Pisci između tabloida i biblioteka

MADA je bilo zamišljeno da Ivan Tasovac u petak u Narodnoj biblioteci Srbije razgovara sa piscima o problemima koje muče njihovu branšu, ministar kulture je, uglavnom, saznao sa čim se suočavaju bibliotekari, vlasnici književnih časopisa i internet portala.

Osim Zvonka Karanovića i književnog kritičara Saše Ćirića, pisci – Filip David, Svetislav Basara, Srđan Valjarević, David Albahari, Mirjana Đurđević…, koji su svojim otvorenim pismom inicirali raspravu – nisu se pojavili. U publici su bili Gordana Ćirjanić, Vida Ognjenović, Aleksandar Gatalica, Vladislav Bajac, Vule Žurić i Vladimir Kecmanović.

– Suština problema sa kojim se suočavamo je negativan trend u kome su savremeni pisci na putu da izgube uticaj kroz sopstveni medij – knjigu. Društveni uticaj pisaca više se ostvaruje kroz masovne medije nego kroz knjigu – primetio je Tasovac. – Publika pisce sve manje pamti po njihovom literarnom izrazu, a sve više po kolumnama ili političkim izjavama u medijima, koji i nisu zainteresovani za književnu reč, već pre svega za stavove javnih intelektualaca. Tako se uticaj nekog pisca ne meri kvalitetom dela, već medijskom probojnošću.

Ministar je kao posledicu gubitka merila naveo pojavu „sve većeg broja lobija koji se bore oko sve manjeg kolača“:

AFIRMISATI KRITERIJUME MINISTAR Tasovac je uveren da obilje objavljenih knjiga nije kriterijum koji će poroditi kvalitet jer, što je više pisaca, knjiga i nagrada, to je manje književne reči u javnom prostoru: – Dugo nisam bio svedok neke poetičke rasprave o jeziku među piscima, poznato mi je političko i ideološko opredeljenje gotovo svakog od njih – zato što su sve naše javne rasprave tog tipa. Nisam protiv takvih rasprava, ali držim da naš kulturni model mora da integriše i različitosti i antagonizme, budući da smo kao prostor i kultura rasli sažimajući snažne raznorodne i raznolike uticaje. Uveren sam da ako svaki pisac koji drži do sebe između intervjua u rubrici „džet-set“ prestonog tabloida i gostovanja u biblioteci u unutrašnjosti izabere ovo drugo – to će značiti da smo na dobrom putu – rekao je ministar.

– Paradoks je da u vremenu krize imamo i pisaca i izdavačkih kuća više nego ikad. Srazmerno tome, svako mesto sa železničkom stanicom ima svoju književnu nagradu ili manifestaciju. U Srbiji se danas održava 135 književnih manifestacija, dodeljuje se 128 književnih nagrada, pisci su podeljeni u pet udruženja, a u doba SFRJ postojalo je samo jedno. Imamo oko 1.100 izdavača, a samo prošlogodišnja produkcija je obuhvatila 4.237 objavljenih knjiga koje se smatraju književnošću. Sa druge strane, knjižara je sve manje, a, plašim se, i čitalaca, jer su biblioteke sve ređe mesta susreta čitalaca sa piscima.

Književnica Gordana Ćirjanić navela je sa kojim se apsurdnim situacijama susreću pisci zbog famoznog Zakona o javnim nabavkama.

– Kada gostujem u bibliotekama, moram da potpišem obimnu dokumentaciju, jer sam navodno „najbolji ponuđač“ za predstavljanje sopstvene knjige – rekla je ona i dodala da su pre godinu dana pisci i prevodioci izgubili svoju jedinu Meku – „Službeni glasnik“, koja im je davala pristojne honorare.

Vule Žurić je rekao da moraju da postoje jasni kriterijumi ko je zapravo pisac, kakva je njegova pozicija u društvu, na koji način plaća porez, dobija honorar, da li su nam potrebna udruženja.

Bibliotekari su najviše govorili o problemima zbog primene Zakona o javnim nabavkama i zamolili ministra kulture da se zauzme da se iz ovog akta izuzme celokupna kultura. Vlasnici književnih časopisa i portala su, uglavnom, tražili novac, nešto poput stipendija za književni rad, što je bio glavni zahtev pisaca koji se na skupu u NBS nisu pojavili.

Pisci između tabloida i biblioteka | Kultura | Novosti.rs.

Poslednja folksdojčerka iz sela Jabuka: Dovodi Švabe svake godine

U SELU Jabuka kod Pančeva pezionerka Ana Rupić i njen prijatelj Josef Jerger iz Nemačke započeli su pripreme za doček nove grupe od dvadeset folksdojčera u ovo malo banatsko selo. Upravo prave spiskove folksdojčera iz dvadesetak nemačkih gradova koji žele da posete Banat. To je praksa već desetak godina, koliko banatske Švabe iz Nemačke dolaze svakog proleća u Jabuku, gde ih dočekuje Ana Rupić, poslednja Švabica u selu.

– Moje Švabe dolaze da obiđu svoj rodni kraj, da ožive sećanja na detinjstvo i mladost provedene u Srbiji i da odaju počast članovima porodice koji su stradali u ratu na obe strane. Dođe njih dvadesetak sa svojim potomcima i tri dana obilaze Jabuku, groblja i spomenike, ali i svoje nekadašnje kuće i posebno šetalište pored Tamiša… Nemačke novine su objavile nekoliko lepih reportaža o tome kako su „folksdojčeri posetili selo Jabuku“ i kako su „folksdojčeri došli u Banat da traže svoje korene“ – priča nam Ana Rupić, dok pokazuje fotografije sa poslednje posete.

Ova Švabica živi sama u porodičnoj kući staroj 85 godina, koju je podigao njen otac Mihajlo Kostolanji. Pred Drugi svetski rat i tokom rata u ovoj kući je bila „Mišina kafana“. Tada je u selu Jabuka živelo 3.700 Švaba, 280 Rumuna i stotinak Srba.

PROTERANIFOLKSDOJČERI su etnički, „narodni Nemci“ koji su od 18. veka pa do prve polovine 20. veka živeli van Nemačke, najviše u Ukrajini, Rumuniji i Jugoslaviji. Vlast posleratne Jugoslavije proterala je oko 300.000 folksdojčera i oduzela im nešto više od 98.000 hektara zemlje.

– Mi smo Nemci iz familije Har. Živeli smo do 1786. u Mađarskoj, kada smo naseljeni sa tri porodice u Banat, da bismo branili carstvo od Turaka. Švabe katolici su dovedeni u Jabuku, Švabe luteranci u Kačarevo, a Švabe protestanti u Gložanj, da se ne bismo među sobom svađali. Ja sam rođena u ovoj kući i odlučila sam da u njoj živim do smrti, jer volim Srbiju – priča Ana Rupić.

Završila je Srednju nemačku školu u Pančevu, njen brat Johan je završio srpsku osnovnu školu. Nemci su ga nasilno mobilisali i kad je odbio da puca u Srbe, nemačka vojska ga je 1944. godine streljala kao izdajnika. Iza njega je ostala supruga Agnes i ćerka, koje su se odselile u Francusku. Potom su umrli Anini roditelji, pa suprug Vitomir Rupić i ćerka. Unuci su joj u Pančevu.

U albumima sa fotografijama i knjigama, Ana Rupić čuva sećanja na život folksdojčera u Banatu. Pokazuje sliku strica Petra Kostolanjija, koji je u Jabuci svojevremeno osnovao prvi fudbalski klub. Priznaje da su banatske Švabe u Prvom svetskom ratu bili vojnici Austrougarske, da su potom od kralja pomilovani, da bi u Drugom svetskom ratu, tvrdi Ana, bili protiv Hitlera i uz srpski narod.

– Kada je posle rata krenulo logorisanje Švaba i njihovo stradanje i proterivanje, naša porodica nije htela da se seli iz Jabuke. Jedan Srbin iz Zemuna garantovao je za mog oca da je patriota i tako nam spasao živote. Kuća i imanje su nam oduzeti, ali nam ih je vlast vratila pedesetih godina. Ja sam se 1966. zaposlila u Rafineriji Pančevo i tu ostala do penzije. Kolege su me zvale Ana Švabica, a ja se nisam ljutila, naprotiv, bila sam ponosna na svoj nadimak – priča Ana Rupić.

Niska je i punačka žena, puna energije i optimizma, i u sebi, kako reče, ima više lalinskog nego folksdojčerskog karaktera. Jedno vreme je kao penzionerka radila u Nemačkoj po kućama iseljenih banatskih Švaba i tako saznala da mnogi od njih žele da posete rodni kraj.

– Prvi folksdojčeri iz Nemačke počeli su pre tri decenije da dolaze u Jabuku, Kačarevo,

Pančevo i Zrenjanin, da diskretno razgledaju svoje rodne kuće i imanja, da se raspituju o sudbini roditelja, sinova i kćeri, da traže svoje krštenice u katoličkoj crkvi i mesnoj kancelariji. Još tada se među žiteljima Jabuke proširio glas: „Došle Švabe da nam otmu imovinu i uzmu svoje!“ Mnogo vremena sam provela u razgovoru sa ljudima iz sela da ih ubedim da moje Švabe neće ništa da uzmu i odnesu u Nemačku, već samo žele da se vrate kućama puna srca i srećni – priča Švabica iz sela Jabuka.

Uverava nas da nijedan „njen“ folksdojčer, onaj koji je posetio Jabuku, nije podneo zahtev za restituciju imovine ili za odštetu. Kada je u to uverila i domaćine u Jabuci, žitelji sela i Mesna zajednica su priredili ručak Švabama iz Nemačke. Tada su mogli da čuju iskrenu priču Josefa Jergera, koji im je rekao:

– Moja najveća želja je da pojurim za guskama i patkama niz šor, kako sam to činio kao mališan! Žao mi je što loše govorim srpski, koji sam u mladosti odlično znao.

Folksdojčerka Eva Braun je u Jabuku dovela iz Amerike svoja tri sina da vide njeno rodno selo, u kome je odrasla i gde je upoznala i zavolela njihovog oca.

Kako nam je Ana rekla na rastanku, banatske Švabe su oduševljene odnosom žitelja Jabuke i države Srbije prema njihovim grobovima, posebno kako se održava spomenik stradalim folksdojčerima.

   _______ Jedan od komentara uz ovaj članak:

Šarac 21. oktobar 2013. 09:21 #2689449

Nadam se da gospođa Rupić odvede goste iz Nemačke i da vide stratiše u Jabuci na kojem leže kosti 10 hiljada nevino ubijenih Srba, Jevreja i Roma? Procentualno gledano, jugoslovenski folksdojčeri su dali najveći broj vojnika u nacističkim formacijama. I to je nepobitna činjenica. A Princ Eugen (Ojgen) divizija je ostala zapamćena po brutalnosti. Nemci na sve načine pokušavaju da pokažu kako su, tobože, bili žrtve. A u stvari su bili zločinci. Velika većina.

Poslednja folksdojčerka iz sela Jabuka: Dovodi Švabe svake godine | Reportaže | Novosti.rs.

In memoriam: Vojislav Lubarda

JOŠ od početka šezdesetih godina prošloga veka, pa u naredne dve decenije pisac Vojislav Lubarda bio je na neprekidnoj meti ideološki ostrašćenih kritičara i političara, optuživan za kako se onda govorilo raspirivanje nacionalne mržnje. Svojim oponentima nije ostajao dužan, odgovarao im je često i žestoko da bi se u poslednje dve decenije isključio iz javnog života, povukao u tišinu, a i duga bolest ga je skolila.

Rođen u Rogatici 1930. Lubarda je srednju šumarsku školu i studije književnosti završio u Sarajevu. Kao pisac oglasio se knjigom „Bližnji svoj“ (1962), a već drugi roman „Ljuljaška“ (1963) odmah po izdanju bio je zabranjen u Sarajevu. Posle objavljenog članka u jednom časopisu smenjen je sa uredničkog mesta u Televiziji Sarajevo, a ubrzo je dobio i otkaz. Novi roman „Gordo posrtanje“ (1970) doneo mu je nove nevolje, doživevši nesvakidašnji politički progon koji je kasnije opisao u knjizi „Svileni gajtan“. Kada su mu sarajevski dani postali nepodnošljivi, 1975. preselio se u Beograd gde je radio i živeo do kraja.

U svojevrsnoj trilogiji „Preobraženje“, „Pokajanje“ i „Veznesenje“ bavio se zločinima nad Srbima u Podrinju. Opsednut ovom tematikom jednom prilikom je ovako objasnio: „Filozofiju praštanja, tako prisutnu u mojim romanima, naučio sam u ranom detinjstvu. Time što je moja majka Ljubica odbila da pljuje ustaškog logornika Jamakovića, koji je bio krvolok i direktno kriv što su nam ubili oca, što je imala razumevanja za iznakaženog zlikovca – jer više nije bio zlikovac već nesrećnik – majka je, i ne znajući, spasila sve nas od pokolja. Kada su u Rogaticu ponovo stigle ustaše poklale su sve Srbe koje su u njoj zatekli, a nas šestoro decu i majku – niko nije ni prstom pipnuo. I koljači su, dakle, imali razumevanja, dirnuo ih je jedan ljudski gest. Takva me škola naučila, da kao pisac i u likovima zlikovaca vidim ljude, a ne mašine ispunjene mržnjom“. Za roman „Vaznesenje“ Lubarda je 1989. dobio NIN-ovu nagradu.

 

In memoriam: Vojislav Lubarda | Kultura | Novosti.rs.

Saslušan Mišković: Gradio Belvil Šarićevim novcem?

BEOGRAD – Vlasnik „Delta holdinga“ Miroslav Mišković dao je izjavu policiji u svojstvu građanina u PU Novi Beograd, saznaju Novosti.

Kako javlja naš reporter, Mišković je navodno pozvan u policiju kako bi dao izjavu o povezanosti svojih firmi sa firmama Darka Šarića. Saslušanje je trajelo dva sata i završeno je u 12:20. Po izlasku iz zgrade PU Novi Beograd, vlasnik „Delta holdinga“ nije davao izjave novinarima.

Kako saznajemo, policija sumnja da je Mišković gradio Belvil Šarićevim novcem.

U medijima se više puta pominjala veza Miškovića i Šarića, ali vlasnik „Delte“ nikada nije komentarisao te medijske navode. Međutim, njegovog sina Marka u vezu sa odbeglim narko-bosom doveo je jedan od Šarićevih saradnika i optuženi u procesu za pranje para stečenih preprodajom kokaina Nebojša Jestrović na suđenju pred Specijalnim sudom, govoreći o saradnji preko dve ofšor kompanije registrovane u Sjedinjenim Američkim Državama.

Beogradski mediji preneli su ranije da je Jestrović, koji je bio direktor preduzeća „Municipijum S“, pored ostalog tokom izlaganja svoje odbrane govoreći o tokovima novca rekao da je ofšor preduzeće „Finansijski anđeli“, koje je osnovano u Delaveru u SAD, radilo je 2007. godine konsalting usluge za preduzeće „Grejt investments“, iza kojeg je stajao Marko Mišković.

U optužnici za pranje kokainskog novca „Municipijum S“ i „Finansijski anđeli“ pominju se kao firme preko kojih je Šarić oprao više od 20 miliona evra, ali je Jestrović tvrdio da one nemaju nikakve veze sa Šarićem.

Jestrović je ukazao da je bilo problema s plaćanjem usluga koje su „Finansijski andeli“ radili za „Grejt investments“, i da je tim povodom otišao na sastanak s Miškovićem. Prisutni su, kako je rekao bili, i Predrag Milosavljević (takode optužen da je prao pare za Šarica), kao i jedan službenik Bezbednosno-informativne agencije.
„Ni tada nije platio, nego tek posle drugog sastanka, jer mu je odgovaralo da prebacuje pare s računa na račun“, rekao je tada Jestrović, koji je jedan je od najbližih saradnika odbeglog narko-bosa.

Mišković je ranije optužen za malverzacije sa putarskim preduzećima, trenutno se brani sa slobode, a u tom slučaju je održano pripremno ročište.

Optužnica u tom slučaju podignuta je protiv Miškovića i još deset lica, a vlasnik „Delta holdinga“ pušten je 23. jula iz pritvora u kom je proveo više od sedam meseci, nakon što je njegova kompanija uplatila jemstvo od 12 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti.

Njemu je privremeno oduzet pasoš i određena mu je mera zabrane napuštanja boravišta, uz obavezu javljanja svakog prvog radnog dana u mesecu policiji.

Saslušan Mišković: Gradio Belvil Šarićevim novcem? | Hronika | Novosti.rs.