Ознаке

Описујући Саламбину змију, Флобер, у ствари, продире у најтамнији кут Саламбине душе. Саламба се није бојала дерњаве светине, опште срџбе која се окренула против ње, светине која је – да би се смирила – тражила жртву  “непроцењиве вредности, неко лепо биће, младо, невино, из старе породице, божанског порекла, људску звезду”. Саламбу узнемирује та змија лепе коже, осуте као небески свод златним пегама, на сасвим црној основи, била је сада жута, млитава, смежурана и за своје тело преширока. Око главе јој се ширила нека пахуљаста плесан ; а украј њених очију виделе су се црвене тачкице које као да су се мицале. С времена на време Саламба се приближавала њеној корпи од сребрне жице; отклањала је гримизну завесу, лотосово лишће и птичје паперје : змија је била стално увијена око себе саме, непокретнија од увеле лијане; гледајући је , често, Саламба је најзад  осетила  у свом срцу некакав увојак, као неку другу змију “ ( истицање – М. Л. ) , која јој се малопомало, пењала до грла и њу су привлачила и застрашивала   сваковрсна уображења; уосталом, окруживала ју је сваког дана све већа самоћа”

преко МОТИВ ЗМИЈЕ / Белатукадруз.

Advertisements