ХОЋЕ ЛИ СРБИЈА САВЛАДАТИ АЖДАЈУ?


00378 — Поново питамо: ХОЋЕ ЛИ СРБИЈА САВЛАДАТИ АЖДАЈУ?

Уместо уобичајеног увода у овај број, прештампавамо једну песму песника који је платио животом одмах по комунистичком ослобођењу Београда, једног од најбољих преводилаца Шекспира, доктора Светислава Стефановића. Песма је преузета из књиге Бунтовне песме, које је сакупио и штампао истраживач Стефановићевог живота, дела и заоставштине, проф. Предраг Пузић.
(Светислав Стефановић БУНТОВНЕ ПЕСМЕ. Приредио Предраг Пузић. – АРТАС, Нови Сад, 2005.)
На иконама, у прошлом броју НовиБуСура, Св. Ђорђе убија аждају. Данас, трећег дана Аранђеловдана, шта преостаје нама, многима у Србији, који читамо ове и оне новине, или вести и остало са друштвених мрежа,са неверицом: до, да се молимо Христу Богу да Србија савлада аждају…
Слобода говора и политичка поезија, за аутора који је платио главом, 1944. године, беху нешто неизбежно и природно…И можда су баш зато, по тој унутрашњој потреби душе, неки најчистији лиричари у исто време и најстраснији политички песници, пише Стефановић у: Светислав Стефановић: „О политичкој поезији (поводом прославе Змајеве)“ — Српски књижевни гласник, НС, 1929., књ. 28, 198-204.; прештампано у књизи „Писци као критичари пре Првог светског рата“, (Грађа: Српска књижевна критика, књ. 12) прир. Предраг Протић, Матица српска – Институт за књижевност и уметност, 1979., 181-187.

Политичка поезија скоро је психолошка нужност (…) Говорећи другом приликом о Змајевим политичким песмама, ја сам, мислим, успео да оправдам и да подвучем значај његове политике поезије, указујући на скоро психолошку нужност код најчистијих лиричара: Шелија, В. Блејка, Хајнеа, и других, да се изразе и у политичкој песми. Зато ћу овде само указати на тај говор, напомињући да је Змај и у тој области, и поред тог што је и његова политичка поезија, као и свих осталих политичких песника, често највише пригодна и везана за пролазне људе и догађаје, често више партијска, чак и партизанска, него политичка и социјална, но увек народњачка и слободарска, дао обрасце највишег стила, такве који далеко прелазе значај пригоде и пролазне теме за које су везане. Питање политичке поезије није, уосталом, питање њеног квалитета него питање и оправдање факта да су се баш велики и највећи светски лиричари одавали и политичкој поезији.[1]
***Заблуда школске естетике (…) – Познато ми је, друже Стефановићу, да сте ви својом патриотско-политичком поезијом давали тон борби предратне националне омладине, па ме изненађује да Богдан Поповић није у својој Антологији новије српске лирике изнио ни једну огледну пјесму из те области вашег књижевног рада!“ Добро сте опазили! Ја сам о политичкој поезији написао један есеј поводом Змајеве прославе. Заиста, код нас се политичкој поезији не придаје она важност каква јој се придаје у осталом културном свијету. Недић је чак стајао на становишту да су политичке пјесме „политички памфлети и уводни чланци у стиховима“, а молим вас, нема ли новинарских чланака у којима има више инспирисане, праве и чисте поезије, него у читавим збиркама пјесама?
Избацивање тзв. политичке поезије изгледа ми једна заблуда школске естетике, једно узалудно покушавање поетске теорије да се наметне поетској стварности.“- Запитао сам га да ли је, заиста, једна од многих његових политичких пјесама, „Дођи вихоре“, била дала повода Черини да покрене револуционарно гласило „Вихор“. Потврдио ми је. „А, ето, и ви сте прихватили то име!“ Очито радостан, погледао ме је својим благим али мисаоним очима, и заронио – осјетио сам – мислима у прошлост… Па ми је причао, све онако, тихо, без узбуђења, али с призвуком благодарности, како су нарочито далматински културни радници много и топло писали о њему: Марко Цар, Анте Петравић, Милан Беговић, Рикард Николић… Дуго, дуго онда ми је причао о својој дјелатности на пољу национално-револуционарног буђења предратне омладине. У Народној Одбрани заступа свом упорношћу начело да свако средство оправдава циљ. Пјеснике идентификује са атентаторима; пјесници морају бити увијек будни, лансирана је парола о „будним пјесницима“. Кроз Митриновићеву Босанску вилу кличе „За Југославију“!!!Констернацију и запрепаштење је побудио тај његов револуционарни конспираторски поклич у редовима „вјерних“. Већ тада, у предратној Србији, он бијаше један од ријетких Србијанаца који бијаху против политичке концепције о Великој Србији, а поборник Велике Југославије, чак и након рата, по уједињењу, и у Радикалној странци имао је упорнога противника (…).[2]
______

[1] „Код друга дра Светислава Стефановића“ (интервју, аутор Љубидраг Гарчина), Вихор, И/25, дец. 1937., 6.; Стефановић је 1937. члан Љотићевог Збора, Вихор је био зборашко гласило за Далмацију (излазио у Сплиту), а оно „друже“ било је уобичајено међусобно ословљавање међу припадницима Збора.

[2] Svetislav Stefanović: „O Jovanu Jovanoviću Zmaju“, Pravda, DŽDŽIDŽ/10373, 21. 09. 1933., 2. (U daljem tekstu Stefanović ukazuje na svoj članak iz SKG.)

____________

Насилницима

Хапсите, прогон’те, на слободу лајте,
То је дужност свију побеснелих паса;
Мучите и кињ’те, харајте, ал’ знајте
Да одмазда може пасти сваког часа.

Вама срам доноси и ваш образ прља
Блато којим светлост покрили сте хтели,
А она и даље блистаће без мрља
И идеал бити свих грађана смели’.

У тамници мрачној гордог Акропола
Рођена је слава мудрога Сократа,
Где власничка „правда“, надута и хола,
Бацила га беше срамно, из ината.

На страшној Голготи, крај распетог Христа,
У циркусу римском, измеђ’ дивљих звери
Пуштених на народ, чија мис’о чиста
Беше повод сраму да се гадно цери.

У тамници и на дивљачкој ломачи
Где Јован Хус задње бројио је часе,
На коцу где хајдук, од челика јачи,
Исмеваше предлог да се срамом спасе,

Рађала се прва светлост бољих дана
И први зачетак обновљених нада
Да ће, после крви и грозних мегдана,
Доћи доба Правде, Љубави и Рада.

А дворови ваши, у злату и свили,
Пурпурни салони, гозбе, венци, слава,
Свечане носиљке, аутомобили
И храмови „свети“ и „срећна“ држава,

Тријумфални луци, задужбине ваше,
И називи вечно надмени и глупи,
Светитељи, који због злата се клаше,
Коцкарнице срамне и судови скупи;

Све то што је вама лепо, свето, часно,
Над срамом и гадом шарени је вео,
Истина се тамо не спомиње гласно,
Нит’ се чује говор искрен или смео,

Већ се само клања, савија и гмиже,
Кукавички дршће и подлачки ласка;
Лаж за лажју пада, срам срамоту стиже
А све подло скрива хипокритска маска.

Слушајте ниткови, „велики и славни“,
Слушајте, убице по милости Бога,
Глас повести строге из времена давни’
И вапај из груди народа овога,

Слушајте!… Ал’ вама ти гласи не годе,
Од зурла се ваших и не чују они.
Свеједно! Већ звоно Истине, Слободе
И Љубави људске на узбуну звони![1]

[1] Republika, VII/79, 04. 10. 1923., 1-2.; „Protiv tiranije“…, 80-82.
понедељак, 23. новембар 2015. – Видети више >>>>>>>>>

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s