Ознаке

DA li su oštra pera koja pogađaju srce istine, nepoželjna danas kao i u vreme komunizma? U kojim oblicima i kojom snagom cenzura sada steže savremene prevratničke romane, pobunjeničke pesme i njihove autore? Na ova pitanja pokušaće da odgovore srpski pisci i kritičari na seriji tribina koje organizuje Srpsko književno društvo.

Pisac Milisav Savić, jedan od učesnika, za „Novosti“, bez cenzure, podseća na vreme kada su književne zabrane bile neskriveni deo jugoslovenskog društva.

– Cenzura i autocenzura, bila je i te kako prisutna u jednopartijskom sistemu. O tome svedoče brojne zabrane knjiga i filmova i zatvorske kazne za stvaraoce (Lazar Stojanović, Gojko Đogo, Mihailo Đurić) – kaže Savić.

Vlast je, po njegovim rečima, dozvoljavala izvesne „rezervate“ slobodne misli, pre svega u književnim časopisima i na tribini Francuska 7.

– Da li sam ja kao glavni urednik „Književne reči“, „Književnih novina“ i „Prosvete“, bio cenzor? Jesam, iako bih mirne duše mogao da kažem da sam tekstove odbijao iz estetskih uverenja (nepismeni, predugi, tematski promašeni). Nisam smeo da objavim jednu pesmu Matije Bećkovića (zaboravio sam o kojoj je reč), ali sam zbog njegove poeme „Međa Vuka manitoga“ smenjen iz „Književne reči“. Odbio sam nekoliko tekstova mlađih pisaca protiv Dobrice Ćosića, jer je Ćosić tada, 1974, bio zabranjen pisac, na crnoj listi. Nisam objavio protestna pisma Dragoslava Mihailovića i Živorada Stojkovića protiv hapšenja Gojka Đoga, ali sam, ipak, među prvima štampao tekstove nekih drugih autora u odbranu uhapšenog pesnika. U „Književnim novinama“ objavio sam optužnicu, zapisnik sa suđenja i presudu Gojku Đogu; broj nije bio zabranjen samo zato što sam iz presude u poslednjem trenutku izbacio stihove spornih pesama, posle upozorenja Bože Koprivice koji je u porodici imao vrsnog advokata. Tražili su i od mene da osudim zbirku „Vunena vremena“, ali moj princip je bio da ne objavljujem političke napade na pisce već da ih, koliko mogu, branim od tih napada – priča Savić.

Savić je, otvoreno, za naš list izneo još nekoliko značajnih primera iz svoje uredničke karijere:

– Mnogo sam imao problema s mladim i nestašnim Miloradom Vučelićem, kome sam često, bez obzira na njegovu ljutnju („idi bestraga, kume!“), kratio tekstove. Smele i provokativne tekstove Predraga Matvejevića objavljivao sam i kapom i šakom, jer sam znao da iza njega stoji Miroslav Krleža (kasnije mi je Matvejević rekao da nije bilo baš tako). Najviše sam odbio tekstova Iliji Moljkoviću, tražio je da mu to i pismeno obrazložim, što sam i uradio, naravno, znajući da će on ta moja pisma objaviti u posebnoj knjizi. Nisam smeo da u „Prosveti“ objavim roman „Molitva“ Vuka Draškovića (tada je Vuk žestoko napadan kao antikomunista), ali sam za isti roman napisao toplu preporuku za drugog, manjeg izdavača. No, nisam se spasio smene u „Prosveti“ koja je ubrzo došla zbog moje namere da izdam izabrana dela Slobodana Jovanovića – kaže Savić.

Već dugo u Srbiji, po rečima Vase Pavkovića, književnog kritičara, ne postoji oficijelna državna cenzura.

– I to je prirodno i dobro. Mada ponekad požalim što je nema – zbog stupidnih turbo-folk pesama u kojima se promoviše upotreba droga; zbog glupih filmova na koje je otišlo na milione naših para ili zbog odvratnih bilborda, koji su, recimo, Beograd „ukrašavali“ rasporenim ljudskim telima nekoliko meseci… Kakve su posledice po psihu male dece koja su danima to gledala idući u vrtiće mogu samo da mislim – kaže nam Pavković.

Ali ako ne postoji zvanična cenzura, upozorava Pavković, postoji mnogo sofisticiranija, lična cenzura moćnih ljudi ili onih koji veruju da to jesu.

 

 

Čovek je kvarljiva roba | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements