Ознаке

“Тумачећи Лукићеве књиге показивао сам коју и какву он осећа Празнину, Небиће, тишину. Апсолутну Празнину… Песник Лукић није оперативац мистичар, па ни оперативац мистичког техницизма. Он није ни неки заљубљеник у бога. Он је природни спонтани поеснички дух који пева из осећања Небића, Празнине, Тишине… Можда и чињеница што је Мирослав Лукић усмени сасвим други човек од онога у својој песничкој пракси потврђује и у неком смислу и његову двојност, двојништво, и његов мисаони приступ писању дела поезије као чину самоће, ћутања, Тишине…..” (одломци из  Мркићеве књиге, стр. 142, 143)

Посебна књига о драми песама из романа Белатукадруза.

Advertisements