ЊЕКРАСОВЉЕВА СМРТ О ТОМЕ ШТА ЈЕ БИЛО ИЗГОВОРЕНО НАД ЊЕГОВИМ ГРОБОМ

Ф. М. ДО­СТО­ЈЕВ­СКИ

Умро је Ње­кра­сов. Ја сам га по­след­њи пут ви­део ме­сец да­на пре смр­ти. Он је он­да био ско­ро жи­ви леш, та­ко да је би­ло чуд­но гле­да­ти ка­ко тај леш го­во­ри, ми­че усна­ма. Али он не са­мо да је го­во­рио, већ је још чу­вао пот­пу­ну ја­сност ума. Чи­ни се да он још увек ни­је ве­ро­вао у мо­гућ­ност та­ко бли­ске смр­ти. Не­де­љу да­на пре смр­ти ње­му се од­у­зе­ла де­сна стра­на те­ла и 28. ују­тру ја сам са­знао да је Ње­кра­сов умро уочи то­га да­на, тј. 27. у 8 са­ти на­ве­че. Истог да­на по­шао сам ње­го­вој ку­ћи. Ње­го­во ис­пи­је­но и уна­ка­же­но пат­њом ли­це на­ро­чи­то је по­ра­жа­ва­ло. Од­ла­зе­ћи, чуо сам ка­ко све­ште­ник ја­сно и отег­ну­то чи­та над по­кој­ни­ком: „Не­ма чо­ве­ка ко­ји ни­је по­гре­шио.“ Вра­тив­ши се ку­ћи, ја ви­ше ни­сам мо­гао ра­ди­ти: узео сам сва три Ње­кра­со­вље­ва то­ма и по­чео да чи­там од пр­ве стра­ни­це. Про­се­део сам сву ноћ до шест ују­тру и као да сам свих ових три­де­сет го­ди­на по­но­во про­жи­вео. Пр­ве че­ти­ри пе­сме, са ко­ји­ма по­чи­ње пр­ви том ње­го­вих сти­хо­ва, по­ја­ви­ле су се у Пе­тер­бур­шком збор­ни­ку, у ко­ме се по­ја­ви­ла и мо­ја пр­ва при­ча. Чи­та­ју­ћи да­ље (ја сам чи­тао ре­дом), осе­ћао сам ка­ко је пре­да мном про­ле­тео цео мој жи­вот. Се­тио сам се и оних ње­го­вих сти­хо­ва, ко­је сам пр­ви пут про­чи­тао у Си­би­ру ка­да сам, иза­шав­ши са ро­би­је, до­био пра­во да чи­там књи­ге. Се­ћам се и ути­ска. Украт­ко, ја сам те но­ћи про­чи­тао ско­ро две тре­ћи­не од све­га што је Ње­кра­сов на­пи­сао и пр­ви пут сам ја­сно схва­тио: ко­ли­ко је он, као пе­сник, у то­ку свих ових три­де­сет го­ди­на, мно­го ме­ста за­у­зи­мао у мо­ме жи­во­ту! Као пе­сник, раз­у­ме се. Лич­но смо се рет­ко су­сре­та­ли и са­мо јед­ном са бес­крај­но то­плим осе­ћа­њи­ма, упра­во, на са­мом по­чет­ку на­шег по­знан­ства че­тр­де­сет и пе­те го­ди­не, у пе­ри­о­ду Бед­них љу­ди. Али ја сам о то­ме већ го­во­рио. Би­ло је он­да ме­ђу на­ма не­ко­ли­ко при­сних до­ди­ра ка­да се јед­ном за увек оцр­тао у ме­ни лик овог за­го­нет­ног чо­ве­ка и то са ње­го­ве нај­глав­ни­је и нај­скри­ве­ни­је стра­не. То је би­ло, ка­ко сам та­да осе­тио, ср­це, ра­ње­но на са­мом по­чет­ку жи­во­та и та ра­на, ко­ја ни­ка­да ни­је за­ра­сла, би­ла је по­че­так и из­вор ње­го­ве стра­стве­не, па­ће­нич­ке по­е­зи­је до кра­ја ње­го­вог жи­во­та. Он ми је та­да са су­за­ма у очи­ма го­во­рио о сво­ме де­тињ­ству, о те­шком жи­во­ту у ро­ди­тељ­ском до­му, о сво­јој мај­ци. На­чин на ко­ји је он го­во­рио о сво­јој мај­ци, не­жност с ко­јом се ње се­ћао, го­во­ри­ли су да ако ка­сни­је бу­де не­чег све­тог у ње­го­вом жи­во­ту, не­чег што би му мо­гло по­слу­жи­ти као зве­зда во­ди­ља у нај­те­жим и суд­бо­но­сним тре­ну­ци­ма жи­во­та, да ће то би­ти упра­во овај пр­ви ути­сак де­ти­њих су­за и је­ца­ња у за­гр­ља­ју мај­ке, скри­ве­но од све­та да га не би ви­де­ли (ка­ко ми је при­чао), у за­гр­ља­ју му­че­ни­це мај­ке, ко­ја га је та­ко мно­го во­ле­ла. Ја ми­слим да ни­јед­на дру­га љу­бав у то­ку жи­во­та ни­је мо­гла та­ко сна­жно ути­ца­ти на ње­га, на оне мрач­не и не­за­др­жи­ве по­ри­ве ње­го­во­га ду­ха, ко­ји су га пра­ти­ли у то­ку це­лог жи­во­та. А ти мрач­ни по­ри­ви сен­чи­ли су се још он­да. За­тим смо се не­ка­ко убр­зо раз­и­шли. На­ше те­сно при­ја­тељ­ство тра­ја­ло је са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци. То­ме су до­при­не­ли ра­зни не­спо­ра­зу­ми, раз­не објек­тив­не окол­но­сти, и до­бри љу­ди. Ка­сни­је, по­сле мно­го го­ди­на, ка­да сам се већ био вра­тио из Си­би­ра, ми се ни­смо су­сре­та­ли че­сто, али без об­зи­ра на раз­ли­ку у гле­ди­шти­ма ко­ја се он­да по­че­ла ис­по­ља­ва­ти, при­ли­ком тих су­сре­та смо се по­не­кад нео­бич­но по­на­ша­ли. Као да смо на­ста­вља­ли из на­шег жи­во­та не­што што се за­че­ло још у на­шој мла­до­сти, још, че­тр­де­сет пе­те го­ди­не, и као да се то ни­је мо­гло пре­ки­ну­ти, иако се по­не­кад го­ди­на­ма ни­смо су­сре­та­ли. Јед­ном при­ли­ком, чи­ни ми се ше­зде­сет тре­ће го­ди­не, да­ју­ћи ми збир­ку сво­јих пе­са­ма, ука­зао ми је на јед­ну од њих са на­сло­вом „Не­срећ­ни­ци“ и осе­ћај­но ми ре­као: „На вас сам ми­слио ка­да сам пи­сао ову пе­сму“ (тј. на мој жи­вот у Си­би­ру) „то је о ва­ма на­пи­са­но“. Ко­нач­но смо се, у по­след­ње вре­ме, по­че­ли по­но­во виђа­ти ка­да сам у ње­го­вом ча­со­пи­су по­чео об­ја­вљи­ва­ти свој ро­ман Мла­дић…

На Ње­кра­со­вље­ву са­хра­ну до­шло је не­ко­ли­ко хи­ља­да ње­го­вих по­што­ва­ла­ца. Би­ло је мно­го школ­ске омла­ди­не. По­греб­ни це­ре­мо­ни­јал за­по­чео је у 9 са­ти, а љу­ди су се раз­и­шли са гро­бља тек у су­мрак. Крај ње­го­вог ков­че­га го­во­ри­ли су мно­ги, али је ме­ђу њи­ма би­ло ма­ло пи­са­ца. Из­ме­ђу оста­лог, би­ли су про­чи­та­ни не­чи­ји из­вр­сни сти­хо­ви. Ду­бо­ко уз­бу­ђен, про­био сам се до ње­го­вог још отво­ре­ног гро­ба за­су­тог цве­ћем и вен­ци­ма и сво­јим ти­хим гла­сом из­го­во­рих и ја не­ко­ли­ко ре­чи. По­чео сам од то­га да је то би­ло ра­ње­но ср­це, јед­ном за цео жи­вот, и да је та отво­ре­на ра­на би­ла из­вор ње­го­ве це­ло­куп­не по­е­зи­је, ње­го­ве стра­стве­не љу­ба­ви пре­ма све­му што па­ти од на­си­ља, од нео­б­у­зда­них ти­ра­на ко­ји угње­та­ва­ју на­шу ру­ску же­ну, де­те у на­шој по­ро­ди­ци, на­шег чо­ве­ка из на­ро­да, са ње­го­вом та­ко че­сто гор­ком суд­би­ном. Ис­ка­зао сам та­ко­ђе сво­је уве­ре­ње да је Ње­кра­сов у на­шој по­е­зи­ји за­тво­рио круг оних пе­сни­ка ко­ји су до­ла­зи­ли са „но­вом реч­ју“. И за­и­ста (оста­вља­ју­ћи по стра­ни пи­та­ње о умет­нич­кој сна­зи ње­го­ве по­е­зи­је и о сте­пе­ну те сна­ге) – Ње­кра­сов је био ори­ги­на­лан пе­сник и ствар­но се ја­вио са сво­јом „но­вом реч­ју“. Пре ње­га је, на при­мер, по­сто­јао пе­сник Тјут­чев, ра­зно­вр­сни­ји и умет­нич­ки сна­жни­ји, али Тјут­чев ни­ка­да не­ће за­у­зе­ти оно ме­сто у на­шој књи­жев­но­сти ко­је је су­ве­ре­но за­у­зео Ње­кра­сов. У том сми­слу, у ни­зу пе­сни­ка ко­ји су до­ла­зи­ли са „но­вом реч­ју“, он тре­ба да за­у­зме ме­сто од­мах иза Пу­шки­на и Љер­мон­то­ва. Ка­да сам гла­сно из­ра­зио ту ми­сао, не­го је из го­ми­ле уз­вик­нуо, да је Ње­кра­сов био из­над Пу­шки­на и Љер­мон­то­ва, и да су ови по­след­њи би­ли са­мо „бај­ро­ни­сти“. Не­ко­ли­ко гла­со­ва је при­хва­ти­ло: „да, из­над!“ Ја, ме­ђу­тим, ни­сам ни ми­слио да упо­ре­ђу­јем ове пе­сни­ке.

 

(Из Пи­шче­вог днев­ни­ка за 1877. го­ди­ну)

 

Објављено у најновијем броју пожаревачкох књ. часописа БРАНИЧЕВО у  темату посвећеном Књижевној критици или проветравању критичарских ложа  (бр. 3-4/2011, стр.34-36)