Ознаке

О змијском отрову, једну од најлепших песама послератне српске поезије, написао је нешто млађи Милићев колега и земљак Александар Лукић ( Сањајући о фарми поскока, в. у књ. У вагону Розанова, КОС, Београд, 1986, стр. 12). И Зоран Милић и Александар Лукић , иако не спадају у исту генерацију, ослањају се на традицију у најширем смислу реши, “орући” по нашој митологији и фолклору. У суштини, оба су песника опседнута стварношћу проклетства и зла, коби историје и доба, али се разликују, и то битно, у начину “употребе” ироније, и својих песничких Вјерују. Иако спада у миторушиоце, Александар Лукић верује, као уосталом и Достојевски, да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Милић се не обраћа Христу, директно, чак ни у књизи Писма небу. Милићу је ближа сумња. – Као човек и песник, Милић је стасавао, сазревао, растао у временима када је Христ био потиснут. Тако се барем чинило. (….)

У друштву мртвих песника – Зоран Милић / Белатукадруз.

Advertisements