Ознаке

11] Раичковић пише: „Био је ово тренутак једног од мојих најинтезивнијих сећања… као некаква синтеза успомена на све оно што је довело до мога живота… Међу тим успоменама помаљао се и огромни видик са пристаништем у Великом Градишту (завичајном месту моје мајке)… преко Дунава… све до оних тамних огранака Карпата на румунској страни… у дну хоризонта… И замагљена – и сада као и увек – успомена на моју родну Нересницу у подножју Хомоља… до које се још увек стиже преко једног дрвеног моста изнад речице Пека…“ (415)

[12]Можда ће зазвучати домишљено ако после свега што сам испричао кажем (у облику једне сасвим слободне метафоре): мој прави и једини завичај био је сваки онај бели (још неисписани) папир који је лежао на моме столу… Са далеко више узбуђења и предавања налазио сам се наднесен над оваквом обичном хартијом… него што се то збивало са мојим уласцима у родну Нересницу… Сенту са Тисом…и у Београду…“

Када сам 1972. године послао поштом рукопис моје књиге Судбина раба Мирослава, не уредник Раичковић – о коме ништа нисам знао онда, већ песник Раичковић био је човек у кога сам се, не кријем, надао: надао сам се да ће ме барем позвати, ако ми одбије рукопис, и указати ми шта је то у њему неквалитетно, лоше, почетничко, итд. Неко је у том рукопису, који сам сачувао, обичном оловком подвлачио стихове о бреговима – Раичковић, или Миодраг Павловић, јер они су у то време уредници поезије у „Просвети“?

САВЕСТ / Бела Тукадруз.

Advertisements