Ознаке

Већ крајем 2010. године, уредник једног од најутицајнијих живих, српских независних књижевних часописа, пожаревачког «Браничева», песник Александар Лукић, понудио је да прештампа, тј. објави  «Тајну професора Младеновића» у оквиру посебног темата под насловом ПИТАЊА, ЧУЂЕЊА, НЕРВОЗЕ, (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА, позвавши најшири могући круг писаца, критичара, професора, да узму учешћа у  првом двоброју «Браничева» за 2011. годину. 1-2/2011.

Тај број «Браничева» је одштампан у  довољном броју примерака, али је и његова дигитална верзија постала доступна планетарно, пре свега за све катедре славистике по свету, као и наше људе по свету. Дигитална верзија  тог двоброја је сасвим адекватна штампаној. Да не дужим: у оквиру темата  дата су као аргументација три примера прећутане, игнорисане, гушене и скоро угушене књижевне личности, критичара и песника: Бранка Лазаревића, Живомира Младеновића и Мирослава Лукића.

Знамо да је тематски број “Браничева” изазвао праву буру, али је у јавности Србије – игнорисан, што је и природно.

Захваљујући “Сазвежђу ЗАВЕТИНА”  –  сензација, тј. вест о једној књижевној крађи, постала је доступна  планетарно

Немам потребе да се китим туђим перјем, што би рекао обични народ.Тајну професора Младеновића открила је храбра и доследна професорка Славица Гароња, врстан приповедач и песник, универзитетски професор. Она је лично упознала Професора Младеновића, на његову иницијативу, након што је  у листу Вукове задужбине објавила једну позитивну реценнзију о Младеновићевој књизи…

 

Прећуткивање – као српски стил?.

Advertisements