Ознаке

I KADA dođe čas odlaska iz ovozemaljskog života, ne može biti rastanka sa bolom onog dana kada su nam manastir spalili – govori igumanija Anastasija, starešina drevnog manastira Devič, u Drenici. – Ali, mi ni danas ovde nismo sigurne. Svakog jutra, pitam se: šta nosi ovaj dan? Šta donosi – sutradan?

Kfor se povukao pre, gotovo, godinu. Bezbednost manastira i sestrinstva predata je u nadležnost Kosovske policije, kojoj je komanda u Prištini.

– Možemo li verovati onome koji nas je palio – kaže tiho igumanija. – Govorim sebi: Gospod je iznad svih. Molimo mu se da sačuva ovu svetinju.

Oko manastira ledena tišina. U Drenici odavno nema Srba. Preživeo je ovaj manastir – pogrom. Odoleo, da im, poput svetionika, pošalje priziv. Da je tu luka. I ruka.

– Mi iz ovih zidova, sada, nikud ne mičemo. Nepoverenje je! Ako nas nije, onomad, posle 13 godina čuvanja, odbranila francuska vojska od palikuća i rušilaca, mogu li – ovi? Zato, samo uz veliku boljku, napuštamo manastir. Manje, lečimo same, oslonjene na molitve, uz mošti Joanikija Devičkog.

Devet je godina od pogroma Srba sa Kosova i Metohije. Deveto proleće sećanja na 17. mart 2004. godine, kada su albanske horde jurišale na sve što je srpsko. Živote i imovinu. Drevnu baštinu: manastire i crkve. Groblja i grobove. Spomenike kulture i sve korene viševekovnog trajanja srpskog naroda na Kosmetu, južno od Ibra.

Na Devič su udarili u prepodnevnim satima, drugog dana pogroma. Manastir Svetog Joanikija Devičkog, u kome su mirovale njegove mošti, a nad njim bdelo osam monahinja, opkolilo je više stotina Albanaca.

– Rešile smo: ostajemo. Ovo je naša kuća. Naš prag. Nismo mislile na smrt. Mislile smo samo da je od naših života, život svetinje preči – govori mati Anastasija.

Onda se, ispred porte, spustio helikopter francuskog Kfora. Evakuacija. Reporteri „Novosti“ tog 18. marta 2004. godine dočekali su igumaniju i sestrinstvo u bazi Francuza, u Kosovskoj Mitrovici. Francuski oficir nam je, u tri rečenice, preneo dramu: „Jedva smo ih ubedili da pođu. Bio je to poslednji trenutak za njihov spas. I, uspeli smo.“

Noć se spustila na Kosmet. U večernjim satima, kod mosta na Ibru, dočekali smo igumaniju Anastasiju.

„Nemam reči“, govorola je slomljeno ta odlučna žena pre devet godina, uzdržavajući se da ne zaplače, dok se oko nje okupljao narod. I nudio pomoć. Bio je ovo drugi napad Albanaca na manastir. Teži i bolniji od onog u leto 1999. godine, kada su svetinje u Metohiji ostale bez naroda i zaštite. Bolniji, jer ni igumanija Anastasija nije verovala da će svetinja odoleti…….

KRIJEMO SUZE NAŠ narod se ne vraća – govori tiho igumanija. – Razapet je između doživljenog pogroma i neizvesnog povratka. Budućnosti potomstva na svom, vekovnom pragu. Ko može da im garantuje bilo šta u ovo vreme? Niko! Kad o manastirskoj slavi dođu ovde ljudi, razgovaramo dugo. Slušam ja njih. Slušaju oni mene. U neko doba, raziđemo se. A krijemo suze. I oni, i ja.

U TALASU nasilja 17. marta 2004. ubijeno je osmoro Srba.

Uništeno je ili do temelja spaljeno 35 hramova SPC, među kojima 18 spomenika kulture, poput hrama Bogorodice Ljeviške u Prizrenu iz 14. veka. Eparhija raško-prizrenska je objavila da je uništeno oko 100 crkvenih zgrada. Izgovor za pogrom bila je kampanja medija na albanskom u kojoj su lokalni Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubinog Potoka, od kojih se jedan utopio u reci. Istraga Unmik policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su „preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela“.

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 mesec do 16 godina. U napadima na međunarodne snage bezbednosti ubijeno je 11 Albanaca….

Sećanje na martovski pogrom – Igumanija Anastasija: I same smo u toj vatri gorele | Društvo | Novosti.rs.

Advertisements