У друштву мртвих песника – Зоран Милић / Белатукадруз


О змијском отрову, једну од најлепших песама послератне српске поезије, написао је нешто млађи Милићев колега и земљак Александар Лукић ( Сањајући о фарми поскока, в. у књ. У вагону Розанова, КОС, Београд, 1986, стр. 12). И Зоран Милић и Александар Лукић , иако не спадају у исту генерацију, ослањају се на традицију у најширем смислу реши, “орући” по нашој митологији и фолклору. У суштини, оба су песника опседнута стварношћу проклетства и зла, коби историје и доба, али се разликују, и то битно, у начину “употребе” ироније, и својих песничких Вјерују. Иако спада у миторушиоце, Александар Лукић верује, као уосталом и Достојевски, да нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа. Милић се не обраћа Христу, директно, чак ни у књизи Писма небу. Милићу је ближа сумња. – Као човек и песник, Милић је стасавао, сазревао, растао у временима када је Христ био потиснут. Тако се барем чинило. (….)

У друштву мртвих песника – Зоран Милић / Белатукадруз.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s