Ознаке

Догађај са улице од јуче разбио је моје илузије.Неки пролазник, човек стар, поздравио ме је и додао:ја те познајем врло добро, али ти се не сећаш мене.Не заустављајући се, то ми је рекао.Нисам се сетио тог човека, али да изгладим час укоме се обрех, пођох за њим и рекох му: Но, добро,ако се већ познајемо, овај сусрет не сме да прође тек тако.Господин би намеран да настави својим путем даље.Чекајте завапих. Упознајмо се поново.Тачно је, признах му: ја вас се не сећам.Причаћу ти о нашем познанству другом приликом.Друге прилике не подносим, узвратих. Учинимо то сад.Ја сам, као што знате: Александар Лукић.Човек ми пружи руку – говорећи:Ми смо земљаци. Из истог села потичем одакле и ти.Ти моју фамилију не памтиш, јер сам рођен 1942.године у време рата, а кад си ти рођен 1957.. – је ли тако?Од које си фамилије – упитах господина?Од Анђића. Њих тамо више нема, осимнаших сестара које су удајом добила мужевљева презимена.Одакле те познајем питаш ме?

преко УБЕЂЕН БЕЈАХ / Александар Лукић.

Advertisements