Ознаке

Sedim ovde u potkrovlju noću, jer me muče
nesanice: nisam ni pomisliti mogla kakvo će dejstvo proizvesti
povratak u zavičaj posle toliko godina i posle svega. Želela bih
da napišem nešto o životu, svom pre svega, ali mi stalno pred očima
titra preostatak smrti, gore blistaju zvezde, šapuću, možda bi mogle
da budu malo glasnije, da kažu tako da čujem i ja. Nije to tamo u visini
haos vasione, ni smrt, to je oblik savršenstva, život večni – tamo je
sreća. Imam još nekoliko dana i noći ovde, za ono što je u meni.
Šta je to? Ne znam. Ali, znam da je to u meni. Bezimeno je.
Neizrecivo, ogromno. To nešto kruži oko mene i oko toga kružim
ja. To je tiho i radosno ludilo. Kada sam oko Velike Gospođe bila
na groblju, da zapalim sveću na grobu moje baba Sarmakeše, srela sam
i jednog svog daljeg rođaka, koji živi u Beogradu, gde radi kao
profesor. Volela sam ga kao dete, vodila na sabore u manastir Tumani.
Pričala sam mu, pokušavala da mu ispričam toliko toga, govorila sam
mu pesme koje sam sastavljala tamo u Engleskoj i Americi, jer ih znam
napamet. Pa smo sa groblja došli u moju novu kuću, i ja sam i dalje
pričala. Predložio je da uključimo magnetofon, zašto da ne, i on je
rekao: “This is the best thing you can do” (to je najbolja stvar koju
možeš učiniti) . Magnetofonska vrpca je upijala moju ispovest, svaku
moju reč, uzdah, drhtaj, i plač, ali ja sam ga povremeno opominjala da
ne gleda u magnetofon već u moje oči. Pa, kad bi mi se učinilo da je
odlutao, da me ne prati pažljivo, ja bih ga zagrlila sestrinski i
upitala :
“Tell me what do you want to know?” (Kaži mi šta želiš da
znaš?)
On me je pogledao sasvim iskreno i rekao: “Možda čitav
tvoj život, Rajna?”
Šteta što je moj rođak morao otputovati u Beograd i što
nismo nastavili taj razgovor, tu moju ispovest.
Možda ja sve ovo pišem zbog toga moga duševnoga rođaka, ne
nađe li me u ovome odmah, neka ne gubi hrabrost. Ta nedokučiva
podrška što mi je pruža pogled moga mlađeg rođaka, i visina,
zvezde, i mnoge druge stvari; to je jednostavna, čvrsta, prava šema
u kojoj se razlažem, sve je u njoj razloženo iako je deo šeme – to je
struja, koja me vuče kao struja rečna.
Takvih ljudi, kao što je taj moj rođak, ima sigurno na hiljade
po Srbiji, i na hiljade hiljada u Americi i Engleskoj, i na stotine
hiljada u svetu.
Ja sam sa svima njima, sa svim tim nepoznatim ljudima i
ženama. Sa svima onima koji trepću kao zvezde na nebu, velike i
male…Verujem u izvesnost tih drugih, u život, ljubav, u vid i sluh tih
drugih – drugi će ući na kapije ove priče i preći sa jedne obale na
drugu…

IN MEMORIAM/ Belatukadruz.

Advertisements