Ознаке

Разјашњење појма

Волујске редакције толиких полумртвих тзв. књижевних часописа, и толике волујске институције, специјализовале су се за  н а м е т а ње бирократске књижевности и величина исте.

Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић

Предео обасјан као у сну: Видик Заветина. Звижд, мај-јун 2013. Снимак Иван Лукић

__________________

Волујски концепт је жилав: најжилавије се намеће преко
псеудо – институција књижевних награда. Зна се коме се додељују …
Што је још жалосније: унапред се зна,овде, ко је и на какве све награде
претплаћен… Као што су Винавера деценијама држали у запту
штампајући га на парче, тако и данас најбоље песнике Србије држе
далеко од великих издавача (ако таквих уопште овде има; јер ово је
земља изузетних привида!).
Немогуће је више – сакривати. Стварати димне завесе. У том
смислу ово коначно издање антологије српске поезије 20. века, није
само овидљавање већ и – ноћна мора многих волова. Ко су они? Јавиће
се сами. Препознаћете их по мукању, и по томе како ће мирно смазати
онај букет цвећа, који симболизује ВЕРУ, ЉУБАВ и НАДЕЖДУ.
Праоца и Претечу им је описао Нушић.
Одлучио сам припремајући ово (практично 4. штампано, али у
суштини) пето издање, да изоставим РЕГИСТАР И и РЕГИСТАР ИИИ
и од тога сам спремио нову књигу Канал ФИЛТРА (која ће изаћи
истовремено када и антологија). Као и да од песама које су отпале из
другог или трећег издања, сачиним корпус „опалог лишћа“, тако се
„искључене песме“ или песници, ипак укључују у корпус српске поезије
20. века.
Кроз читав 20. век, а поготову у другој половини века,
професори универзитета, истраживачи, тумачи и издавачи, заобилазе,
као киша око Крагујевца, битна, најбитнија питања српске културе и
поезије, и, нарочито, Винаверов есеј ОДБРАНА ПЕСНИШТВА.
Зашто?
Колико је српска књижевна критика кроз 20. век била реална,
стваралачка, откривалачка ? Хипотетично питање. На које ће понудити
озбиљније одговоре споменути волови и професори – историчари књиж.
Како би, дакле, требало започети неку макар и скромнију
кратку историју српске културе и поезије 20. века? Можда баш овако ?
„Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На
огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем
подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно
горуцкало при молитви наше мајке. Проширили су се зидови наших
домова и оно што их је некада красило – мир, вера и љубав –
продато је на лицитацији као стари намештај.
Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу
двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације.
Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама,
другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али
ми нисмо што ће они бити. Наше је доба родило нас – полутане,
а ми ћем родити Хамлете!…
Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја
сматрам за глупе оне који оплакују ово доба.
Пред нама је било поколење одлучно у идејама, истрајно у
раду; за нама долази поколење које ће сумњичити. Не налазите ли
да смо ми поколење које треба да се смеје?
Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако
је мало задовољних! Питате ли; коме? – Та прво себи, па онда оном
до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што
иде за нама…“
Да, смејмо се – Послератним песничким ‘бардовима’ (…), критици (и не само
официјелној) која их је више хвалила и тетошила, него што је
покушавала да их разуме скроз и вреднује реалније. Ови песници су
дуги низ година уредници у најутицајнијим комунистичким, наметачким
издавачким предузећима. Произвођачи – као издавачи – мутаната
песника. Као издавачи, уредници, споменути уопште нису подвргавани
озбиљнијем критичком сагледавању – нико их још није пропустио кроз
финије критичке филтре. Групни портрет ових уредника је, верујем,
антиципирао Нушић, саслушавајући, сећате се већ кога, у
пожаревачком затвору 1888. године. Ја то кажем дубоко свестан да
живимо у времену „у којем се истина не воли и не тражи. Она све
више уступа место корисности и интересу, вољи за моћ. Непријатељство
према истини утврђује се не само нихилистичким или скептичким
односом према њој, него и њеном заменом овом или оном вером и
догматским учењем у име којег се допушта лаж, која се сматра добром,
а не злом. Равнодушност према истини већ се и раније одређивала
догматском вером, која не допушта слободно трагање за њом. (…)
Наша епоха се одликује изузетном лажношћу, и то посебне врсте.
Учвршћује се лаж као света дужност у име виших циљева. зло се
оправдава у име добра. То, наравно, није новост. Историја је увек
волела да оправдава зло вишим циљевима (лукавсттвом ума код
Хегела). Али у наше време, то је попримило огромне размере… “
(Николај А. Берђајев, Царство духа и царство ћесара, Нови Сад,
Светови, 1992, 136 стр. – стр. 5 ; Гносеолошки увод – БОРБА ЗА
ИСТИНУ)
…..
У другој половини 20. века царује волујско схватање културе,
књижевности, издаваштва. Нушић је ближе исконском схватању
културе и поезије, Берђајеву, од већине наших послератних философа
скоро свих уображених књижевних фушера. Леонид Шејка је
оригиналнији песник и од Попе и од М. Павловића, али овај умни и
даровити стваралац одлази прерано; његова се поезија објављује
окаснело и постхумно. Данило Киш је убедљивији, иако не и
плодотворнији песник, од Ивана В. Лалића и Бранка Миљковића.
Не бавимо се оним шта би Миљковић постао, да је поживео
дуже. Посветимо дужну пажњу Миловану Данојлићу, као песнику.
Погледајмо, али заиста реално, какве стихове до своје тридесете године
објављује песник Александар Лукић, који има највише песама у овој
антологији! А. Лукић је пример песника пожељнога стваралачкога
развоја. Прескупом је ценом плаћен његов улазак у савремену српску
поезију… Други песници су улазили лакше и на мала врата (да им не
набрајам имена (али зашто и не ? Зашто бих се држао предрасуда као
пијан плота и неговао сујете – када су баш оне сахраниле многе српске
песнике). Лукић је до своје четрдесет и пете године написао изузетне
књиге: БРОД ЛУДАКА, ЕВРОПА, ЛЕГЕНДЕ О РАМОНДАМА И
РУЖИЧАСТОМ ПЕСКУ МЕСЕЧЕВОГ СМАКНУЋА, које по снази
дубини доживљаја, надилазе оно што се у најсрећнијим тренуцима
дало Дису. Па ипак, волујска књижевна критика, волујски
антологичари и толике универзитетске пришипетље, наметаће друге
песнике мањега зауста, дара и опуса… Волујска књижевна критика,
дресирана у бункерима и боксовима пакла социјалистичке метафизике,
специјализирала се да од мишева прави слонове, и обрнуто!

_______ Листајући рукописе који чекају већ деценијама да буду штампани на папиру . Бела Тукадруз

Advertisements