Ознаке

Неко треба да направи нови пут у српској књижевности, заиста. Постојећи часописи то не чине. Они утабавају постојеће путеве.Ковиона – то није само сан Ракићев, већ и васиона, велика мисао, која пробија нови пут.У јесен 1943. Бранку Лазаревићу се чинило да никакве утехе нема.Присећа се Паскалових речи:”Каква је химера човек?Каква новина, какво чудовште, какав хаос, какав предмет протусловља, какво чудо…” Да је безмерно бедан човеков случај у универзуму.“Човек ту мора да се врати на проклету Евину јабуку, јер смо од почетка проклети и изгнани и херувим са пламеним мачем “чува пут ка дрвету од живота”. Свето писмо се тога сетило; сетило се да божју кривицу пребаци на нас и да нас, због себе, прокуне. И тако то иде од прапочетка и тако ће то ићи до нашег скончања. То, пак, што Бог каже у Светом писму, нас не теши; ни нас ни Њега кога таквог, нама за утешење, таквог створисмо.Јер како се умирити кад је и Он, баш у самоме Писму, тако узнемирен и тако неутешан.Народна песма има право:”А од Бога, од старог крвника”.Тајна је то, Света тајна и, без ње, можда, све би било још тајније. …. “

преко КОВИОНА.

Advertisements