Зашто да један српски писац у невољи у својој рођеној земљи не научи занат графичара и књиговесца?

II

СТРАВА

(Одломци из Бележака Филипа Сенковића, из фебруара  2001.-те године )

Ми знамо оно што је Емерсон знао: „Свака изгорела књига или кућа, просвећује свет; свака ућуткана или угушена реч одјекује светом. Чим се истина увиди, враћа се душевно здравље и размишљање, како код гомиле, тако и код појединца. Варалице варају сами себе, мутиводе муте против себе. Онај који у друштвеном животу искључује друге, не види да сам себе искључује из уживања, које хоће да присвоји„.

Погледајте    књижевне часописе, све одреда, прилоге у њима и тзв. књижевну  критику, начин вредновања – и осетићете брзо  колико се историјски човек удаљио од древног доба, од изворног стања.

Или   погледајте   шта   и   кога објављују најмоћнији издавачи код нас данас! Погледајте   колико   има  савршено направљених лутака и пуњених фазана!

Где су они, чије рукописе нико не објављује? Где су они ствараоци који се не помињу, чак нигде? Где су они које мимоилази све – књижевне награде, антологије? Има ли земље у којој има више књижевних награда и мање  битних стваралаца? Где су они који не припадају клановима и групама, формираним по  генерацијским себичностима и ограниченостима, идеолошким афинитетима,  савршеној  мимикрији, наводним поетичким сродностима?

Где су они чије књиге (свуда) прећуткују?

Присетимо се старих истина : У природи је духа да присваја себи све ствари. Исус и Шекспир су фрагменти духа и Емерсон их је већ одавно љубављу победио, и уврстио их у своју душевну имовину. Не занима нас површна и слаба критика, већ Творилац, или Песник који казује, одређује и репрезентује лепоту. Он је монарх и стоји у средишту. Јер свет није нико украсио и окитио, него је од почетка леп. Бог није створио само неке лепе ствари, НЕГО ЈЕ Лепота СТВОРИЛА ВАСИОНУ. За то ни песник није трпљени и ограничени владарчић, него цар у своме сопственом праву. Важан нам је дух и прогрес човечијег живота. Важнији су од смрти и пролазности.

(……)

… Наравно, стотине хиљада људи је живело исто као ми,  или горе. Цех погрешне политике се плаћао свуда, у Београду и на Косову, у Звижду и широм Србије. Зато што се у Србији није појавила права Алтернатива, све је деловало више него апатично и безнадно. Нисам читао новине; повраћало ми се од дневних новина, када би понекад купио неке. Вести су биле огавне; културне рубрике су и даље биле пуне потемкинових села…

Припремао сам Рукописе за штампу, јер чекати да то неко други уради, у тренутку када је тешко објавити и свешчицу стихова, било би сумануто. Издавачи, који су имали пара, објављивали су сабрана или изабрана дела, углавном мртвих и небитних, иако још живих остарелих и излапелих корисних или због нечег другог заслужних писаца.

Ја, признајем, ни у чему нисам заслужан!

Никада то нећу ни бити.

За мога досадашњега живота, моја дела нису објављивали : Завод за уџбенике и наставна средства, СКЗ, Просвета, МС… да не набрајам даље. Имам драгоцена искуства са свима и све их сматрам – израубованим и мртвим!

Наравно, немам илузија ни о многим тзв. приватним издавачима. Нико међу њима нема – две ствари без којих се издавачки посао може радити компетентно – солидан капитал и одважну предузимљивост јачу од страсти!

Државни издавачи су на ивици пропадања, приватни су изневерили очекивања.

Кад је већ тако, писцу који има Рукописе иза себе, преостаје не лаж, већ Истина: Светли Институт пишчевих издања.

Ако је Црњански могао научити обућарски занат у Енглеској, у тренутку када више није био дипломата, већ избеглица, са  значајном биографијом и библиографијом – објављеним Сабраним делима, зашто да један српски писац у невољи у својој рођеној земљи не научи занат графичара и књиговесца?….

= извор: из једног дужег старог рукописа Беле Тукадруза