Ознаке

OVE priče su me proganjale zato što se tiču ljudskih misterija i protivrečnosti. Zagonetke južne Italije jesu moja životna tema. Zašto naš čovek nije srećan kada treba da ide u svatove i zašto redovno ide na sve sahrane? Naš čovek je po mnogo čemu neshvatljiv: ni u trenucima najveće radosti nije bezbrižan. U njemu se stvara tihi nemir, ne drži ga mesto. S druge strane, nema samo južne Italije u mojim pričama. Tu su Švedska, Argentina, Češka, Srbija. Život je svugde isti u svojim manifestacijama: zadovoljstvo jedne čaše vode kad je čovek žedan, olakšanje zagrljaja nakon svađe, zanos ljubavi.

Tim rečima, na besprekornom srpskom, Italijan Mario Liguori, za „Novosti“, opisuje svoju knjigu „Sedam jesenjih priča“, koju je objavila „Akademska knjiga“ iz Novog Sada, i u kojoj je sa velikim pripovedačkim darom, na našem jeziku, ispisao upečatljive priče o smrti i ljubavi, strahovima iz detinjstva, putovanju i zavičaju, ljudima iz svoje ulice.

Svoju upornost i ljubav prema učenju srpskog jezika pokazivao je, kako kaže, još u Napulju, gde je svoje profesore gnjavio i posle časova da mu razjasne neke nedoumice, da shvati zašto može da se kaže „zima mi je“, a ne može „leto mi je“…

Rođen u Sarnu, ovaj pisac i publicista sada predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Smatra da je vreme u kome živimo, vreme kratke priče, da nije za „Braću Karamazove“. Velika tema njegovih priča je stranstvovanje. Liguorijevi junaci nisu apatridi, oni u sebi nose svoje podneblje, osećaju gušenje za zavičajem, drže svoj život u rukama, ali im taj život ne pripada, u čemu se, po oceni kritike, oseća i prisustvo Crnjanskog…

– Ova knjiga „nastajala“ je dok sam bio mali, dok sam čekao majku ispod drveta japanske jabuke, dok sam igrao fudbal na ulici… Sunce je neprijatelj književnosti, zato nemamo velikih romana. Kada se pisac udalji od sunca, onda sunce pomaže književnosti – kaže Liguori.

* Šta čoveku donose putovanja, kada se oseća kao stranac?

– Često sam se osećao kao stranac među ljudima, a ponekad mi se događa da posmatram krajolik i u njemu nađem prijateljski zagrljaj prirode. Putovanje je obrazovanje, poštovanje. Putnik se prilagođava, malo pomalo prihvata razlike, uči, shvata da nije uvek i u svemu najpametniji. Putovanje je lek protiv mržnje i samoljublja.

VERA U LjUDE * NEDAVNA promocija u beogradskom Kulturnom centru bila je nezapamćeno posećena. Kako ste to doživeli?
– Tajna mog uspeha leži u ljudima koji su se tamo pojavili. U pravu je Dušan Veličković: moja književnost je satkana nitima ljubavi. To publika ume da oseti. Znao sam da će tako biti. Vidite, šira javnost nije znala da postojim. Da je bila upoznata pre dve ili četiri godine, reagovala bi na isti način. Evo, napokon smo se upoznali i moram reći da mi je velika čast! Veličanstveni događaj beogradske promocije „Sedam jesenjih priča“ posvećujem svom ocu, južnjaku koji veruje u ljude, i građanima Beograda koji su hteli, i uspeli, da uspostave razmenu prijateljske ljubavi sa mnom.

* I vi ste dosta putovali, živeli u različitim zemljama?

– Putovao sam još kao dete. Svakoga dana sam razmišljao o drugim krajevima. Kasnije sam imao sreću da posetim evropske zemlje i da u nekima od njih dugo boravim. Bez toga ne bih bio isti čovek.

* Ima li razlike između južnjaka i severnjaka?

– Južnjak lično rešava gotovo sve, severnjak gotovo ništa. Južnjak poštuje sever, ali ga ne voli; severnjak voli jug, ali ga ne poštuje. Dok je na severu bitno ime, na jugu je bitno prezime. Na severu je najvažnija stvar sloboda, na jugu ljubav. Mogao bih da nastavim u nedogled…

* U globalizovanom dobu, svet se sve više prožima na kulturnom planu, ali kažete da smo zrno peska na dnu mora, ne može nas niko naći. Vaše junake muči samoća?

– Moji junaci žive u iluziji da nisu usamljeni, pokušavaju da izbegnu sudbinu, ali na kraju bivaju poraženi. U najvažnijim trenucima postojanja, čovek je potpuno sam. Najmudriji imaju sreću da to shvate na vreme.

* Smatrate da je stvaranje književnosti na stranom jeziku – čudo. Kada ste počeli da učite srpski jezik?

– Krajem 2001. godine. Bilo je lepo od samog početka. Bio sam izuzetno motivisan i znao sam da je to moja velika šansa. Sećam se prvih vežbi: „Pekar peče, krojač kroji, čistač čisti“. Sećam se i prvih rečenica koje sam izgovorio na srpskom. Pratio sam instinkt, a logika mi je govorila nešto sasvim drugo. Međutim, u pitanju je bila ljubav: logika je često neprijatelj ljubavi.

* U učenju su vam pomagale i Balaševićeve pesme, program RTS-a, putovanje od Subotice do Novog Sada, kada ste osluškivali reči koje izgovaraju putnici?

– U učenju mi je najviše pomagala neverovatna radoznalost i želja da svoj život učinim važnim. Ne volim što ćemo umreti, ali nakon smrti ne moramo nestati. Ja nisam hteo da nestanem. Hteo sam da radom pobedim smrt, da me se ljudi sećaju. Kao čovek iz Kampanije, bolno sam vezan za život.

Istina je da sam slušao Balaševićeve pesme i čitao Miroslava Antića, mada nisam bio u stanju da ih razumem. Pokatkad se prvi glasovi koje sam čuo na srpskom pojavljuju u mojim ušima kao znani motiv. Ne smeta mi što tada nisam razumeo jezik. Negdašnje nerazumevanje volim više od nekih, današnjih, praznih razumevanja.

* Šta vas je privuklo našim ljudima, književnosti i kulturi, šta ste to zavoleli?

– Ne poričem da su ratovi devedesetih godina stavili Jugoslaviju u centar pažnje. Tada sam imao petnaest-šestnaest godina i žalio sam što se ratuje. Zavoleo sam porodice koje su tamo, na drugoj strani Jadrana, trpele rat, nemaštinu, smrt. Kasnije sam pratio društvena, politička i kulturna zbivanja u zemljama bivše Jugoslavije. Posebno me je privlačila Srbija, čitao sam knjige koje bih našao u italijanskom prevodu. Sećam se da sam tada najviše čitao Pavića, Kiša, Krležu, Jergovića i Milovana Đilasa. Smatram da je ovdašnja književnost iznedrila velika dela. Spisak mojih omiljenih pisaca nije kratak: Andrić, Kiš, Crnjanski, Domanović, Antić…

FUDBALSKA GROZNICA * U pričama ima i dosta fudbala?
– Rođen sam na jugu Italije sedamdesetih godina prošlog veka. U to vreme je fudbal bio zanimljiviji nego što je danas. Fudbalska groznica je deo mog života. Navijam za Inter, legendarni klub u istoriji svetskog fudbala. To nije fudbal, to je deo mene.

* Čuli smo tvrdnje kritičara da Srbija u vama dobija svog Konrada?

– Voleo bih da je to istina. Cenim intelektualno poštenje književnih kritičara, pisaca i intelektualaca koji drže da sam retka dragocenost i osveženje na književnoj sceni. S druge strane, opasno je imati visoko mišljenje o sopstvenom talentu. Ja imam visoko mišljenje o svojoj želji da naučim. Znam koliko vredim, ali znam i da samo mediokritet misli da je sveznalica.

* Rekli ste da vam je bilo teško tokom rata na ovim prostorima, da ste želeli da pomognete ljudima i da niste verovali u medijsku sliku o Srbima. Šta vam je pobudilo takva osećanja?

– Nikad nisam voleo da pristajem na čopor. Volim da razmišljam svojom glavom. U ono vreme bio sam svestan da je narod talac određene politike i da se u Srbiji život upražnjava kao i u drugim zemljama: neko ljubi devojku na klupi, u nečjoj bašti cveta jorgovan. U knjižari i u kafani raspravljao bih sa svojim vršnjacima o Jugoslaviji sa osećajem da treba da uradim nešto. S obzirom na sve što se događa danas u mom životu, nešto sam i uradio.

* Kakav vam je utisak Beograd ostavio, kako osećate Novi Sad?

– Beograd je muški, noćni grad. Novi Sad je ženski grad širok kao hlebovi koje sam video u detinjstvu na jugu Kampanije, u nekadašnjoj Velikoj Grčkoj.

* Spremate doktorsku disertaciju „Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951.“

– Bilo je lepo baviti se srpskim putopiscima koji su boravili u mojoj pokrajini i pisali o njoj. Duboka je veza između Srbije i Kampanije, bez Njegoševog i Nenadovićevog Napulja nema ni srpskog putopisa. Moja zemlja je u srpskim putopisima viđena kao mesto sunca i mora. Napulj je prestonica pesme, u kome se živi bučno, pod vedrim nebom. Prema tome srpski putopisi o Napulju jesu izgradili mit o Italiji kao „lepoj zemlji“ u kome postoji tajna koja život čini lepim.

 

Liguori: Duboka veza sa Srbijom | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements