Ознаке

Маркиз де Сад беше против врлине и Бога, чак и “против покушаја да се од врлина које омогућују срећу најнижих начини мерило за просуђивање свих вредности – да се то назове Богом : инстинкт за самоодржањем у слојевима с најмање животне снаге” (Ниче). Размишљајући о повестима Маркиза де Сада, Аћин сматра да је роман овог либертена “плод имплозивног, сузбијеног кретања, ослобађајућег, које не мари за границе, изазива на њихово пробијање”. “Испод кретања за којим жуди – пише Аћин – аутор 120 ДАНА СОДОМЕ, ЈУСТИНЕ и ЈУЛИЈЕ, у којима нас снага и имагинација злочина престрашују, скрива заправо писање романа као сликање онога што волимо и призивамо. Садова романескна уметност је парадоксна пракса…… У његовом приповедачко – филозофском приказу морамо назрети нашто о п о р е к л у з л о ч и н а (подвлачење – М.Л). На то је смерао Сад, умножавајући призоре злочина, као што је знао да ваља увећавати брзину дотле да се кретање више не види. ПОРЕКЛО ЗЛОЧИНА ЈЕ ЧОВЕКУ БЕЗГРАНИЧНО… УМЕО ЈЕ ДА У СВОЈОЈ СТРАСТИ ПРЕПОЗНА НЕШТО ОД ИСТИНЕ ЗЛОЧИНА (подвлачење – М.Л.)”. И Савић у Ћупу комитског војводе открива порекло злочина у својим јунцима. Нема сумње у то која је машта моћнија у Савићевом роману: машта зла тријумфује над маштом добра.Снага и имагинација злочина у Ћупу комитског војводе шокирају…

преко ПОРЕКЛО ЗЛОЧИНА ЈЕ ЧОВЕКУ БЕЗГРАНИЧНО :поновно читање.

Advertisements