РЕЧИМороврани, броћ, троскот, водени облак, кошић, сеђа, ЧедаДзрдза… Павит. Коприве, густе, зелене. Маховина… МилојкоШкембар… Вурда… гагрице… вашке… бубашвабе… стенице…Бачија Санде Черкеза…Пред поноћ. Напољу хучало је – огромно мрачно море.Изађох. Доиста, кошава је сипала пахуље у очи. Вратих се у собу, алиоставих врата отворена, као да желим да позовем непознато да уђе:Уђи, ковитлацу, стихијо снежна! Нико не уђе осим једне крупнепахуље, која паде на ћилим на поду крај радног стола…Боли ме срце.То је у вези са извесним сумњама. Никоме неверујем. Стваран живот је много ружан.…Снег непрестано пада већ два сата. Нестала је струја;припалих свећу. Не оглашавају се трећи петли?Читам књигу спрам свеће и ослушкујем фијук вејавице.Отварао сам неколико пута врата; прави кијамет, ковитлац. Све је снегзавејао, авлију, кровове, суседне авлије… Прелиставао сам крајДоктора Живага и размишљао како се пише роман; вероватно поугледу на мајсторе који зидају велику кућу, циглу по циглу.Све требаурадити без грешке до последњег црепа, и с љубављу и сузама.Како хучи!Још увек веје, После пола три…Пољкиње из Кракова…Једна од њих шапутала ми је у уво ипитала ме да ли сам пролазио крај оног јавног нужника у коме се у својевреме и Лењин олакшао….Шта је љубав? Да ли је округла каокружница?
преко Са каквим сам ја друштвом, у ствари, студирао? / Белатукадруз.
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ 