Ознаке

Честертонов наук. Но, ја сам већ одавна зашао у године кад ме овакви сукоби занимају више као некаква стваралачка игра и привлаче највећма као историјски куриозитет који својим радом, и даром, ваља превазићи. Више ми, далеко више, значи да наставим својим путем који су ми чак и непријатељи признали (толико сам, ето, матор! А још ми кажу да сам, шатро, млад). А онда, како су лепо, и са разумевањем, неки пријатељи-песници, писали о мом раду. Рецимо, Мирослав Лукић. А није усамљен. У једној енциклопедији стоји реченица: “Поезија му је мисаона и богата сликама”. Ето. Зар то није и исувише милости? Чак и они који не воле то што радим, мргодно прогунђају “Па, добро, та твоја поетика…” До јуче су ме стављали у коровњаке, а сад, пази, молим те, још и поетика! Иако се ту уопште не ради о поетици, нити о римовању, или неримовању, бројању слогова и слично. Ради се само о дисању. О традицији. О најбољем могућем, о једином путу. Спадам у оне људе који сматрају да је у овоме нашем претешком животу један једини пут добар, а да остали не ваљају. И, што сам старији, све сам уверенији у оно у шта сам поверовао још као дечко. Ето, о томе је реч.На том путу ја сам се сложио са Честертоном, са његовом песмом “Златно лишће”, коју сам – опет за своју фијоку, и превео.

преко СВАКИ ЗЛАТАН ЛИСТ / Владимир Јагличић.

Advertisements