Ознаке

Српска поезија у овом тренутку – ако би се критичарима који се њоме (не) баве веровало на реч коју они иначе немају јер ни сами не желе да је имају, пошто она обавезује – налик је на уседелицу или – још боље – на бабу у инвалидским колицима. Пуна је лакокрилог лептиријања, мирисног собоцветања, увелог срцедамарања. Потребан јој је претрес и протрес. Милоје Дончић управо то чини. Што више покушавају да га ућуткају и умире, он је све гласнији и песнички разигранији. Његове песме прави су шамари. Не футуристички, већ прави. Када се оне читају, образи бриде, срце прескаче, руке се саме у песницу стискају. Српска поезија ужелела се, усред чудне и чулне јаловине у коју и звани и незвани желе да је увуку, праве, мушке, опоре, горке, одистинске поезије. И раније Дончићеве књиге, и Звездослеп (он и више него оне које су му претходиле), нуде управо то. Ако има у овој књизи стиховних неравнина, ако слике зашкрипе, ако ускачу једна у другу, ако се песме као под гиљотином крате, ако се изненада пропињу, ако изненадно мењају ритам, ако обесвећују све, ако не аплаудирају ничем, ако су толико грке да од њих трну читаочеви зуби, ако боле, ако вређају, ако уједају, ако нокаутирају – песник је то и хтео. Он није желео умивене стихове који ће се лагано прошетати равним и углачаним (боље: излизаним) стазама лажног перивоја. Њега не интересују песничка Потемкинова села

преко ЛЕКОВИТИ ЛИРСКИ ОТРОВ / Душан Стојковић.

Advertisements