не поклањате пријатељима и родбини, али мислим да би било целисходније да све оне, заиста заинтересоване, за Ваш рад, стваралаштво и објављивање, упутите на овај јуче објављени чланак:

*

(ЉУДИ МЕСЕЧЕВЕ СВЕТЛОСТИ) Публикован нови број часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014)…

Ових дана је публикован нови број књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+”, на промењеном формату (таблоид, 16 страница), чијих се неколико страница (1, 14-16) могу прелистати и читати бесплатно и на овој локацији. …бр. 2. (новембар 2013 – јануар 2014) доноси обиље прилога, и убудуће, тј. следећи бројеви биће штампани у истом формату (зависно од финансијских могућности издавача (М. Лукића).
ЗАВЕТИНЕ + имају следеће рубрике: Сазвежђе З, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Бездана уметност, Edition SECTIO CAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање), Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Дућан ЗАВЕТИНА, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО.
У овом броју часопис доноси прилоге: Главнопг уредника, Александра Лукића, Небојше Васовића (поезија), Вјерују редакције, Изводе из “Билтена Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ”, текстове о Трећој и Четвртој Србији и свим тајнама бивше државе, писмо Милана Ваксмана, текстове о “уметности махагонија” и једном наметачком комунистичком издавачу и диносаурусу, прилоге на тему “Зашто нема промаје”, стихове српских песника који живе у свету (Небојша Васовић, Мирослав Душанић), Писмо др Бошка Томашевића, критичке огледе Мирољуба Милановића, неколико нових песама Александра Лукића, Зорана М. Мандића, Благоја Свркоте,

…видети више: >>>>>>>>>>

Па, нека они поруче, ако их стварно занима, овај број директно од «Заветина». Тамо је укратко објашњено како. Тиме ћете Ви порадити прво за себе, онда за овај часопис, а онда кроз време и за «Заветине».
Ја сам обећао да већ овај број буде одштампан на папиру, а не само на Цду; међутим, штампари – више њих, који су ми урадили калкулације, у међувремену, за 1000 примерака на обичном новинском формату таблоида (формат «Политике», 16 стр.), траже по броју од 42.000 – до 36.000, односно 25000, ако би се одштампало десет бројева годишње. Значи, да би се у ову пустоловину упустило, потребно је, најмање око 300. 000, 00 дин, а толики новац ја нисам могао скупити, и поштено је да Вам то признам. И зато ћете разумети, надам се, зашто сам Вас замолио, да свој ауторски примерак не поклањате, јер онда радите против себе, «Заветина» и часописа. Ја се надам да ћу новац за штампање овог часописа и на папиру прикупљати и на тај начин, продајом дигиталног издања часописа, на Цду.
По мени, реално је, можда, штампати 6 бројева годишње, убацивати их у мрежу за штампу, како би допрли и до најширих слојева, или барем до српских општинских места. Када будете прочитали овај број, и ако Вам се учини да вреди, покушајте да заинтересујеете филантропе из Ваше средине, или људе (како у Србији, тако и по свету) који би могли да нам помогну да штампамо барем 6 бројева годишње.
Прилике су невеселе, али не можемо седети и чекати скрштених руку, или се надати у помоћ државе и министарстава – видели сте какве они часописе помажу и стимулишу. Ми тамо, као што добро знате, ретко објављујемо…
Молим Вас да пажљиво ишчитате овај број часописа и да, ако стигнете, ако будете сматрали за сходно, наравно ако будете имали примедбе и умесне и неумесне, да се јавите.
Све Вас поздрављам старински: Бог са Вама!
Најсрдачније,
56. Бела Тукадруз, јесен 2010, у малој цркви Св. Петке у Мишљеновцу. – 109 одабраних фотографија. Фотодокументација Заветине
недеља, 26. јануар 2014.

ХОЋЕ ЛИ СРБИЈА САВЛАДАТИ АЖДАЈУ?


00378 — Поново питамо: ХОЋЕ ЛИ СРБИЈА САВЛАДАТИ АЖДАЈУ?

Уместо уобичајеног увода у овај број, прештампавамо једну песму песника који је платио животом одмах по комунистичком ослобођењу Београда, једног од најбољих преводилаца Шекспира, доктора Светислава Стефановића. Песма је преузета из књиге Бунтовне песме, које је сакупио и штампао истраживач Стефановићевог живота, дела и заоставштине, проф. Предраг Пузић.
(Светислав Стефановић БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. Приредио Предраг Пузић. – АРТАС, Нови Сад, 2005.)
На иконама, у прошлом броју НовиБуСура, Св. Ђорђе убија аждају. Данас, трећег дана Аранђеловдана, шта преостаје нама, многима у Србији, који читамо ове и оне новине, или вести и остало са друштвених мрежа,са неверицом: до, да се молимо Христу Богу да Србија савлада аждају…
Слобода говора и политичка поезија, за аутора који је платио главом, 1944. године, беху нешто неизбежно и природно…И можда су баш зато, по тој унутрашњој потреби душе, неки најчистији лиричари у исто време и најстраснији политички песници, пише Стефановић у: Светислав Стефановић: „О политичкој поезији (поводом прославе Змајеве)“ — Српски књижевни гласник, НС, 1929., књ. 28, 198-204.; прештампано у књизи „Писци као критичари пре Првог светског рата“, (Грађа: Српска књижевна критика, књ. 12) прир. Предраг Протић, Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1979., 181-187.

Политичка поезија скоро је психолошка нужност (…) Говорећи другом приликом о Змајевим политичким песмама, ја сам, мислим, успео да оправдам и да подвучем значај његове политике поезије, указујући на скоро психолошку нужност код најчистијих лиричара: Шелија, В. Блејка, Хајнеа, и других, да се изразе и у политичкој песми. Зато ћу овде само указати на тај говор, напомињући да је Змај и у тој области, и поред тог што је и његова политичка поезија, као и свих осталих политичких песника, често највише пригодна и везана за пролазне људе и догађаје, често више партијска, чак и партизанска, него политичка и социјална, но увек народњачка и слободарска, дао обрасце највишег стила, такве који далеко прелазе значај пригоде и пролазне теме за које су везане. Питање политичке поезије није, уосталом, питање њеног квалитета него питање и оправдање факта да су се баш велики и највећи светски лиричари одавали и политичкој поезији.[1]
***Заблуда школске естетике (…) – Познато ми је, друже Стефановићу, да сте ви својом патриотско-политичком поезијом давали тон борби предратне националне омладине, па ме изненађује да Богдан Поповић није у својој Антологији новије српске лирике изнио ни једну огледну пјесму из те области вашег књижевног рада!“ Добро сте опазили! Ја сам о политичкој поезији написао један есеј поводом Змајеве прославе. Заиста, код нас се политичкој поезији не придаје она важност каква јој се придаје у осталом културном свијету. Недић је чак стајао на становишту да су политичке пјесме „политички памфлети и уводни чланци у стиховима“, а молим вас, нема ли новинарских чланака у којима има више инспирисане, праве и чисте поезије, него у читавим збиркама пјесама?
Избацивање тзв. политичке поезије изгледа ми једна заблуда школске естетике, једно узалудно покушавање поетске теорије да се наметне поетској стварности.“- Запитао сам га да ли је, заиста, једна од многих његових политичких пјесама, „Дођи вихоре“, била дала повода Черини да покрене револуционарно гласило „Вихор“. Потврдио ми је. „А, ето, и ви сте прихватили то име!“ Очито радостан, погледао ме је својим благим али мисаоним очима, и заронио – осјетио сам – мислима у прошлост… Па ми је причао, све онако, тихо, без узбуђења, али с призвуком благодарности, како су нарочито далматински културни радници много и топло писали о њему: Марко Цар, Анте Петравић, Милан Беговић, Рикард Николић… Дуго, дуго онда ми је причао о својој дјелатности на пољу национално-револуционарног буђења предратне омладине. У Народној Одбрани заступа свом упорношћу начело да свако средство оправдава циљ. Пјеснике идентификује са атентаторима; пјесници морају бити увијек будни, лансирана је парола о „будним пјесницима“. Кроз Митриновићеву Босанску вилу кличе „За Југославију“!!!Констернацију и запрепаштење је побудио тај његов револуционарни конспираторски поклич у редовима „вјерних“. Већ тада, у предратној Србији, он бијаше један од ријетких Србијанаца који бијаху против политичке концепције о Великој Србији, а поборник Велике Југославије, чак и након рата, по уједињењу, и у Радикалној странци имао је упорнога противника (…).[2]
______

[1] „Код друга дра Светислава Стефановића“ (интервју, аутор Љубидраг Гарчина), Вихор, И/25, дец. 1937., 6.; Стефановић је 1937. члан Љотићевог Збора, Вихор је био зборашко гласило за Далмацију (излазио у Сплиту), а оно „друже“ било је уобичајено међусобно ословљавање међу припадницима Збора.

[2] Svetislav Stefanović: „O Jovanu Jovanoviću Zmaju“, Pravda, DŽDŽIDŽ/10373, 21. 09. 1933., 2. (U daljem tekstu Stefanović ukazuje na svoj članak iz SKG.)

____________

Насилницима

Хапсите, прогон’те, на слободу лајте,
То је дужност свију побеснелих паса;
Мучите и кињ’те, харајте, ал’ знајте
Да одмазда може пасти сваког часа.

Вама срам доноси и ваш образ прља
Блато којим светлост покрили сте хтели,
А она и даље блистаће без мрља
И идеал бити свих грађана смели’.

У тамници мрачној гордог Акропола
Рођена је слава мудрога Сократа,
Где власничка „правда“, надута и хола,
Бацила га беше срамно, из ината.

На страшној Голготи, крај распетог Христа,
У циркусу римском, измеђ’ дивљих звери
Пуштених на народ, чија мис’о чиста
Беше повод сраму да се гадно цери.

У тамници и на дивљачкој ломачи
Где Јован Хус задње бројио је часе,
На коцу где хајдук, од челика јачи,
Исмеваше предлог да се срамом спасе,

Рађала се прва светлост бољих дана
И први зачетак обновљених нада
Да ће, после крви и грозних мегдана,
Доћи доба Правде, Љубави и Рада.

А дворови ваши, у злату и свили,
Пурпурни салони, гозбе, венци, слава,
Свечане носиљке, аутомобили
И храмови „свети“ и „срећна“ држава,

Тријумфални луци, задужбине ваше,
И називи вечно надмени и глупи,
Светитељи, који због злата се клаше,
Коцкарнице срамне и судови скупи;

Све то што је вама лепо, свето, часно,
Над срамом и гадом шарени је вео,
Истина се тамо не спомиње гласно,
Нит’ се чује говор искрен или смео,

Већ се само клања, савија и гмиже,
Кукавички дршће и подлачки ласка;
Лаж за лажју пада, срам срамоту стиже
А све подло скрива хипокритска маска.

Слушајте ниткови, „велики и славни“,
Слушајте, убице по милости Бога,
Глас повести строге из времена давни’
И вапај из груди народа овога,

Слушајте!… Ал’ вама ти гласи не годе,
Од зурла се ваших и не чују они.
Свеједно! Већ звоно Истине, Слободе
И Љубави људске на узбуну звони![1]

[1] Republika, VII/79, 04. 10. 1923., 1-2.; „Protiv tiranije“…, 80-82.
понедељак, 23. новембар 2015. – Видети више >>>>>>>>>

Поларна Аурора


Пројекат Сазвежђа Заветине

С времена на време добијамо занимљива писма, али и она у којима – непознати посетиоци „Портала Великих претеча | Сазвежђа З“ – траже разне ствари, између осталих и дигитална издања или штампана издања, којих више нема у понуди – као да су „Заветине“ Деда мраз или Миш бели који срећу дели.
Тако смо недавно добили и писмо К.П. из САД, родом из Србије, који тражи бесплатан примерак књиге Бела Тукадруза „Поларна Аурора“!
Таква књига не постоји, колико ми је познато. Али, можда ће бити и написана једног дана.
Као „утеху“ овом непознатом тражиоцу шаљем овај линк Поларна Аурора једне подуже песме објављене почетком ове године. Па нек пронађе…