Ознаке

GOGOLj je sa ljubavlju opisivao ruski narod, ali je sve njegove mane izneo bespoštedno. Mi imamo velike mane kao narod, i ako ne budemo svesni tih mana, ako ih ne osvestimo, ne znam kuda ćemo stići – kaže, u razgovoru za „Novosti“, Siniša Pavić, autor scenarija za više od 40 televizijskih serijala i filmova, koji se danas svrstavaju u najgledanija i antologijska ostvarenja domaće produkcije.

Na komediografski način objasnili ste nam sve naše katastrofe. Kolika je snaga podsmeha, da li podsmeh zaista najjače pogađa?

– Pogađa onaj podsmeh iza koga stoji misao – uz dobar humor se smejemo i bolje razumemo šta nam se dešava. Iza svakog Šojićevog kalambura, bilo da govori o bombardovanju, strancima, novcu, mafiji, izborima, ženama, reformama, pozorištu… stoji misao koja njegovu naopaku logiku dovodi u sklad s našim naopakim životom. Njegova lupetanja u naš haos uvode novi poredak. Ljudi kod njega vole to, a ne njegove negativne osobine. A ništa tako kao komedija, a satira je neodvojivi deo dobre komedije, ne zaoštrava apsurde života čovečjeg, i ništa nema tako jak i ubojit efekat. Smeh je bitan. On je sposobnost da čovek proceni sebe i shvati gde je, više nego što bi to razumeo bez smeha.

Koliko smo kao narod zaista zahvalni za pisce?

– Može naš narod da fascinira time što je inspirativan za pisce – mi smo živeli razne utopije, batrgali smo se u nekim maglovitim kategorijama, hvatali za svaku ideju i ideologiju, počinjali mnoge društvene i političke sisteme, i nijedan nismo završili, lakomisleno zaboravljali na prošlost, i uvek bili skloni spektaklu. Ali, najbolje pisce ipak su dali narodi koji nisu imali baš ovakva urušavanja svega i svačega.

Kako vam se sada čini – dokle smo stigli na našoj beloj lađi?

– Do čamaca. Onih za spasavanje, s tim što se neće najpre ukrcavati žene i deca, već Šojići, Pankovići, Pikijići, a penzioneri će plivati kao i do sad.

Šojići idu dalje?

– Idu, i nisu oni samo politička pojava – ima ih svuda, u svim delovima društva gde može da se živi dobro od prodaje magle i ne radeći. Oni znaju najmanje, ali pričaju najviše, i najglasniji su. Odavno već u svetu nije problem proizvesti nešto, već to što je proizvedeno prodati. Naš je problem što Šojići ne umeju da proizvedu ništa, ali to ništa umeju da prodaju, i dignu najveću buku, čak i kada je kultura ugrožena. Jer, rade oni nešto i u kulturi, i tu su stvari dobro zamutili, pa niko živi ne može da razmrsi u šta su utrošene pare. Ono što su proizveli unapred je proglašeno od strane sličnih Šojića, pa i samog autora, za vrhunski proizvod, za delo koje pomera granice stvaralaštva i tako dalje.

LOŠI SMO ĐACIMnogo puta smo kretali od „novog početka“, ali kao kao narod ipak još nismo „diplomirali“?
– Loši smo đaci. Kod nas istoriju malo ko poznaje dobro, koliko je ljudi pročitalo knjige Slobodana Jovanovića da stvarno zna pravu političku i društvenu istoriju Srba, ko je pročitao knjigu Čedomira Mijatovića „Uspomene balkanskog diplomate“, koja je izvanredna, prava literatura, retka čak i u svetskim razmerama. Postoje kod nas veoma vredni tragovi i kulture, i istorijski radovi, ali mi kao društvo nismo sazreli politički. Upali smo u svet koji je politizovan do kraja, i oko nas i svuda, i jedino smo u ratovima pokazivali snagu. U miru mi ne umemo da se organizujemo i ne umemo racionalno da razmišljamo. To je nekakva naša nacionalna osobina, i od toga ne možemo pobeći.

Šta je, u stvari, naše najdublje „dno dna“ – moralna rupa ili neka druga?

– Finansijska rupa. To je jedina rupa koja nema dno, kao što kaže Ostap Bender, koliko god duboko da ste propali uvek možete još. A u moralnim rupama još kaskamo za kulturnim i razvijenim svetom. One najveće, od Holokausta, gasnih komora, do Hirošime, Račka i trgovine ljudskim organima, iskopale su države mnogo naprednije i značajnije od naše. Mi samo pokušavamo da ih imitiramo u ponečem, ali smo za njih još amateri.

Kako narod opisuje ovaj sistem koji živimo?

– Slaži, ukradi, i gledaj da te ne uhvate.

Postoji li u našem društvu neki demokratski kritički korektiv?

– Toga nema, za demokratski kritički korektiv potrebni su jaki, snažni pojedinci, intelektualci koji uživaju nepodeljeni ugled u narodu. Ali, i oni koji to imaju, povukli su se i ćute.

U čemu je naš najveći problem?

– U neznanju. Zato nam manipulacije, prostakluk, podvale, prevare, nevaspitanje, laž, agresivnost, ne smetaju previše. Mnogo je nepismenih i polupismenih. Ni pismeni ne znaju mnogo više, uglavnom se informišu elektronski, brzo, površno, zato su bolje obavešteni o porođaju engleske princeze, o pljačkama, o svadbama decenije, jer ne čitaju ništa duže od desetak redova, ne razumeju uvek šta im se dešava, pa zato sve lakše postaju manipulisani i na izborima i u svakodnevnom životu – od pljačke lakovernih, do revizije istorije. Sada rastu generacije s kojima će se u budućnosti još bolje manipulisati nego sa nama.

Ko vlada našim javnim prostorom?

– Vladaju ljudi koji su agresivni, puni sebe, koji sve što rade prvo pohvale, a kad govore o sebi svi su oni bezgrešni, svi su vrlo sposobni, vrlo odgovorni, niko nikada nije napravio ništa loše i takav nastup u javnosti karakterističan je ne samo za političare koji su najistaknutiji i najeksponiraniji deo društva, nego i u kulturi. Imate li vi danas da se nešto snima, a da sam autor to već nije proglasio za sjajno, za pomeranje granica, za nešto specijalno.

 

Siniša Pavić: Naši Šojići teraju i dalje | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements