Ознаке

ДОМАЋА ПОЗА

17. александар лукић, 2012, шпанија, кадиз. - 131 одабрана фотографија. фотофдокументација "заветине", 2014

17. александар лукић, 2012, шпанија, кадиз. – 131 одабрана фотографија. фотофдокументација „заветине“, 2014

Кривудави путеви, мусави ловци,
за селом задављене кесе по дрвећу.
Ђубришта.
Промаја круни оплату са дотрајалих
зидова салаша. Старинске оргуље окречених
собица музицирају за свет.
Муве златице, лете у потрази за мршом
баченом у јаругу. Нек те не секира
тако стварна слика. Муве се умивају
трљајући предњим ножицама очи.
Ластавице лепе гнезда, од блата
и пљувачке под гредом шупа.
Долете с пролећа, саграде гнезда,
излегу пилиће, а пред зиму оду.
Гнезда остану празна.
Домаћи изглед.
Доба детињства, тако се јасно сећам.
Китњаст, избија цвет ђурђевка из ноћи.
Моје чисто срце које сам био.

СЛЕТ ПТИЦА

Голуби злаћани, голуби гаћани,
бели лепезани, зобају зрневље кукуруза
из моје шаке, калупа једне дојке.
Можда то са небеса трговац огревом,
истоварује црни угаљ баш овде.

ЈЕМСТВО

Казао сам остани будан – како је срце будно?
Опази роморење кише – киша сипи,
пада у таласима са црвеним песком
Африке у себи, бежи у кућу.
Ништа се није изменило, јадни човече,
лудо! То смо ми, јуче цвет, а данас кртоле.
Од исте крви и меса. Кркљав звижд.
Сусрет за којим чезнемо изван је времена.
Изван светлости, изван тајне.
Дотле се простире поезија каткад,
сводећи живот у тачку. Не мршти се!
Владај се по сопственом узору. И квит.

ЧЕКАОНИЦА

Само што нисам прозван.
Изаћи ће бели анђео медицинске сестре
и гласно изговорити моје име.
У несмајној гужви најстарији бејах.
Уочи доласка у болницу,
где без пардона саспу болеснику
дијагнозу у лице –
увече након скромне вечере
од два колачића и шоље чаја,
окупао сам тело, обријао лице,
поштруцао длачице из ноздрва.
Сањах одлазак у болницу.
Двориште болнице деценијама запуштено.
Беше то плац облика кутије шибице,
из чијег атара у сну назирем
дрворед зелених јабланова.
Ветар им њише врхове,
метлице ибзиле из доњег света.

Не, ипак, нисам спавао читаву ноћ.
Чекао сам јутро, а да савладам бол у полусну
шетао сам градом, старинским улицама
поплочаним калдрмом.
У чекаоници пристојно обучени људи.
Жене умотале главе у мараме.
Разабрао сам извесна лица касирки.
Неки су се колебали да се врате кућама,
како се каже са душом у носу.
Још ме не прозивају.
Досад бих већ испио јутарњу
кафу, прочитао новине,
запалио ко зна коју цигарету?
Шта ћу рећи лекару, кад будем ушао унутра?
Зашто живим? Какав осећам бол,
чињеницу да водим самачки
живот – на шта да се жалим?
Опростио сам увреде задобијене од
поквареног човечанства.
У овој ћелији душа моја открива
зашто сам се обрео у чекаоници?
Могли смо избећи стерилност
болнице, укрцати се у трамвај
и сићи на обалу реке – преко пута Ратног острва.
Али и тамо би бол био исти, као и овде.
Откуда долази бол? Из несавршенства?
Из жеље за савршенством?
Глува вајдо.
Мој живот на пропланку,
мој живот изван чекаонице
потопљен у плаветнилу неба,
заслужих.

________ Из рукописа Либела / Александра Лукића

Advertisements