Ознаке

…..Šta je sad repertoar?

– Mi imamo „gvozdeni“ repertoar. Uvek „Ričard Treći“, „Psovanje publike“, „Sarajevske priče“. Uprkos predrasudama, KPGT ni od jedne vlasti nije imao dotacije. Samo je 1987, vlada Mirka Marjanovića je odredila u republičkom budžetu 900 hiljada maraka za adaptaciju napuštene stare Šećerane u pozorište. Od tih početnih sredstava, na različite načine,izgradili smo pozorište zbog koga nas danas mrze i zavide nam. Ono nije naše vlasništvo niti sam ja to ikada hteo da bude, znajući s kim imam posla. Moj predlog Vladi je da preuzme čitav kompleks stare Šećerane s pozorištem i to pretvori u veliki kulturni centar koji neće biti prodavnica suvenira…

Kako se izdržavate?

– Nikako. Mi smo najsiromašniji na čitavoj pozorišnoj sceni. Nemamo prihoda, a kamoli dugova. Ponekad se ovde snimi neki spot, održi ivent, koncert nekog di-džeja. Tako razvlačimo od prvog do prvog, kao svaka normalna porodica u ovoj zemlji.

Da li i KPGT plaća cenu vaših političkih ubeđenja?

– To je krajnje mutna stvar. Uvek sam bio u sukobu s nekom partijom, s vlastima. Sklanjao se s puta kolegama iz pozorišta, njihovim ambicijama. Ali, danas posle četiri decenije, vidim da su političari manje istrajni protiv mene, a da je pozorišni svet velikim delom strasno zainteresovan da me nema.

Kako to objašnjavate?

– Ne objašnjavam. Kod mene dolaze ljudi koji pišu istoriju pozorišta i kulture naše zemlje, ali nikako kritičari – da vide predstave i o njima nešto napišu.

Ne mogu da vam oproste JUL?

– JUL je izgovor. Mi u KPGT smo dosledni, a većina naših kolega, prijatelja, neprijatelja, saboraca i ravnodušnih karijerista se stalno prilagođavala političkim okolnostima. Od Kučana i Račana, preko Izetbegovića i Tuđmana, do svih ostalih koji su doprineli razbijanju zemlje i formiranju ovog banana – povrtnjaka u kome živimo. Moje učešće u politici od 1995. protumačeno je kao aktivnost umetnika koji je prodao dušu đavolu. I to mi zameraju oni koji su svi odreda, u vreme rata za razliku od mene, podržavali razne ratne opcije, borili se u Beogradu za vlast kao strasni aktivisti opozicije, kasnije postajali ministri, partijski funkcioneri i najčešće ratni profiteri na osnovu antiratnih aktivnosti.

….KOSOVO – SEVER Kosova biće isto što i Gaza. Istovremeno i izvor i rešenje problema. Za one koji upravljaju krizom – najlepši poklon. I Vučić i Dačić su stekli iskustvo koje im je omogućilo da odigraju tu partiju na tačan način. I zato predsednik Nikolić za neki dan putuje u Palestinu. Svu trojicu podržava čak i DS koja hoće da ih skine s vlasti, mada DS više ni sama sebi ne veruje. Lično, nemam šta da verujem – naši političari su razumeli kako se igra zove i šta moraju odigrati…

VOJVODINA – NE postoji problem Vojvodine. Postoji problem lokalnih feudalaca koji se, očigledno, svakih desetak godina u Vojvodini pojavljuju i sad se jasno vidi ono što je oduvek – jasno. Nisu problem Vojvodine ekstremizam nacionalnih manjina koji ponekad dobije te fašističke prizvuke, a koji se nikako ne mogu povezati sa celinom mađarske ili bilo koje manjine. A tu su najglasniji oni kojih najviše ima i koji su najjači. Znači, Srbi, starosedeoci i doseljenici. Problem Vojvodine je potencijal krize koju treba hraniti za slučaj da nekom zatreba….

Kakvoj perspektivi onda da se nadamo?

– Kriza se proizvodi da bi se njome upravljalo. U toj igri prijatelji preko noći postaju neprijatelji, neprijatelji postaju ugroženi koje treba zaštititi, teroristi postaju državnici, državnici kriminalci. Što se nas tiče, možda, ipak, prave račun bez krčmara. I svi oni spolja, i njihovi iznutra. Ako nemamo snažnu vojsku kao argument, ako smo osiromašeni svesnom i brutalnom akcijom spolja i iznutra, ako je ucena i pretnja jedini jezik kojim se s našom zemljom i narodom razgovara, postoje i argumenti koje mi posedujemo i koje nam niko ne može oduzeti. Ni ratom, ni bedom, ni okupacijom. A to je vitalnost koja ima istorijske korene, individualne sposobnosti ljudi izmešanog i svim i svačim obogaćenog karaktera. Znači, kulturne vrednosti u najširem smislu. Najgori neprijatelji nisu nam stranci već domaće galamdžije koji od nacionalističkog busanja u prsa preko noći skliznu u već istorijski poznata kvislinška podaništva.

Koji su ti ljudi?

– Razni „mudri“ skeptici koji nam stalno objašnjavaju da smo niko i ništa, da ništa i ne možemo, da ništa od nas ne zavisi, da nam je prošlost strašna a budućnost mučna. To su propagandisti loše beskonačnosti koji stalno gledaju kako da unovče svoju „dosetljivost“. Problem je što ih oni koji ih plaćaju, na kraju, uvek imenuju i razotkriju pre nego ih odbace…

KAPITAL SRBIJA

U čemu je preostali kapital ove osiromašene zemlje?

– U svim oblastima života jedini izlaz je u proizvođenju novog: novih vrednosti i u materijalnom i u duhovnom smislu. Svaka vrsta proizvodnje. Sve iz početka. Treba podržati svaki rast: populacije, privrede, poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Proizvoditi znanje, obrazovanje. Nova dela koja stvaraju nove odnose, nova radna mesta. Povezati centar i periferiju. U svakom smislu, podići nivo dostojanstva života.

 

Ljubiša Ristić: Zemlja izgubljenih iluzija | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements