Ознаке

У песми Сећање на матер Иштар, Истер, Астарот , написаној 8. марта 1993, Милић вели : Нигде није као у Србији / Између две геолошке плоче ; / БАКАРНЕ / – под Хомољским планинама / И ОЛОВНЕ – / испод Копаоника. // Због тог мишљења / Називају ме Змајоликим Србином / СРБИНДОМ у Индији / На селу, и у Крушевцу – СРБЕНДОМ! // А ја их само посматрам. // Пиши ми пријатељице / Јер осећаш / То електролитско купање двеју плоча / – од мога и твога памтивека? // још давно / Пре свитања осмог миленијума / Лепенски Вир и Винча / – већ су ме посетили. // Тада сам ја рођен, / Стар , дакле, најмање осам хиљада година. / Памтим све што историја не признаје. // Песник Милић позива све становнике земаљског шара “На сутрашњи састанак истине”. А истина је , по Милићу : Из Тла и Пупка планете / Рађа се нова Сербија, Земља изгубљеног раја.// Погоди где сам!…____________ Из Бележница (уочи краја 20. века) ( Сад знам зашто сам одуговлачио да ове Белешке унесем овде. То је због песама из последњег циклуса Милићеве књиге. Оне су најблаже речено магла једна – не оно што је Милић чезнуо да буду : једрење у Византију.) (…)

преко Српски Пантеон : Срби истерани из историје крећу у своја кућишта / Белатукадруз.

Advertisements